Dvostruka igra Vašingtona u Persijskom zalivu

Bagdadska runda pregovora Irana i grupe P5+1 o iranskom nuklearnom programu je završena očekivano, bez rezultata. Postignut je dogovor o nastavku pregovora 18. juna u Moskvi. Osim američkih i izraelskih upozorenja da su „sve opcije i dalje na stolu“ i dobro poznate retorike koja dolazi iz Teherana, čini se da su poslednjih meseci ratni bubnjevi malo utihnuli i da je smanjena napetost u Persijskom zalivu. Da li je baš tako?

Krenimo od samih pregovora. Iranska delegacija insistira na činjenici da Teheran, kao i sve druge zemlje članice UN, ima pravo na obogaćivanje uranijuma do 20%, za civilnu upotrebu. Američka delegacija gotovo ultimativno zahteva da Iran odustane od bilo kakvog obogaćivanja u bližoj i daljoj budućnosti. Rusija se zalaže za pristup „korak po korak“, kojim bi se Iranu postupno ublažavale sankcije onim tempom i onoliko koliko je sam Iran spreman da se „otvori“. Teheran je izrazio zainteresovanost za ovakav način pregovaranja, ali ne i Vašington. Drugim rečima, Vašington je došao sa ultimativnim i maksimalističkim zahtevima, bez vidljive želje za pravim pregovorima. Iran je uložio velika sredstva i vreme u razvoj nuklearnog programa i za režim u Teheranu bi obustavljanje ovog programa bilo ravno samoubistvu, a Vašington to vrlo dobro zna. Mnogo toga neodoljivo podseća na pregovore u Rambujeu 1999. godine, jer kao i pre 13 godina, SAD pregovaraju bez želje za stvarnim postizanjem dogovora. Zašto? Razloga ima više. Prvi je želja da se zadovolji moćni jevrejski lobi (idu predsednički izbori). Drugi je težnja da se zadovolji forma, odnosno da se pokaže želja za dogovorom. Treći je sama priroda SAD, kao jedine imperijalne sile današnjice. Ukoliko žele to i da ostanu, ne smeju pokazati ni najmanju slabost. Zašto se Iranu ne dozvoljava obogaćivanje uranijuma ni do 20%? Jasno je da nije u pitanju samo nepoverenje u režim u Teheranu, već se Vašington drži latinske maksime: Quod licet iovi non licet bovi (prev: što je dozvoljeno Bogu, nije dozvoljeno volu).

Paralelno sa pomenutim pregovorima, nastavljaju se i drugi, veoma opasni i kompleksni procesi koji uključuju postupno gomilanje američkih vojnih efektiva u neposrednoj blizini Irana, ali i uporednu destabilizaciju Sirije i pokušaj eliminacije velikog iranskog saveznika, Bašara el-Asada. Tokom marta i aprila nepoznat broj američkih aviona F-22 je prekomandovan u vazduhoplovnu bazu Al Dafra (Ujedinjeni Arapski Emirati), vrše se intenzivne pripreme i opremanje velike američke vojne baze Dijego Garsija na istoimenom ostrvu u Indijskom okeanu, gde su stacionirani američki bombarderi B-52, B-1B (u slučaju rata i B-2), a koje uključuje gomilanje novih preciznih bombi za razbijanje bunkera GBU-57A/B, teških i do 15 tona. Tu je i sveprisutna američka 5. flota, a intenziviran je i proces naoružavanja najvećih američkih saveznika u Persijskom zalivu, država članica Zalivskog veća saradnje. Ako Vašington zaista toliko želi mir u regionu i produktivne pregovore sa Teheranom, čemu onda tolike pripreme za rat?  Možda zbog dodatnog pritiska na iranskog ajatolaha Ali Hamneija? Međutim, tokom poslednjih nekoliko decenija se još nijednom nije dogodilo da ovoliku vojnu silu koncentrisanu na jednu državu (čitaj: režim), Pentagon na kraju ne upotrebi. Za sve postoji prvi put, ali... 

