Hezbolah i Gordijev čvor na Levantu

Ratna mašina je pokrenuta, psihoza i logika rata upravljaju događajima u Siriji. Borbe u Damasku, Homsu i drugim sirijskim gradovima ne jenjavaju i prete da se prošire na okolne države, a Liban je svakako jedna od njih. Geostrateški pokreti velikih svetskih i regionalnih sila na Levantu su sve očigledniji i ogoljeniji. SAD, EU, Rusija, Kina, Izrael, Iran, Saudijska Arabija i Turska su ušli u otvorenu i beskompromisnu borbu za kontrolu nad Sirijom, ali i celim Levantom. Još uvek je ratovanje ograničeno na medije, diplomatske pretnje i smicalice, ali izgleda da se događaji sve više ubrzavaju što nije dobar znak pa bi „vetrovi rata“ vrlo brzo mogli da zaduvaju i u Libanu, državi koja je već decenijama rastrzana unutrašnjim sukobima, koji se neprekidno podgrevaju iz regionalnih i svetskih centara moći.

Aktuelna libanska vlada, u kojoj je i Hezbolah (prev: Božja partija) sa juga Libana, nalazi se pod sve većim pritiskom ne samo zapadnih sila i država Zalivskog veća saradnje, već i nezadovoljnih sunitskih frakcija unutar same zemlje. Predvođeni Saadom Haririjem i snažno podržani iz Vašingtona, Rijada i Tel Aviva, oni čekaju rasplet krize u Siriji, nadajući se promeni režima u Damasku i sledstvenom „domino efektu“ u Bejrutu. Vođa Hezbolaha, najmoćnije vojno-političke organizacije u Libanu i saveznika sirijskog predsednika Bašara el-Asada, Hasan Nasrala je svestan mogućih implikacija po razvoj situacije u Libanu u slučaju nepovoljnog razrešenja sirijske krize (Asadov pad). Sever Libana je pun plaćenika i islamista iz inostranstva, koji već mesecima pokušavaju da uđu u Siriju i zauzmu grad Homs, koji je svega 30-tak kilometara udaljen od granice sa Libanom. Njegovo zauzimanje bi predstavljalo polaznu tačku za osvajanje celokupne sirijske teritorije, kao što je to bio slučaj sa Bengazijem u Libiji.

Dok se u delovima Damaska vode žestoke borbe i dok desetine hiljada izbeglica iz Sirije beže u Liban, Hezbolah sigurno zna da bi njihova vladajuća koalicija pod pritiskom zapada i Rijada mogla da se već koliko sutra uruši. To bi dovelo do velike političke nestabilnosti, koja bi mogla da generiše i novi građanski rat. Da li je to realan sled događaja? Pre samo godinu-dve odgovor na ovo pitanje bi bio negativan. Međutim, s obzirom da situacija u Siriji izmiče kontroli, nemoguće je isključiti ovakav scenario. Hezbolah se dobro pripremio za mogući oružani sukob. Uvećan je raketni arsenal, intenzivirana obuka i obnovljena infrastruktura koja je uništena ili oštećena u ratu sa Izraelom 2006. godine. Ceo jug Libana je potpuno militarizovan, pod direktnom upravom Hezbolaha i funkcioniše autonomno u odnosu na ostatak države. Hezbolah ima apsolutnu podršku lokalnog šiitskog stanovništva, ali i veliku finansijsku, vojnu, političku i svaku drugu pomoć Teherana, posebno iranske Revolucionarne garde.

Glavni zadatak Hezbolaha je ostao isti još od njegovog osnivanja tokom  građanskog rata u Libanu, a to je odbrana juga zemlje i priprema za konačni obračun sa Izraelom. Pripadnici ovog pokreta su tokom proteklih decenija stvorili ozbiljnu vojno-propagandnu i obaveštajnu mrežu i učvrstili kontrolu nad područjem južno od Bejruta. Ostvarili su potpunu infiltraciju u svim aspektima libanskog društva, posebno na jugu zemlje. Koliko je „Božja partija“ ozbiljna i dobro organizovana, najbolje svedoči podatak da je tokom rata 2006. godine izraelskim oružanim snagama trebalo mesec dana da probiju prve linije odbrane Hezbolaha i napreduju 15-20 km na sever do reke Litani.

