Има неколико догађаја у политичком календару који нарушавају тржишта и економије. Међу таквим изузетним догађајима кључни је могући референдум о британском чланству у ЕУ. 

Такве оптужбе неких кугова на Западу су чиста будлаштина и са њом се нико озбиљан у Москви не жели да бави. Председник Путин је више пута рекао да Кремљ нема намеру да обнавља Совјетски Савез а то је сасвим недавно јавно поновио.

Запад наравно греши у две процене: грађани Русије неће претпоставити личну економску ситуацију националним интересима и друго, уколико се девизне резерве Русије истопе, сасвим сигурно Кина неће дозволити да дође до слома који би заиста политички уздрмао њеног кључног савезника данас у Свету.

Чини се да се овакво стање мења након избора на функцију председника странке Кирјакоса Мицотакиса, политичара либералног профила и заговорника реформског курса којим земља мора и треба да се креће.

Мигрантска криза није од јуче. Што се Немачке тиче, она траје већ деценијама, иако у нешто другачијем облику и, наравно, у неупоредиво блажој форми него што је ова последња.

Техеран је тешко оптерећен војном подршком Дамаску, док је пад цена нафте осиромашио обе земље, стварајући велик буџетски дефицит, што ограничава капацитет да се поднесе један конфликт широког опсега и дугог трајања.

Раст и развој "Исламске државе", терористичке структуре која је присутна у неколико држава, имајући ,,државност” само на речима, сведочи о томе да у овом делу прогнозе ЦИА није погрешила. 

Наизглед сасвим парадоксално, управо систем „либералне демократије“ у најрелевантнијим теоријским и политичким оквирима укинуо је и суверенитет и демократију кроз деструктивно деловање транснационалних структура капитала.

На основу података размењених првог октобра 2014.г. између Москве и Вашингтона, Русија има 1643 стратешке нуклеарне бојеве главе, док САД имају 1642. Разлика у броју је занемарљива али руске стратешке снаге имају експлозивни капацитет који је десет пута већи од онога са чиме располажу САД.

Као неке од алтернатива, турски медији „Todays Zaman” и „Turkish weekly” наводе земље афричког континента, између осталог Камерун и Нигерију које су заинтересоване за пласман турског текстила на својим тржиштима.