Израел, нови амерички џокер у сиријском сукобу

Вашингтон је уложио много труда и времена у генерисање кризе у Сирији и свргавање Башара ел-Асада. Ангажовао је Саудијску Арабију и Катар, који су се показали веома корисни у Либији, где је требало срушити Моамера ел-Гадафија, али и у Јемену и Бахреину, где је било неопходно спречити промену власти. Турска је као чланица НАТО и верни савезник САД увек спремна да „помогне“, а ту је и жеља званичне Анкаре да се обнови некадашња моћ и утицај у региону. У игру је укључен и Јордан, заједно са сунитским исламским елементима из Либије, Либана и Ирака. Дакле, цело друштво се окупило и нови круг дестабилизације и хаоса у још једној арапској земљи је могао да почне.

Међутим, „криза“ већ предуго траје. Асад се још увек држи, прима ударце, али их и узвраћа. Унаточ осипању у својим редовима и даље може да рачуна на алавитску и хришћанску заједницу, секуларне суните и курдску мањину на североистоку земље. Велика „побуњеничка“ офанзива, која је започета атентатом на највише функционере безбедносних структура у Дамаску изгубила је замајац, а сиријска војска је предузела велику контраофанзиву у Дамаску и Алепу. Другим речима, изгледа да се ситуација не развија онако како је Вашингтон планирао, бар засада. Велики проблем су направиле Русија и Кина улагањем вета у Савету безбедности УН, што је западним силама у одређеној мери везало руке. У јеку отворене дипломатске конфронтације међу сталним чланицама Савета безбедности око Сирије, испливала је на површину прича о „великој забринутости“ Запада због сиријског хемијског и биолошког оружја. Изненада се у целу ту причу укључује Израел, изјавама и претњама премијера Нетанјахуа о могућој војној интервенцији у Сирији. Шта се то догодило да видно уздржани Израел одлучи да подигне температуру на ужареном Блиском истоку за још неколико (непотребних) степени? Да ли је Тел Авив заиста забринула хипотетска могућност да нешто од тог неконвенционалног оружја падне у руке терориста, односно „побуњеника“ или не дај боже, Хезболаха? Да ли је баш тако?

Истина је мало другачија. Наиме, видљиво је да амерички савезници у овом послу имају ограничене могућности за деловање и да су њихови капацитети на максимуму, што неће бити довољно за постизање жељеног резултата. Чак и америчке обавештајне службе имају проблем инфилтрације у Сирији не само због активности сиријских и иранских обавештајаца, већ и због снажног присуства руских обавештајних структура, најснажнијег на целом Блиском истоку. С обзиром на већ поменути вето на „дозволу за убијање“ и скори поновни долазак руских ратних бродова у сиријске луке, Вашингтону је било потребно да ојача своју позицију и нађе нови начин да убрза промену власти у Сирији, без директног укључивања сопствених оружаних снага. Избор је пао на Израел.

Наговештај оваквог развоја догађаја оставља недоумицу: да ли се Тел Авив заиста спрема да помогне „побуњеницима“ у Сирији или је то још један вид психолошког рата и притиска на владу у Дамаску и покушај да се додатно ослаби Асадов положај? Израел је у целој овој гужви названој „арапско пролеће“ био видно уздржан, али и забринут због новонасталих промена, посебно у Египту. Зашто би Израел уопште пристао да помаже исламистима у Сирији и у скорој будућности ризиковао рат са Сиријом на северу и Египтом на југу? Јеврејској држави је савршено одговарао бивши египатски председник Хосни Мубарак и без обзира на проблеме са Хезболахом и Ираном, одговара им и сиријски председник Башар ел-Асад као „мање зло“. Један од разлога за овакав заокрет је свакако Вашингтон. Ако председник Обама затражи интервенцију, Нетанјаху тешко може да га одбије. Потпуно је јасно да би после једне такве акције Израел тражио противуслугу (ваздушни напади на Иран). Очигледна је намера САД да елиминишу главне иранске савезнике, како би се Техеран изоловао и временом покорио. То је систем који су Американци примењивали у сукобу са Јапаном у 2. св. рату и усавршили током протеклих деценија. Јасно је да се интереси Вашингтона и Тел Авива и те како подударају у кључним тачкама. Управо због тога не треба искључити могућност да израелско РВ у неком тренутку изврши ваздушне ударе на војне и друге циљеве у Сирији. Више од иранских ракета „Шахаб“ Тел Авив (Ријад и Вашингтон такође) зазире од утицаја Техерана на Блиском истоку и то је у овом тренутку приоритет Израела. Самим тим, промена режима у Сирији се једино може разумети као отварање пута за Техеран преко Дамаска.

