Igra kukavice na Korejskom poluostrvu

Poslednjih nekoliko nedelja svetski mediji su prilično zaokupirani vojnim i diplomatskim zaoštravanjem odnosa na Korejskom poluostrvu. Protagonisti ove svojevrsne igre kukavice ili „ko će prvi da popusti“ su Severna Koreja sa jedne i SAD sa Južnom Korejom sa druge strane. Neprestane akcije i reakcije stvorile su jednu hronološku reku događaja koja, čini se, u poslednje vreme dobija na ubrzanju. 22. januara Savet Bezbednosti UN doneo je jednoglasnu odluku o zaoštravanju sankcija Severnoj Koreji. Pjongjang je reagovao uobičajenom retorikom, a potom je 12. februara izvršena nova nuklearna podzemna proba procenjene snage između 7 i 10 kilotona. 11. marta SAD i Južna Koreja su započeli jedanaestodnevne vojne vežbe u sklopu širih manevara, koji bi trebalo da traju oko 2 meseca. Pjongjang je trenutno odgovorio odlukom da jednostrano raskine primirje potpisano 1953. godine, uz pretnje da će izvršiti preventivni nuklearni udar na teritoriju SAD. Kao odgovor na američko-južnokorejske manevre, Pjongjang je podigao nivo borbene gotovosti oružanih snaga na najviši mogući nivo i organizovao sopstvene vežbe i manevre, koji će se intenzivirati u aprilu.

Glavni okidač nove runde igre kukavice Pjongjanga i Vašingtona je bilo lansiranje severnokorejskog satelita u orbitu 12. decembra 2012. Zapad je to shvatio kao eskalaciju, jer je zahvaljujući uspešnom lansiranju, DNR Koreja pokazala da ima kapacitete da prozvede interkontenentalnu balističku raketu, a zajedno sa poodmaklim nuklearnim programom, momentalno je svima skočio pritisak, od Seula do Vašingtona. Peking takođe nije bio srećan, a ni Moskva. Zašto? Zato što će Daleki istok uskoro dobiti još jednu nuklearnu silu sa interkontinentalnim balističkim raketama, okrenutim ka američkoj zapadnoj obali. Takođe, procena je da je Pjongjang veoma nepredvidiv, sa novim, veoma mladim i neiskusnim liderom, koji bi u kritičnom trenutku mogao da odreaguje „neadekvatno“ i odvede Korejsko poluostrvo, a verovatno i ceo region u novi „krug pakla“. Na Zapadu još uvek ne znaju šta da misle, jer ne poznaju mlađanog Kim DŽong Una, ali veruju da je ovo samo još jedan pokušaj Pjongjanga da zastraši komšije i iznudi neke ustupke bitne za opstanak režima. Peking je pristao da podrži nove sankcije da bi postigao dve stvari: da jasno stavi do znanja „mlađem bratu“ ko je stariji, ali i da novom krizom na Korejskom poluostrvu smanji pritisak Vašingtona u Južnom i Istočnom Kineskom moru. Ko danas uopšte pominje Diaoju/Senkaku ostrva? Moskva je gotovo u potpunosti izgubila uticaj na Pjongjang, a podrškom novim sankcijama iskazuje svoje nezadovoljstvo potezima DNR Koreje koji destabilizuju Daleki istok, što Rusiji u ovom trenutku nikako ne odgovara, a tu je i strateško partnerstvo sa Pekingom.

