Istočno kinesko more u vrtlogu geostrateškog sukoba Pekinga i Vašingtona

Lanac malih ostrva Senkaku/Diaoju u Istočnom kineskom moru je poslednjih par meseci ni kriv, ni dužan došao u žižu svetskog interesovanja. Ta nenastanjena ostrva ukupne površine od svega 7 km2, postala su poprište kinesko-japanske teritorijalne prepirke. Nova epizoda ove priče se odigrala 10. januara, kada su japanski lovci F-15 krenuli u presretanje kineskog aviona Y-8. Odmah zatim su podignuti i kineski lovci J-10, zajedno sa borbenim avionima JH-7A. Dok Japan tvrdi da je dotični avion povredio/ugrozio japanski vazdušni prostor iznad sporne grupe ostrva, kineski zvaničnici tvrde da je avion bio u redovnoj patroli tog dela Istočnog kineskog mora. Čime su ta mala ostrva zaslužila pažnju dve najveće ekonomske i vojne sile u regionu i zašto bi zbog njih NR Kina i Japan rizikovali da uđu možda i u otvoreni sukob?

Reč je prvenstveno o rezervama nafte i gasa koje krije Istočno kinesko more. Tačnije 60-170 milijardi barela nafte i više stotina milijardi kubnih metara prirodnog gasa, a dobar deo rezervi nalazi se u blizini spornih ostrva. Senkaku/Diaoju ostrva su pozicionirana gotovo na pola puta između kineske obale na zapadu (oko 240 nautičkih milja) i japanskog ostrva Okinava na severoistoku. S obzirom da se isključiva ekonomska zona prostire tačno 200 nautičkih milja od teritorijalnih voda, potpuno je jasno zašto nijedna strana ne popušta. Pored ekonomskih, tu su i određene geostrateške beneficije koje ne treba zanemariti.

Sve je počelo 5. septembra 2012. kada je Tokio obelodanio kupovinu spornih ostrva za 26 mil. dolara. Reakcija Pekinga je bila brza i očekivana. Iako i jedna i druga strana tvrdi da polaže pravo na ostrva, pitanje je šta je prava istina, ko je zakonski vlasnik? Da bi se na ovo pitanje odgovorilo, potrebno je vratiti se u prošlost. Kinesko ime Diaoju se pominje prvi put početkom 15. veka, za vreme dinastije Ming i to u periodu kada je čuveni kineski admiral DŽeng He sa moćnom kineskom flotom oplovio jugoistočnu i Južnu Aziju, sve do Crvenog mora. Kina je zadržala pravo na ostrva sve do 1895. godine, kada ih anektira Japan posle kinesko-japanskog rata. Nakon 2. svetskog rata, Ujedinjene nacije su prepustile Vašingtonu superviziju nad ostrvima (u paketu sa Okinavom). Godine 1972. Vašington je „Revizionim ugovorom o Okinavi“ vratio Japanu i Senkaku/Diaoju ostrva. Da li je time uloga SAD u ovom zamešateljstvu okončana?

Bilo bi zaista naivno tvrditi tako nešto, posebno u svetlu nove američke strategije zauzdavanja ekonomske, političke i vojne moći NR Kine. U okviru te strategije vidljivi su napori Vašingtona da upregne Tajvan, Filipine, Vijetnam, Japan pa i Južnu Koreju i mnoge druge države regiona u borbi protiv navodnih „agresivnih namera“ Pekinga. Takođe, odluka Pentagona da u Pacifičkom basenu bazira 60% svojih pomorskih efektiva, može da se sagleda isključivo u kontekstu te nove američke strategije za Kinu i Daleki istok. Shodno tome, Vašington u poslednje vreme ubrzano izdaje dozvole za izvoz oružja na Daleki istok (Japan, Filipini, J.Koreja), ali i na Indijski potkontinent, računajući na višedecenijski animozitet Indije i Kine.

Ovim putem Vašington želi da obuzda Peking uz pomoć „partnera“ iz regiona, kako bi prošao što jeftinije, s obzirom na ozbiljne rezove u vojnom budžetu za narednih 10 godina (500 milijardi $). Tako će SAD isporučiti Japanu nove borbene avione F-35 u ukupnoj vrednosti od 5 milijardi $, J. Koreji bespilotne letelice Globalni soko (eng:RQ-4 Global Hawk) u vrednosti od 1,2 milijarde $, a za Tajvan je obezbeđena modernizacija zastarele flote borbenih aviona F-16 u vrednosti od 1,85 milijardi $. Tu je i novi ugovor sa Indijom o prodaji borbenih helikoptera AH-64A Apač (eng:AH-64A Apache). Cilj ovakvih mera jeste da se osnaže države u neposrednom okruženju Kine, kako bi se sprečio Peking da uspostavi potpunu kontrolu nad Istočnim i Južnim kineskim morem, a samim tim i izuzetno važnim (vitalnim) pomorskim putevima u tom delu sveta. Pored toga, od iznimnog je značaja i sprečiti Peking da izaće na Pacifik, kako bi taj okean ostao američko „Mare nostrum” (prev. sa lat: naše more). Dakle proces, odnosno pokušaj strateške izolacije NR Kine je počeo.