Како би то Израел могао да интервенише у Сирији? Припрема напада је можда већ почела пуштањем пробних балона о наводној опасности од сиријског хемијског и биолошког оружја и могућности да то оружје падне у руке Хезболаха или неких исламистичких „побуњеника“ у Сирији које Вашингтон тако здушно подржава. Након припреме би уследили ваздушни напади авионима Ф-16I и Ф-15I, уз могуће десанте командоса на одређене локације од посебног интереса за Тел Авив и Вашингтон (ракетне и ХБО базе). Вероватно би им садејствовали амерички плаћеници („Black water“), који су пре пар недеља ушли у Сирију из западног Ирака. Израел је већ извео сличну акцију у Сирији 2007. године, када је мета било наводно нуклеарно постројење на северу земље. У међувремену, Сирија је извукла одређене поуке и ојачала ПВО са системима Бук-М2 и Панцир-С1Е, али и новим руским радарима, што усложњава планирање и извођење напада. Шта ако после ваздушних напада војска побуњеника, дезертера и плаћеника не успе да свргне Асада? Шта ако ваздушни напади уједине Сиријце око Асада и изазову општу осуду Израела у региону, можда и регионални рат? Зар то неће деградирати ионако лош имиџ „побуњеника“ у очима самих Сиријаца? Као да није довољно лоше то што су исламисти у Сирији отпочели масовне ликвидације виђенијих и високо образованих људи уз познату крилатицу „свако ко није са нама је против нас“? Много је отворених питања, ризици су велики и реално је да се са одлуком о једној таквој операцији сачека, бар до прве процене резултата борби у Алепу. Израел је увек знао колико далеко може и сме да иде.

Упркос огромних количина новца којима Саудијска Арабија и Катар финансирају активности своје приватне армије у Сирији и поткупљују сиријске генерале и политичаре како би променили табор, Асад не одступа. Унаточ свему и даље је мало оних који су спремни да уђу у директан сукоб са сиријском војском. То је највидљивије на примеру Турске, која је у последње време све уздржанија и опрезнија, а посебно је индикативно накнадно негирање Анкаре да је сиријска ПВО уошпте оборила турски авион Ф-4. За разлику од Либије, Сирија има снаге да узврати па је тако према још увек непотврђеним информацијама „изненада нестао“ шеф саудијске обавештајне службе принц Бандар Бин Султан, а сиријске снаге безбедности су недавно похватале турске и саудијске официре који су командовали „побуњеним“ снагама у Алепу. Све већа активност америчких војних структура на самој граници Турске са Сиријом говори од колике је важности битка за Алеп, која се води све већим интензитетом. Да ли ће Вашингтон убацити Израел у сиријску ватру, унаточ великим политичким ризицима једне такве одлуке или ће преломити и послати сопствене борбене авионе и ризиковати још веће сукобе (не само дипломатске) са Москвом и Техераном? Где је у свему томе обичан свет у Сирији и ко ће на крају да придобије његову наклоност? Башар ел-Асад се налази пред својим највећим испитом. Његов опстанак, али и целокупног сиријског друштва каквог знамо зависи од начина на који ће решавати највећу кризу коју је Сирија видела још од шестодневног рата са Израелом 1967. године.