Кремљ намеће своје црвене линије. Баш као што Москва није дозволила сепаратистима да се суоче са катастрофалним поразом прошлог лета у Украјини, Русија је сигнализирала да неће само седети и дозволити да Башар ел Асад буде збачен или уклоњен спољном војном акцијом.

Данас, само двадесет и шест година после рушње Берлинског зида, у многим деловима света никло је на десетине објката, било да су од бетона, блокова, цигли или бодљикаве жице- који раздвајају народе и државе и ограничавају слободу кретања људи и добара.

Да ствари не иду баш онако како се многима чинило, сведок је и друг Корбин, који се у кампањи за место шефа енглеских лабуриста итекако истицао радикално левим ставовима од економије и финансија, па све до образовања и одбране. 

Председник Асад је последњи стуб стабилности у Сирији и уколико он падне, Сирија ће заувек потонути у хаос и анархију. Зато Руси никако не желе да дозволе да њихов савезник падне.

Данас Русија зависи од нафте чак више него својевремено Совјетски Савез. Нафта и гас чине две трећине извоза Русије. Цене нафте одлучујуће утичу на руску привреду- на међународне резерве, валутне курсеве, државне приходе и бруто друштвени производ.

Идеја о оснивању још једне међународне финансијске институције, заједно са оснивањем банке земаља БРИКС-а са седиштем у Шангају, постала је неодвојива од визије развоја економског појаса дуж Пута свиле и успостављања Поморског пута свиле за XXI век.

Огромна већина миграната су муслимани. И муслиманске заједнице, као што се зна, опиру се интеграцији. Говорим уопште. На дуже, мораће се хришћанска Европа прилагођавати њиховим вредностима, а не обратно. Овај папа би добро урадио када би се мало преслишао из историје.

Један совјетски дипломата који је почео да пакује кофере за повратак у Москву са горчином ми казе: Немци су у ствари постали победници и код Стаљинграда, и под Москвом, и код Лењинграда. Мртви немачки генерали могу да завиде живим немачким али не само немачким политичарима.

Седам година је прошло од избијања кризе, а Унији још увек недостају политичке институције неопходне за одржање изворне монетарне уније. Ако је Грчка напусти, њен излазак ће показати да евро није незаменљив, а то ће произвести нове сумње у његове дугорочне изгледе.

Да би одржала полтичку контролу Немачке унутар тадашње Европске заједнице, Француска је 1990. аминовала њено поновно уједињење у замену за одрицање од немачке марке и увођење европске монетарне уније и евра. Само годину дана касније, ово ће се показати као илузија.