Светлости и сенке Нобелових награда

Шведски научник и индустријалац Алфред Нобел је у свом завештању, који је саставио 27. новембра 1895, одредио да се од његовог капитала додељују годишње међународне награде из пет научних области: физике, хемије, физиологије и медицине, затим књижевности и награда за мир.

У том циљу је 1900. године и основан Нобелов фонд. Прве награде су биле додељене већ годину дана касније, 1. децембра 1901. године. Познато је да се награда за економију додељује на иницијативу и уз учешће шведске банке и то од 1969. године.

Алфред Нобел

Осим Нобелове медаље, лауреати добијају и новчану награду у висини од око милион и по долара. Мало је рећи да је већ одавно очигледно да државе које могу да утичу на доделу Нобелове награде  дају све од себе да то не буду руски научници. Свакако то чине због страха од евентуалне популарности Русије у свету, а због достигнућа њених научника, и очигледно је да ни у ком случају не подржавају њене најбоље представнике и њихова достигнућа. У читавом човечанству се на тај начин просто армира свест о томе да је све што је вредно на кугли Земаљској, а створено за добро човека, створено на западу.  Мало је рећи да се голим оком види да је додела Нобелове награде исполитизована не само из области књижевности и доприноса миру, него, нажалост, из егзактних научних грана, какве су физика, хемија и медицина са физиологијом.

Ово је прича о руској науци и руским научницима, са освртом на ''принципијелност и непристрастност'' Комитета за доделу Нобелове награде из области науке. Наравно да је немогуће све побројати, драги читаоче, али оволико примера колико сам прикупила ће, верујем, бити довољно да се стекне општа слика. Почнимо од медицине.

У току ових више од сто година додељивања награде, неки научници из области медицине и физиологије (њих четворо) су ову награду добијали и два пута, али се то није догодило са руским научницима.

Иван Петрович Павлов

Руска медицина је добила Нобелову награду, веровали или не, само два пута и то на самом почетку њене историје. Први руски лауреат (1904) био је Иван Петрович Павлов, а други Иљја Иљјич Мечников (1908). Ако је ико требало да барем два пута добије ту награду, свакако је Иван П. Павлов, али се Швеђани нису усудили да из исте области дају награду по други пут. Павлов је номинован 1925. и 1930. године, али награду није добио. Можда Комитету за доделу Нобелове награде баш и није било по вољи то што велики научник и патриота није хтео да после Октобарске револуције напусти своју отаџбину и пређе у Шведску, која му је нудила да изгради недалеко од Стокхолма институт какав он зажели. Павлов је као неспоран ауторитет два пута номиновао руске научнике, за Нобелову награду, први пут физиолога Лава Орбелија, а други пут патофизиолога А. Сперанског, али ни то није помогло. Нобелове награде; без обзира на висока достигнућа, за многе руске и совјетске научнике биле су недостижна мета.  

Ништа се неће претерати када се каже да Нобелов комитет крши неке међународно признате принципе дефинисања научних открића. То се догађа сваке године, али ево да се подсетимо 2009. године када су награду за медицину добила тројица Американаца, али за откриће које је начинио Рус Алексеј Оловњиков.

Алексеј Матвејевич Оловњиков

Ради се о открићу генетичког механизма старења. Поједностављено речено, Американци су добили Нобелову награду зато што су доказали појаву механизма рада теломера у ћелијама. Да појасним, ради се о могућности успоравања старења и могућности подмлађивања, а што је важније, о отварању нових могућности у борби са раком, јер фермент теломеразе може да се синтетише само у матичним, полним, ембрионалним и у ћелијама рака. Ћелије 85%  обољења рака имају теломеразну активност и зато се сматра да је активација теломеразе један од путева претварања здравих ћелија у злоћудне. Алексеј Оловњиков је своје откриће формулисао и теоретски описао и свој рад објавио још 1971. године.

Генијална Оловњиковљева теорија је добила практичну потврду, а награду је добио не онај ко је појаву открио, него онај ко ју је потврдио. То што је потврда теорије сакрила њен руски корен и извор и њен руски траг изгледа Швеђанима није много битно, као ни то што је доктор биолошких наука, професор, академик Руске академије наука, академик Њујоршке академије наука, члан Европске академије наука Владимир Петрович Скулачов, поштујући сва протоколом задата правила, на време и са потпуном аргументацијом, предложио Алексеја Оловњикова за Нобелову награду за ту исту 2009. годину. Уважени руски научник А. Оловњиков, који тренутно ради у Институту биохемијске физике Руске академије наука, није желео да коментарише ову крађу Швеђана и актуелних лауреата који су се клели да својим очима нису видели научни рад Оловњикова. Шта рећи на ово? Зар је за доделу Нобелове награде довољна ''часна пионирска''?

Владимир Петрович Скулачов

Ево обрнутог случаја:  Идеја није руска, него америчка. Научник Мичел је изнео хипотезу о улози фотона (приликом фотосинтезе) за стварање различитих потенцијала ћелије. Ту идеју су путем најкомпликованијих  експеримената доказали руски научници – биохемичари Скулачов и Лоберман, а Нобелову награду је добио само американац Мичел.