Kakav je geopolitički položaj DNR Koreje i kakvu to politiku vodi rukovodstvo ove najizolovanije zemlje u svetu? Da bi se odgovorilo na ovo pitanje potrebno je vratiti se u blisku prošlost na potpisivanje sporazuma između Pjongjanga i Vašingtona 1993. godine, kojim Severna Koreja odustaje od svog nuklearnog programa u zamenu za američku pomoć u hrani i nafti, a SAD se pored ostalog obavezala da će zameniti postojeće severnokorejske nuklearne reaktore, sa novim, američkim. Dogovor je sprovođen sve do odluke Vašingtona o obustavljanju pomoći, a deo koji se odnosio na nuklearne reaktore nikada nije ni ispoštovan. Severna Koreja je reagovala reaktiviranjem nuklearnog programa, a američka administracija se nadala da Pjongjang neće imati ni sredstava, ni kapaciteta da završi započeto. Kao i mnogo puta do tada, Vašington se preračunao. Tadašnji lider DNR Koreje Kim DŽong Il je znao da njegov opstanak na vlasti, ali i opstanak čitave države zavisi od toga da li će imati neki adut u rukavu (atomska bomba), koji će poslužiti kao klasičan faktor odvraćanja. Tako je 9. oktobra 2006. izvedena prva podzemna nuklearna proba. Procena je da danas Severna Koreja poseduje 10-tak nuklearnik bojevih glava, ali da bi se ta sila adekvatno projektovala, bio je neophodan i razvoj odgovarajuće interkontinentalne balističke rakete. Pjongjang je u to vreme već imao raketu Rodong-1 dometa ne većeg od 1.300 km. Čitava protekla decenija je potrošena u naporima da se razvije i testira interkontinentalna balistička raketa koja bi omogućila Pjongjangu da u potpunosti primeni strategiju nuklearnog odvraćanja.

Unatoč ranijim neuspešnim testiranjima rakete Taepodong-2, DNR Koreja je tokom vojne parade održane 2010. godine prikazala svoj novi mobilni balistički raketni sistem srednjeg dometa (3.000 – 4.000 km) „BM-25 Musudan“. Ovaj sistem je nastao na osnovu starije sovjetske rakete R-27 kojima su bile naoružane nuklearne podmornice klase „Navaga“. Iako su mnogi zapadni eksperti spekulisali da prikazane rakete ili predstavljaju podvalu severnokorejskog rukovodstva ili je broj operativnih raketa BM-25 minimalan, ni Tokio, a ni Vašington nisu mogli da sakriju nelagodu i zabrinutost. To je jedan od glavnih razloga zbog čega Pentagon ozbiljno razmatra pretnje Pjongjanga da će u slučaju neprijateljske agresije uništiti sve američke vojne baze u širem regionu od Guama do Okinave. O tome svedoči i odluka Vašingtona da se svi elementi tzv. raketnog štita hitno dislociraju na Aljasku, odakle bi trebalo da štite zapadnu obalu SAD od potencijalnih raketnih napada DNR Koreje. Planirane raketne baze za navodnu odbranu od iranskih projektila u istočnoj Evropi više nisu prioritet. Odluka Vašingtona je izazvala uzbunu i u kineskom vojnom i civilnom rukovodstvu, jer ovaj „štit“ ozbiljno narušava ravnotežu snaga na Dalekom istoku. Peking je svestan da je Vašington intenzivirao napore da stavi NR Kinu u svojevrstan strateški karantin, odnosno da je okruži neprijateljski nastrojenim državama, koje će biti pod vojnom, ekonomskom i političkom kontrolom SAD. Očigledno je da zbog tako nepovoljnog razvoja situacije u neposrednom okruženju Kine, novi kineski predsednik Si Đinping ne može mnogo da zavrće ruku „neposlušnom mlađem bratu“. Pekingu su potrebni saveznici kako bi mogao da osujeti prikrivene ratne planove Vašingtona i zato je za prvu međunarodnu posetu izabrao Moskvu. Otvoreni zahtev za mnogo tešnjom saradnjom Rusije i Kine na polju bezbednosti i spoljnje politike, je jasan signal Beloj kući da će NR Kina preduzeti sve neophodne mere da zaštiti svoje nacionalne interese.

Kakav razvoj događaja možemo očekivati na Korejskom poluostrvu? Izjava Kim DŽong Una da DNR Koreja zadržava pravo da odgovori na agresiju sa juga, signalizuje da bi se mogla ponoviti 2010. godina (potapanje južnokorejske korvete Čeonan, razmena artiljerijske vatre oko ostrva Jeonpjeong). Indicije govore da bi ovog puta Južna Koreja mogla reagovati mnogo odlučnije, što bi dovelo ceo region na ivicu ratnog sukoba, možda čak i nuklearnog. Nemoguće je utvrditi da li je Severna Koreja dovoljno ovladala tehnologijom minijaturizacije nuklearnih bojevih glava za sopstvene rakete-nosače, ali jedno je sigurno: svaka upotreba nuklearnog oružja od strane Pjongjanga verovatno bi izazvala nuklearni odgovor Vašingtona. Da li DNR Koreja ima kapacitete da vodi konvencionalni rat protiv savremene i odlično opremljene južnokorejske vojske? Poslednjih godina su primetni napori Pjongjanga da osavremeni svoju mnogoljudnu i zastarelu armiju. Pored dalekometne artiljerije, razvijen je i novi tenk (Pokpung-Ho) kao derivativ tenkova T-62/72/90. 2010. godine su primećene i prve severnokorejske bespilotne letelice, kao i novi domaći PVO raketni sistemi tipa KN-06.

