Savremeni svet | |||
Ko to tamo koga šalje do đavola |
nedelja, 04. mart 2012. | |
U poplavi svakodnevnih informacija sa Zapada, ponajviše iz Vašingtona i Brisela, u jednom delu naših medija pojavila se kao kuriozitet i jedna vest iz Afrike. U pitanju je kontroverzni predsednik Zimbabvea R. G. Mugabe, koji je, odgovarajući na zahtev premijera Velike Britanije Dejvida Kamerona da se moraju poštovati prava homoseksualaca ako se želi njihova pomoć, rekao: “Kategorički odbacujemo to (homoseksualnost) i kažemo vam da idete do đavola“. Afrika je poznata po promiskuitetu, ali između različitih polova. Ozakoniti homoseksualnost u uslovima široko rasprostranjene epidemije AIDS-a značilo bi nepremostivi ekonomski i biološki problem crnog čoveka. Uostalom, homoseksualnost i lezbijstvo su nespojivi sa moralnim shvatanjima Afrikanaca. Ne opreljujući se za ili protiv ove Mugabeove izjave, možda je ovo dobar povod da se nešto kaže o „ocrnjenom i ozloglašenom diktatoru Mugabeu“. Sve dok nije krajem poslednje decenije prošlog stoleća, po isteku važnosti nametnutog Lankasterskog sporazuma (izum nama dobro poznatog lorda Karingtona za okončanje rata za nezavisnost), doneo zakon o zemljišnoj reformi, kojim se od belih farmera oduzima zemlja koju su krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka oteli od domorodačkog stanovništva ili „kupili za đinđuve ili neku zarđalu pušku da bi se plemena ubijala međusobno“, Mugabe je od zapadnih zemalja bio hvaljen, pažen i mažen. Odjedanput, kada je dirnuo u ekonomsku moć dojučerašnjih kolonizatora, Mugabe je proglašen diktatorom, kršiteljem ljudskih prava, a njegovom narodu uvedene veoma drastične ekonomske sankcije. Zimbabve je od „žitnice Afrike“ pretvoren u zemlju bede i gladi. Pre tih sancija MMF je uništio ekonomiju i zemlju uveo u dužničko ropstvo kroz nametnuti tzv. Ekonomski program strukturnog prilagođavanja (ESAP). Zakon o zemljišnoj reformi predvideo je da će se beli farmeri obeštetiti samo za izgrađenu infrastrukturu ali ne i za zemlju koju su bivši kolonisti prisvojili bez naknade. Jedan procenat belaca od ukupnog stanovništva posedovao je preko dve trećine ukupne ekonomske moći zemlje a nekoliko hiljada belih farmera preko 80 procenata obradive zemlje i lovišta. Domorodačko stanovništvo je formalno dobilo slobodu i političku nezavisnost ali je ostalo ekonomsko roblje. Međutim, njegova filozofija života, jednostavna i još tzv. vrednostima Zapada neiskvarena iako pomućena kultura, čini tog afričkog čoveka u nečem nadmoćnijim nad njegovim belim kolonizatorom i eksploatatorom. Nadmoćnijim u shvatanju suštine života i postojanja: živeti sada i ovde, jer sutra možda ne postoji, živeti i uživati u onom što se ima. Čovek se ipak mora zamisliti nad činjenicom: ako crni čovek Afrike i aboridžin Australije, koji nema ništa ili vrlo malo, živi veselo i na svoj način zadovoljno, zašto beli čovek sa Zapada, koji ima velika materijalna bogatstva, živi tako jadno, nezdovoljno, stresno. Šta je to zlo u čoveku da potčinjavanjem drugog, da bi sebi stvorio materijalna bogatstva, uništava duhovno bogatstvo mir i spokojstvo slabijeg i srećnijeg. Objektivni posmatrači i bolji poznavaoci ličnosti i uloge Mugabea kao borca protiv sistema aparthejda i kasnije neprikosnovenog lidera oslobođenog Zimbabvea imaju sasvim drugačiju sliku i mišljenje o njemu od onog šta se može pročitati u zapadnoj, ali i opozicionoj štampi i čuti od zapadnih lidera, posebno iz V. Britanije. Boraveći preko pet godina u toj sredini i kroz brojne kontakte, stekao sam utisak da se radi o harizmatičnoj ličnosti, veoma obrazovanom čoveku, asketi, patrioti i nadasve velikom