Paralelno sa ekonomskim jačanjem, Kina vredno radi na modernizaciji svojih oružanih snaga, posebno RM i RV, ali i snaga nuklearnog odvraćanja. Kineska Narodnooslobodilačka armija je nedavno pustila u operativnu upotrebu novu vazdušnu bazu Šuimen, u kojoj su stacionirani borbeni avioni J-10, SU-30, JH-7A i bespilotne letelice, a zaštićena je prstenom protivvazdušnih raketnih sistema S-300 PMU. Zadatak ove baze je, između ostalog, da pruža podršku Istočnoj floti kineske ratne mornarice, koju sačinjava 35 brodova, među kojima i najnoviji razarači tipa 052C, raketne fregate tipa 054A i podmornice tipa Kilo 2 ruske proizvodnje. Ovu armadu upotpunjavaju balističke rakete srednjeg dometa DF-21D, koje su po tvrdnjama Pekinga sposobne da potope i najveće ratne brodove, uključujući američke nosače aviona. Očigledno je da je Peking odlučio da krene u veću diplomatsko-političku ofanzivu sa teritorijalnim zahtevima, ne samo za gore pomenuta ostrva u Istočnom kineskom moru, već i za grupe ostrva u Južnom kineskom moru, ali tek kada se uverio da bi novi ratni brodovi i borbeni avioni mogli da donesu željenu vojno-političku dominaciju u odnosu na države u regionu.            

Kakve političko-bezbednosne i ekonomske posledice može da izrodi dalje zaoštravanje odnosa na relaciji Peking-Tokio? Gnev sa ulica velikih kineskih gradova već je dao „prve rezultate“, širom Kine su napadnuta ne samo diplomatska predstavništva Japana, već i fabrike japanskih proizvođača, a sve je izraženiji i bojkot japanske robe. Da situacija nije nimalo naivna, svedoče i izveštaji da je Japan već zabeležio pad izvoza u vrednosti od barem 1% godišnjeg bruto nacionalnog proizvoda, a kao dodatni pritisak na vladu u Tokiju dolazi vest da Kina na svetskom tržištu ubrzano traži zamenu za japansku robu. Mnogo veća šteta će nastati ukoliko se zatvore postojeće japanske fabrike u NR Kini, ali takav scenario je za sada ipak u domenu teorije i najmanje verovatan, jer tako nešto nikome ne bi odgovaralo. Da li je moguć oružani sukob za sporna ostrva? Kina jeste vojno sve moćnija, ali je sigurno da neće želeti da baci u vodu sve što je ostvareno proteklih decenija. Sa druge strane, Peking sebi ne može da priušti odustajanje od teritorijalnih zahteva ne samo za sporne grupe ostrva, već i za Tajvan, koji smatra svojim sastavnim delom. Ne treba smetnuti s uma da je Kina izabrala novog lidera za narednu deceniju, „čvrstorukaša“ Si Đinpinga (novi gen. sekretar KP Kine), a Japan je dobio novog premijera, konzervativca Šinzo Abea. Takav izbor lidera kako u Kini, tako i u Japanu garantuje da neće biti popuštanja ni sa jedne strane.

Povećanje vojnih rashoda, ne samo u Kini i Japanu, već u celom regionu, doprineće novoj regionalnoj (verovatno i svetskoj) trci u naoružanju pa je pitanje kakav razvoj događaja se može očekivati u narednom periodu. Dosadašnja praksa nas uči da posle zaoštravanja retorike i  prividno narušenih diplomatskih odnosa, po nekom nepisanom pravilu sledi relaksacija i smirivanje tenzija, zatim sedanje za pregovarački sto da bi se videlo ko je šta dobio, a ko šta izgubio. Međutim, iz nedavnih događaja moglo bi se zaključiti da su ovaj put stvari otišle možda toliko daleko da uobičajeno „peglanje“ odnosa neće biti dovoljno. Bez obzira na zvanične izjave SAD o svom navodno neutralnom stavu po pitanju spornih ostrva u Istočnom i Južnom kineskom moru, realno je očekivati da će se ovi problemi morati rešavati na relaciji Peking-Vašington. Pri tome, Vašington neće moći da nameće svoje zahteve sa pozicije sile, kao što to radi širom sveta, jer više niko pa ni SAD ne može da ignoriše ekonomsku i geopolitičku snagu NR Kine.