Izraelska vojska je imala ozbiljne gubitke u ljudstvu i tehnici (tenkovi), unatoč neumornom svakodnevnom bombardovanju iz vazduha, mora i kopna i nepobitnoj činjenici da su odlučan otpor pružali lokalni rezervisti Hezbolaha, a ne elitne snage koje su se za to vreme utvrđivale na obalama reke Litani. Hezbolah se tokom godina dodatno pojačao isporukama iranskih raketa „Zelzal“ sa dometom preko 150 km i značajno povećanom preciznosti, tako da je sada cela teritorija Izraela u dometu njihovog raketnog arsenala.

Sada se Hezbolah suočava sa još većim izazovom. Novonastala situacija zahteva da pažljivo vuku poteze i čuvaju ono što su decenijama stvarali. Zadatak koji će u narednom periodu biti teško ostvariv. Nedavni napad bombaša samoubice na izraelske turiste u Bugarskoj je izazvao salvu optužbi Tel Aviva i Vašingtona o navodnoj direktnoj umešanosti Hezbolaha i Irana. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu je već naredio izraelskim snagama da se pripreme za moguću vojnu intervenciju, da bi sprečili da deo sirijskih zaliha hemijskog oružja padne u ruke Hezbolaha. Gde bi to Netanjahu intervenisao, u Siriji ili Libanu? Možda istovremeno u obe države? Šta će u tom slučaju da urade libanski suniti i hrišćani?

Potpuno je jasno da Vašington i Tel Aviv samo čekaju izgovor da intervenišu, kako na Levantu, tako i u Persijskom zalivu. Četiri američka nosača aviona na relativno malom prostoru na području Bliskog istoka nikako nisu slučajnost, kao ni najava dolaska francuskog nosača „Šarl de Gol“. Da su stvari otišle predaleko svedoči i skori dolazak dela ruske flote do sirijskih obala. Ako tu ubrojimo i nedavni veto koji su u Savetu bezbednosti UN uložile Rusija i Kina na predloženu rezoluciju zapadnih zemalja u koju je bila uključena i glava 7 povelje UN (vojna intervencija), slika će postati još jasnija. U međuvremenu je iranski parlament doneo zakon kojim se omogućava iranskim oružanim snagama da zatvore pomorski saobraćaj u Hormuzu. Iako će konačnu odluku o tome doneti vrhovni iranski vođa ajatolah Ali Hamnei, očigledno je da usvajanje ovakvog zakona doprinosi daljoj zategnutosti odnosa i nervozi na terenu. O tome govori incident u vodama Persijskog zaliva u kojem je učestvovao jedan američki ratni brod otvorivši vatru na nenaoružani indijski ribarski brodić.

Izgleda kao da se akteri ove velike bliskoistočne krize više i ne trude da barem u javnosti prikažu kakvu-takvu želju za pregovorima i mirnim rešavanjem nagomilanih problema u regionu. U ovom zamršenom spletu interesa svako vuče na svoju stranu tako da ovaj Gordijev čvor umesto da se razreši, s vremenom postaje sve čvršći. Legenda kaže da je Aleksandar Makedonski enigmu Gordijevog čvora rešio jednim zamahom svoga mača. Da li je Vašington već doneo odluku da zamahne mačem i pokuša da na taj način razreši krizu kojoj je i sam kumovao? Sve činjenice govore da je Levant samo usputna stanica i da će se najsnažniji udar američkih oružanih snaga sručiti na Islamsku Republiku Iran. Međutim, ne treba zaboraviti da Levant krije mnoge zamke i da su moguća svakojaka neprijatna iznenađenja pa bi na ovom Gordijevom čvoru neki mogli polomiti svoje mačeve.