Imperijalni snovi turske političke elite

Poslednja izjava turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana kojom „prisvaja“ južnu srpsku pokrajinu, iznenadivši zvanični Beograd i iznudivši pri tome oštre reakcije članova srpske vlade i predsednika Nikolića, samo je naizgled neočekivana i šokantna.

Ponašanje turske političke elite se mora posmatrati isključivo u sklopu geopolitičkik promena u odnosima velikih svetskih sila, ali i pojavi novih/starih igrača, koji traže svoje mesto na svetskoj političkoj sceni. Upravo nerazumevanje ovakvih kretanja u svetu i regionu kojem pripadaju, kroz istoriju je mnoge male narode, ali i imperije veoma skupo koštalo. Ni sadašnje vreme neće biti izuzetak od pravila.

Već više od decenije Stranka pravde i razvoja (AKP) vlada turskom političkom scenom. Za to vreme, snaga i ugled predsednika Gula i premijera Erdogana su ostali stabilni, unatoč nedavnim neredima i antivladinim demonstracijama širom zemlje. Ohrabreni dobrim ekonomskim rezultatima, čak i tokom ekonomske krize, vladajuća garnitura je vrlo brzo postala svesna narastajuće snage Turske, kojoj je odjednom sopstvena teritorija postala tesna. 16. ekonomska sila sveta, koja teži da uđe među prvih 10, ali i da bude prihvaćena za ravnopravnog sagovornika ne samo u regionu, već i šire, sve češće provlači ideje o „prirodnom“ širenju turskog uticaja na Bliski istok i Balkan, ali i kavkaski region i dalje na Centralnu Aziju.

Večiti kandidat za EU, kojeg su dugo i Francuska i Nemačka držale na odstojanju, nije više voljan da čeka na dobru volju Berlina i Pariza, niti ima razumevanja za evropske strahove od priključenja 80 miliona muslimana u EU. Narastajuća ekonomska i politička snaga zvanične Ankare ne može se još dugo ignorisati na Zapadu, što je najbolje oslikala izjava turskog premijera Erdogana data u Berlinu prošle godine, u kojoj upozorava EU da će morati da prihvate Tursku kao punopravnog člana do 2023. godine ili će je „izgubiti“. Iako predsednik Gul ima nešto blaži stav prema Briselu, činjenica je da Turska vrši pripreme da preuzme mnogo aktivniju i samostalniju ulogu u regionu bez obzira na stav Brisela i Vašingtona, oslanjajući se na svoje tradicionalne (imperijalne) veze u regionu, ali i nastojeći da diverzifikuje i svoje ekonomsko-političke veze, kako bi u budućnosti što manje zavisila od Zapada.

Tu novu, neoimperijalnu politiku Ankara još uvek ne može efektivno da podrži, ali je u poslednje vreme mnogo primera ispipavanja terena kako bi moglo da se proceni koliko je daleko moguće ići u ovom trenutku. Pored povećanog interesovanja za mnoge nefunkcionalne balkanske državice (BiH, Albanija, Makedonija, Crna Gora, Srbija) i želje Ankare da proširi svoj uticaj na iste, što joj je u neku ruku prećutno odobreno iz Vašingtona kao kompenzacija za jednodecenijsku blokadu pristupnih pregovora EU, vidljivo je i sve veće tursko interesovanje za dešavanja na Bliskom istoku. Tako je došlo do dramatičnog pogoršanja diplomatskih odnosa Turske i Izraela zbog incidenta sa malom flotom civilnih brodova koji su pokušali da probiju izraelsku blokadu Gaze u maju 2010. godine. Ankara nije odustala od svog zahteva za zvaničnim izvinjenjem Izraela zbog pogibije nekoliko turskih državljana na jednom od brodova, iako je zbog takvog stava Erdogan dobio packe iz Vašingtona. Nekako u isto vreme, turski ministar spoljnjih poslova Ahmet Davutoglu je uspeo da uz pomoć Brazila postigne dogovor sa Teheranom, kojim bi se rešio problem iranskog nuklearnog programa, ali to nije prihvaćeno u Savetu bezbednosti UN.         