Veoma zanimljiv politički obrt se tokom maja desio u Izraelu. Benjamin Netanijahu je izbegao raspisivanje vanrednih izbora sklopivši savez sa opozicionom „Kadimom“, čiji je predsednik Šaul Mofaz rođen u Teheranu. Sada Netanijahu ima za koalicionog partnera umerenijeg Mofaza, bivšeg generala Izraelskih odbrambenih snaga, ali i dvotrećinsku većinu u Knesetu. Mnogi veruju da je sklapanjem ove koalicije „ratoborni“ Netanijahu odustao od napada na Iran. Istini za volju, pod Mofazovom komandom je surovom i efikasnom taktikom ugušena 2. Intifada i potpuno izolovan tadašnji palestinski vođa Jaser Arafat, pri čemu su izraelski gubici svedeni na minimum. Setite se samo rušenja civilnih objekata velikim buldožerima Izraelske vojske. Da li je ovo zaista znak da je zvanični Tel Aviv odustao od opasne vojne avanture sa neizvesnim uspehom i mogućim nesagledivim posledicama i po sam Izrael ili je ovo još jedan pokušaj da se zavara neprijatelj? Istorija nas uči da je Izrael u dosadašnjim ratovima koristio strategiju iznenadnih udara u trenucima kada je to malo ko očekivao. U tom smislu, ne treba zaboraviti ni neprekidno uvežbavanje izraelskih pilota za „hipotetski“ napad na iranska nuklearna postrojenja. Tel Aviv je svestan da vreme za akciju ubrzano ističe, jer se u novembru održavaju predsednički izbori u SAD. Po svoj prilici će sačekati rezultate pregovora u Moskvi, kakvi god oni bili i potom doneti konačnu odluku.

Vitalni interes Islamske Republike Iran je da izbegne direktnu vojnu konfrontaciju sa SAD. Međutim, Teheran ne može da prihvati ni gašenje sopstvenog nuklearnog programa. Dok nove sankcije polaku uzimaju svoj danak, svi vidovi Oružanih snaga Islamske Republike Iran se pripremaju za mogući oružani sukob. Teheran pokušava da ostvari kakvu-takvu „ravnotežu straha“ ubrzanom modernizacijom postojećih balističkih raketa srednjeg dometa Šahab 3A/B i uvođenjem novih u operativnu upotrebu, kao što su Gadr i Sedžil. Tokom nedavnih vežbi u Persijskom zalivu uspešno i veoma precizno su gađane i veće plovne mete novim balističkim raketama. Izraelski eksperti, posebno Uzi Rubin (jedan od tvoraca izraelskog protivraketnog sistema „Strela“), procenjuju da Iran trenutno raspolaže sa više od 450 ranije pomenutih raketa dometa do 1.600 km. Sposobnost Teherana da kontroliše svoj vazdušni prostor se poslednjih godina značajno povećala, s obzirom na nedavno „zarobljavanje“ najmodernije bespilotne letelice (RQ-170 Sentinel) koju Amerikanci imaju u svom inventaru. Pokušaji Teherana da poboljša odnose sa okolnim zemljama nisu imali mnogo uspeha. Sve su zategnutiji i odnosi sa Azerbejdžanom koji blisko sarađuje sa Izraelom, a postoje nezvanični izveštaji o preuzimanju barem jednog azerbejdžanskog vojnog aerodroma od strane izraelskih snaga bezbednosti.

Šahab 3A/B

U slučaju napada na Iran, ratni vihor bi vrlo brzo došao do granica Ruske Federacije. Moskva bi imala velike probleme da zaštiti svoje vitalne interese i pozicije ne samo na Bliskom istoku, već i u širem regionu Kavkaza i Centralne Azije. Možda će biti neophodna i primena sile pa je potpuno prirodno što Moskva već neko vreme jača svoje snage u pomenutim regionima. Najveća nepoznanica je NR Kina, koja ima dobre ekonomske odnose sa bukvalno svim zainteresovanim stranama. Pekingu bi štetilo svrstavanje uz bilo koju pregovaračku stranu pa je i on veoma zainteresovan za postizanje bilo kakvog dogovora. Preostali evropski pregovarački trio (Pariz, London, Berlin) nekritički će podržati američku pregovaračku poziciju. Teško je očekivati da će SAD pristati na bilo kakav kompromis i dogovor u organizaciji Vladimira Putina 18. juna u Moskvi. Mnogo toga zavisi od Baraka Obame, ali i izraelskog rukovodstva i njihove procene. Miris baruta se već oseća u Persijskom zalivu. Da li se nedavnim novim  „sajber“ napadima na Iran dobija u vremenu i odlaže konačna odluka, šta se dobija ponavljanim jalovim pregovorima i zakulisnom diplomatijom? Da li su pregovori u Moskvi poslednja šansa za dogovor ili će Vašington sve to pretvoriti u još jednu farsu? Možda je vreme već isteklo.