Iako DNR Koreja raspolaže sa oko 250 lovačkih (MIG-21/23/29, F-7) i stotinak jurišnih (A-5, SU-25) borbenih aviona, sa više od 4000 tenkova (T-55/59/62, Čonma-Ho, Pokpung-Ho), više od hiljadu balističkih raketa kratkog i srednjeg dometa (Hvasong-5/6, Rodong-1, Taepodong-2, BM-25), nebrojenom količinom artiljerijskog oružja i PVO raketnih sistema, veliko je pitanje šta je od svega ovoga operativno, a samim tim i koliko je severnokorejska Narodna Armija sposobna da se suprotstavi južnokorejskim i američkim vazdušnim, kopnenim i pomorskim snagama. Ovo su osnovni razlozi koji su naterali DNR Koreju da usvoji tzv. asimetrični sistem odbrane (strateške raketne snage), što bi uz ekonomsku i političku pomoć NR Kine trebalo omogućiti Severnoj Koreji opstanak u vremenu koje dolazi.

Oštra retorika, zveckanje oružjem i povremena razmena vatre, tako Pjongjang punih 60 godina razgovara sa Vašingtonom i Seulom. Najsvežije zaoštravanje političko-bezbednosne situacije između dve Koreje mnogi će okarakterisati kao novu/staru priču koja se periodično ponavlja. Kim DŽong Un mora da pokaže svom narodu, ali i vojnom vrhu od kakvog je materijala napravljen. Od njegovog ponašanja narednih meseci zavisiće da li će biti priznat kao „pravi“ naslednik svoga oca Kim DŽong Ila, ali i dede (oca nacije) Kim Il Sunga. Da li će se mladi Kim DŽong Un odlučiti na konvencionalni (ostrvo Jeonpjeong) ili nuklearni (nova nuklearna proba) pristup ili možda kombinovati oba? Peking i Vašington imaju određena operativna saznanja o severnokorejskim namerama da izvrši nove (termo)nuklearne i raketne probe do kraja godine.

Unatoč kineskoj podršci novim sankcijama UN, Peking i Pjongjang su i dalje upućeni jedan na drugog. Kada se Pjongjang odluči  za akciju, sigurno je da će o tome pravovremeno obavestiti Peking, ali ne treba zaboraviti činjenicu da se NR Kina mnogo promenila u poslednjih 20 godina. Kinesko rukovodstvo nije više onako tvrdo kao što je bilo do sredine devedesetih. Sada se u Pekingu mnogo više razmišlja o novcu, a manje o ideologiji i klasnim neprijateljima pa je pitanje koliko daleko je NR Kina spremna da ide u podršci svom „malom bratu“, koji ponekad ume da pretera i naljuti „starijeg brata“. Međutim, DNR Koreja je i dalje jedan od retkih kineskih saveznika na Dalekom istoku i tampon zona koja je jedina brana dolasku NATO snaga na samu kopnenu granicu NR Kine. Pjongjang svesno igra upravo na tu kartu i nastavlja svoj hod po žici, koji bi čak i u slučaju male nepažnje mogao izazvati kobne posledice.

Igra kukavice koju Pjongjang igra sa Vašingtonom već predugo traje. Poučena sudbinom Srbije, Iraka, Libije, Sirije, Afganistana, Severna Koreja nema nameru da odustane. Čak i sama pomisao da bi ova država, kao jedan od poslednjih bastiona realsocijalizma i komunizma u svetu mogla da popusti pod pritiskom Vašingtona je za Pjongjang jednostavno nezamisliva, jer ulog DNR Koreje u ovoj igri je opstanak celokupne države i sistema. Ako popuste, neće preživeti.