Nakon velikih političkih potresa i promena u arapskom svetu, Ankara je sa pravom zaključila da su okolnosti na Bliskom istoku i severu Afrike takve da Vašington više neće moći da računa na slepu poslušnost jednog Egipta, Tunisa i drugih pa je turska diplomatija pohitala da popuni prazan prostor i uspostavi novu sferu uticaja na tim prostorima kao „primer za pravu islamsku demokratiju“, a ni Vašington nije imao ništa protiv, jer je na drugoj strani stajala opcija islamske demokratije u Iranu, što je za Zapad i zemlje Zalivskog veća saradnje bilo potpuno neprihvatljivo.

Zatim je na red došla Sirija. Uključivši se indirektno u sukob na strani pobunjenika, Ankara je precenila svoju snagu i uticaj, ali je nakon incidenta sa obaranjem turskog izviđačkog aviona F-4E i molbe upućene NATO saveznicima za zaštitu svog vazdušnog prostora, Erdogan spustio loptu i prepustio Siriju većim igračima. Daleko od toga da je Turska rekla svoju zadnju reč kada je u pitanju Sirija, ali sada Ankara nastupa mnogo opreznije.     

Turska nastoji da uz pomoć SAD i NATO uspostavi svoju zonu uticaja i u centralnoazijskim republikama (Kazahstan, Uzbekistan, Turkmenistan...) preko Gruzije i Azerbejdžana, sa kojima ima ne samo ekonomsko-političku, već i vojno-tehničku saradnju. S obzirom da bi ova nastojanja duboko ugrozila rusku sferu uticaja, razumljiv je snažan otpor Moskve, ali i Teherana koji takođe ima aspiracije u Centralnoj Aziji.

(Ne)realne ambicije Turske sve više upadaju u oči i kvare bilateralne odnose sa mnogim zemljama u regionu, ali je na duže staze ipak nemoguće ignorisati njenu ekonomsku pa i vojnu snagu i potencijal, kao i strateški položaj koji zauzima. Zapadne sile vrlo dobro znaju koliki je značaj Turske, ne samo kao države za tranzit energenata sa Bliskog istoka i Centralne Azije, već i kao možda ključni kontrateg u velikoj geopolitičkoj igri Zapada i Rusije za kontrolu nad rezervama nafte i gasa ranije pomenutih bivših sovjetskih republika.       

Svesna svog geostrateškog značaja i narastajuće snage, Ankara traži znatno više od mrvica koje su Turskoj stizale sa Zapada. Međutim, Vašington i Brisel ne žele dalje da jačaju Tursku, jer se plaše da više neće moći da je kontrolišu. To se najbolje vidi po njihovom zaziranju od ozbiljnijeg transfera tehnologije (posebno vojne). Unatoč tome, Turska je uspela da u saradnji sa nekim zapadnim firmama razvije sopstvene oružane sisteme. Tako danas Ankara proizvodi (ili su u završnoj fazi testiranja) borbene helikoptere, avione, tenkove i druga oklopna vozila, bespilotne letelice, PT rakete, ratne brodove i druge sisteme namenjene drugoj po brojnosti oružanoj sili u NATO. Da to nije dovoljno, potvrđuje i nedavni potez zvanične Ankare, odnosno dogovor sa kineskom delegacijom o tranferu tehnologije za proizvodnju PVO sistema „HQ-9B“ (kineski pandan ruskim sistemima S-300PMU) u Turskoj, što je odjeknulo kao prava bomba u zapadnim vojno-političkim krugovima. Da li se to Turska ozbiljnije distancira od NATO ili samo želi da izvuče od svojih saveznika još neke ustupke?