humanisti. Humanim odnosom prema Janu Smitu i belim velikoposednicima koji su i te kako zaslužili da im se sudi za zlodela u vreme aparthejda, Mugabe je pokazao da se novi Zimbabve može graditi na oproštaju, toleranciji i zajedničkom suživotu bez obzira na boju kože i veroispovest. Mugabe je lider koji se ne boji da realizuje svoje principe i politiku njegove ZANU (PF) partije, zbog čega je poštovan i voljen u svom narodu. Čovek koji slabost pretvara u snagu, prepreke u triumf, inspiriše saradnike a narodu daje volju i veru u bolje sutra. Iako osporavan i osuđivan od zapada zbog rešenosti da sprovede u delo jedan od osnovnih ideala i ciljeva borbe za nezavisnost, zemljišnu reformu, uspeo je da se održi na vlasti duže nego što su mu predviđali i najveći optimisti. Uveren sam da Zimbabve nema drugog puta već da istraje na realizaciji povraćaja otete zemlje, najplodnije u Africi, što predstavblja osnovu ekonomskih sloboda i opstaanka razbaštinjenog crnačkog čoveka. Za razliku od mnogih afričkih lidera, Mugabe je, bez obzira na povremena taktiziranja u cilju smanjivanja pritisaka sa zapada, ipak ostao dosledan svojim ideološkim opredeljenjima iz mladih dana. Socijalističke ideje, zasnovane na socijalnoj pravdi, poštovanju ljudskih prava baziranih na ekonomskim osnovama, u kombinaciji sa principima tržišne privrede, prilagođene lokalnim uslovima, bile su i ostale njegove vizije izgradnje zimbabveanskog društva. Nije se plašio da otvoreno govori o prijateljima i neprijateljima. Pre petnaestak godina usred Londona izjavio je: „SSSR nije okupirao i iskorišćavao Afriku već evropski imperijalisti. Oni su držali u ropstvu Afriku a ne komunisti. Komunisti su nam pomogli da se oslobodimo, a ne imperijalisti. Ko nam sada drži lekciju o demokratiji i ljudskim pravima? Ja, koji sam se borio za slobodu i ljudska prava, nemam šta da naučim o demokratiji od njih. Ne, hvala“. Nekako u isto vreme, na Kongresu Svetskog saveta crkava u Harareu, u prisustvu preko hiljadu delegata iz celog sveta, Mugabe kritički govori o globalizaciji i novom svetskom poretku, potvrđujući da se nikada nije odrekao socijalističke ideologije. „Sa padom komunizma“, kaže Mugabe, „pitanje socijalne pravde postalo je sve teže. Tzv. novi svet, koji je došao nakon komunizma, jeste svet kojim vladaju jaki, svet bez srca i osećanja, kojim dominiraju moćnici a koji sebe nazivaju prosvećenim liderima. To je veoma konzervativan svet, gde bogate nacije nekažnjeno ugrožavaju siromašne. To se naziva globalno selo, uprkos nejednakosti njegovih žitelja. Teško je oteti se utisku da bi ovaj svet ipak bio bolji i bezbedniji da smo dali šansu socijalizmu nego što smo usvojili arogantni kapitalizam“. Za one manje obaveštene. To je onaj isti Mugabe koji je u SB glasao protiv uvođenja sankcija Srbiji (SRJ), koji ih nije poštovao i uz lično zalaganje omogućavao našim firmama da izvode značajne projekte a izbeglicama Srbima iz BiH i Hrvatske pružao značajnu pomoć i zaposlenje. Bio je prvi strani šef države koji je došao u Srbiju odmah po ukidanju sankcija da je ohrabri, pruži podršku i ponudi unapređenje saradnje. Srbija se „odužila“ tako što je, odmah posle 5. oktobra, zatvorila svoju ambasadu u Harareu i prekinula svaku saradnju. To je isti onaj Mugabe koji je inicirao formiranje Kluba prijatelja SFRJ od predsedavajućih PNZ da dođu u Beograd i svojim dobrim uslugama pomognu očuvanje države, a tadašnji savezni sekretar za inostrane poslove B. Lončar, na Ministarstkom sastanku PNZ u Akri, grubo odbacio uz objašnjenje da će problem SFRJ rešiti Evropa. I, rešila ga je. „Proizvodnja“ diktatora u svetu poput Mugabea se nastavlja. |