Савремени свет | |
Хезболах и Гордијев чвор на Леванту |
![]() |
понедељак, 23. јул 2012. | |
Актуелна либанска влада, у којој је и Хезболах (прев: Божја партија) са југа Либана, налази се под све већим притиском не само западних сила и држава Заливског већа сарадње, већ и незадовољних сунитских фракција унутар саме земље. Предвођени Саадом Хариријем и снажно подржани из Вашингтона, Ријада и Тел Авива, они чекају расплет кризе у Сирији, надајући се промени режима у Дамаску и следственом „домино ефекту“ у Бејруту. Вођа Хезболаха, најмоћније војно-политичке организације у Либану и савезника сиријског председника Башара ел-Асада, Хасан Насрала је свестан могућих импликација по развој ситуације у Либану у случају неповољног разрешења сиријске кризе (Асадов пад). Север Либана је пун плаћеника и исламиста из иностранства, који већ месецима покушавају да уђу у Сирију и заузму град Хомс, који је свега 30-так километара удаљен од границе са Либаном. Његово заузимање би представљало полазну тачку за освајање целокупне сиријске територије, као што је то био случај са Бенгазијем у Либији. Док се у деловима Дамаска воде жестоке борбе и док десетине хиљада избеглица из Сирије беже у Либан, Хезболах сигурно зна да би њихова владајућа коалиција под притиском запада и Ријада могла да се већ колико сутра уруши. То би довело до велике политичке нестабилности, која би могла да генерише и нови грађански рат. Да ли је то реалан след догађаја? Пре само годину-две одговор на ово питање би био негативан. Међутим, с обзиром да ситуација у Сирији измиче контроли, немогуће је искључити овакав сценарио. Хезболах се добро припремио за могући оружани сукоб. Увећан је ракетни арсенал, интензивирана обука и обновљена инфраструктура која је уништена или оштећена у рату са Израелом 2006. године. Цео југ Либана је потпуно милитаризован, под директном управом Хезболаха и функционише аутономно у односу на остатак државе. Хезболах има апсолутну подршку локалног шиитског становништва, али и велику финансијску, војну, политичку и сваку другу помоћ Техерана, посебно иранске Револуционарне гарде. Главни задатак Хезболаха је остао исти још од његовог оснивања током грађанског рата у Либану, а то је одбрана југа земље и припрема за коначни обрачун са Израелом. Припадници овог покрета су током протеклих деценија створили озбиљну војно-пропагандну и обавештајну мрежу и учврстили контролу над подручјем јужно од Бејрута. Остварили су потпуну инфилтрацију у свим аспектима либанског друштва, посебно на југу земље. Колико је „Божја партија“ озбиљна и добро организована, најбоље сведочи податак да је током рата 2006. године израелским оружаним снагама требало месец дана да пробију прве линије одбране Хезболаха и напредују 15-20 км на север до реке Литани. Израелска војска је имала озбиљне губитке у људству и техници (тенкови), унаточ неуморном свакодневном бомбардовању из ваздуха, мора и копна и непобитној чињеници да су одлучан отпор пружали локални резервисти Хезболаха, а не елитне снаге које су се за то време утврђивале на обалама реке Литани. Хезболах се током година додатно појачао испорукама иранских ракета „Зелзал“ са дометом преко 150 км и значајно повећаном прецизности, тако да је сада цела територија Израела у домету њиховог ракетног арсенала. Сада се Хезболах суочава са још већим изазовом. Новонастала ситуација захтева да пажљиво вуку потезе и чувају оно што су деценијама стварали. Задатак који ће у наредном периоду бити тешко остварив. Недавни напад бомбаша самоубице на израелске туристе у Бугарској је изазвао салву оптужби Тел Авива и Вашингтона о наводној директној умешаности Хезболаха и Ирана. Израелски премијер Бењамин Нетанјаху је већ наредио израелским снагама да се припреме за могућу војну интервенцију, да би спречили да део сиријских залиха хемијског оружја падне у руке Хезболаха. Где би то Нетанјаху интервенисао, у Сирији или Либану? Можда истовремено у обе државе? Шта ће у том случају да ураде либански сунити и хришћани?
Изгледа као да се актери ове велике блискоисточне кризе више и не труде да барем у јавности прикажу какву-такву жељу за преговорима и мирним решавањем нагомиланих проблема у региону. У овом замршеном сплету интереса свако вуче на своју страну тако да овај Гордијев чвор уместо да се разреши, с временом постаје све чвршћи. Легенда каже да је Александар Македонски енигму Гордијевог чвора решио једним замахом свога мача. Да ли је Вашингтон већ донео одлуку да замахне мачем и покуша да на тај начин разреши кризу којој је и сам кумовао? Све чињенице говоре да је Левант само успутна станица и да ће се најснажнији удар америчких оружаних снага сручити на Исламску Републику Иран. Међутим, не треба заборавити да Левант крије многе замке и да су могућа свакојака непријатна изненађења па би на овом Гордијевом чвору неки могли поломити своје мачеве. |