Verovatno i jedno i drugo. Turska ne može sebi da dozvoli da izgubi NATO, jer bi ostala bez zaštite, a to bi ugrozilo njihove aspiracije u regionu. Sa druge strane, ni ta zaštita nije ono što bi Ankara želela, što se najbolje videlo na nedavnom primeru. Naime, nakon turskog zahteva NATO saveznicima za pomoć, neke članice su pozitivno odgovorile na taj zahtev (SAD, Holandija...) i poslale u Tursku sopstvene PVO sisteme „Patriot“. Ono što je interesantno je da su ti sistemi raspoređeni tako da štite isključivo NATO baze na teritoriji Turske (vazduhoplovna baza Indžirlik i druge), ali ne i ceo „ugroženi“ prostor. SAD i EU su tako stavile do znanja da će štititi svoje saveznike samo u meri u kojoj je to njima u interesu, bez obzira na potpisane sporazume. Takav ciničan šamar premijer Erdogan očigledno nije mogao da ignoriše. Ostaje da se vidi da li je ovo svojevrsno „okretanje“ prema Kini samo odgovor Ankare na, po njima, nezadovoljavajući tretman Zapada ili se primenjuje nova strategija koja bi trebala da Tursku transformiše od NATO potrčka do samostalne regionalne sile.

Kako na sve to reaguje vojni vrh turskih oružanih snaga? Da bi predupredio bilo kakvu mogućnost vojnog puča, Erdogan je proteklih godina smenio i uhapsio mnoge istaknute turske visoke oficire pod optužbom da su spremali puč na legitimnu vlast u Ankari. Na taj način je, bar delimično, eliminisana takva mogućnost, a ujedno je i otvoren prostor da se na ključne pozicije u oružanim snagama dovedu ljudi koji će imati „više sluha“ za poteze Erdoganove vlade. To se najbolje videlo tokom nedavnih demonstracija širom Turske, koje su pokrenuli „Kemalisti“, ali ozbiljnije reakcije vojske nije bilo.  

Ekonomska i politička snaga zapada, prvenstveno SAD je u opadanju, a takav trend će se nastaviti i u narednom periodu. Turska je toga svesna i čeka svoju priliku da popuni prazan prostor, posebno na teritorijama od „istorijskog“ značaja. Koji su to teritoriji, izlišno je i govoriti. Da bi to bilo moguće i postići, potrebno je, osim snažne ekonomije, imati i jaku vojsku koja će biti opremana sopstvenim borbenim sistemima i opremom. U suprotnom, Ankara neće imati slobodu i samostalnost u odlukama i akcijama koja joj je neophodna. To je i glavni razlog tolikih napora turske vlade kako bi što više razvili sopstvenu vojnu industriju. U tom kontekstu treba posmatrati i upravo završeni tunel koji (strateški) povezuje evropski i maloazijski deo Turske i trijumfalizam i euforiju koju je to izazvalo u Ankari.

Nesumnjivo je da će narednih decenija Turska igrati mnogo važniju ulogu na Balkanu, bez obzira na razvoj situacije u samoj EU i SAD. Srbija, kao i druge balkanske državice, potpuno nespremna i bez garda dočekuje povratak Turske na Balkan. Rastrzana sopstvenim unutrašnjim problemima, koje je većim delom sama i stvorila, prezadužena, bez pravog i moćnog saveznika, lak je plen svakom potencijalno zainteresovanom „klijentu“. Slična je situacija i sa ostalim balkanskim državama, čak i onima koje navodno imaju podršku NATO, a dodatnu komplikaciju stvara natezanje oko ruskog gasovoda „Južni tok“ i veliki otpor Zapada realizaciji ovog strateškog energetskog projekta.

Uprkos primetnom slabljenju uticaja zapadnoevropskih sila pa i SAD na dešavanja u svetu, njihova snaga je još uvek takva da se ne može ignorisati. Ako to priznaje jedna nuklearna sila kao što je Rusija ili narastajuća ekonomska i vojna sila kao što je NR Kina, onda to mora da prizna i jedna Turska, čiji su imperijalni apetiti zasada na nivou lepih želja. Takva je trenutna realnost, ali nema sumnje da se Ankara trudi da tu realnost promeni u svoju korist i nastaviće da radi na tome još intenzivnije u vremenu koje dolazi. Upravo zbog ove činjenice i zvanični Beograd mora da shvati da zahtev za izvinjenjem Ankare za izjavu datu, nimalo slučajno baš u Prizrenu, neće proći u turskoj prestonici. Ni Gul, ni Erdogan nemaju nameru da se ikome izvinjavaju, veliki to ne rade.