Може се рећи да су главне науке у 20. веку биле атомска физика и генетика. Ове две науке се по својој природи понекад преплићу, што су доказали и совјетски биолози Георгиј Адамович Надсон (1867-1939) и Г. С. Филипов (1898-1933). Они су 1925. открили да рендгенски зраци изазивају мутацију. У то време је у Русији боравио и радио амерички научник Г. Мелер. Вративши се у Америку, Г. Мелер је 1927. све то поново ''открио'', додао методе регистрације тог ефекта и добио Нобелову награду. 

Георгиј Адамович Надсон

Совјетски научници Сахаров и Лобашов су неколико година након Надсона и Филипова открили да и хемијске супстанце утичу на појаву мутације. После Другог светског рата руски научник Лобашов је створио теорију, која описује закономерности самог процеса мутација, међутим, Нобелов комитет је одредио да Нобелову награду из те области и за та достигнућа у науци 1946. године добије Американац који је боравио у тиму руских великана, Г. Мелер.

Откриће структуре молекула ДНК је начинило праву револуцију у развоју микробиологије. Та достигнућа су неколико пута обележавана Нобеловим наградама. Данас мало ко зна да је да је могућност постојања генетског кода предсказао совјетски научник Николај Константинович Кољцов (1872 – 1940), који је, може се рећи, ишао испред свог времена неколико деценија. Он је још 1927. године, на Трећем савезном конгресу анатома, хистолога и ембриолога СССР, формулисао принцип матричне предаје наследних информација. Његови радови везани за биофизику ћелија, нарочито за факторе који одређују облик ћелије су још са почетка прошлог века ушли у све уџбенике под називом ''принцип Кољцова''.

Георгиј Антонович Гамов

Педесетих година је руски физичар Георгије Антонович Гамов чисто теоретски, својим генијалним умом предсказао структуру и основне особине генетског кода. Не могу а да не покушам барем да опишем шта је то и како Гамов предсказао. Генетичарима ово неће бити компликовано, али и лаици могу да се увере у генијалност овог размишљања и закључка. Његова мисао је ишла овако:' 'Ако је ''азбука живота'' састављена од 4 слова (A – G – C – T), аденин (А) гуанин (G), цитозин (C)  и тимин (Т), (то су базе нуклеотида), како се онда са њима пишу ''речи живота''? Употребивши свој математички таленат, знања из биологије и теорије информација, Гамов је дошао до идеје о универзалном коду са речима од три слова, којих у ''азбуци'' од четири слова може бити ''четири на куб'', то јест 64 речи. Остало је да се експериментално докаже усаглашеност 64 ''речи језика живота'' са 20 амино-киселина, од којих се граде протеини. 

То је био тријумф генетике, научни тријумф Гамова о чијим открићима и научним достигнућима би се могли писати читави томови. Овакав начин размишљања неодољиво подсећа на Николу Теслу, који, као што знате, такође није добио ниједну Нобелову награду, мада је својим умом задужио цело човечанство, много векова унапред! Него да се вратимо Гамову и ''претиоцима''. Амерички и енглески научници су идући по трагу генијалног открића Гамова дешифровали ДНК и наравно добили Нобелове награде.

У другој половини 20. века једно од најважнијих открића у биологији је било откриће генетске нестабилности. Тај проблем је дошао у жижу интересовања у седамдесетим годинама прошлог века захваљујући  научницима из Америке, Француске (Д. Грин, Н. Плис) и СССР-а Раиси Берг, М. Голубовском. У научним круговима, нико није могао да објасни како је 1983. године Нобелову награду из ове области заслужила пета особа, американка Барбара Мек Клинтох. Интересантна је судбина Раисе Берг, која је из СССР-а емигрирала у Америку, надајући се да ће тамо моћи да оствари свој научнички потенцијал. Она је у Америци стварно добила посао, али да припрема препарате и пере епрувете. Амерички органи јој нису дозвољавали да иде на било каква међународна саветовања, или конгресе.

Владимир Петрович Демихов

О високим достигнућима руске медицине данас зна сваки просечно образовани човек. Више није никаква тајна да је много пре клонирања овце Доли у научном граду у Новосибирску клонирана жаба. Немогуће је замислити санирање тешких прелома костију без достигнућа доктора Илизарова из Омска, затим успешна санирања кратковидости, тј. микрохирургију ока без заслуга доктора Фјодорова и клинике у Калуги, а да се не говори о патријарху светске трансплантологије Владимиру Демихову, од кога је, Кристијан Барнар, научио да пресађује срце и добио Нобелову награду за медицину. Сам Кристијан Барнар је то јавно признао.

Податак да је до 1999. године Нобелову награду за физику добило 67 Американаца, 20 Енглеза, 19 Немаца, 11 Француза, 8 Холанђана (!) и 7 (словима: седам ) научника из СССР-а сам за себе најбоље говори о објективности Нобеловог комитета.

Пример доделе Нобелове награде за физику 1930. године је класичан пример заташкавања успеха руских научника. Те године награду је добио индијски научник Раман, за рад о ширењу светлости и од тада се у научној литератури и користи термин ''Раманов ефекат'', мада је у научним круговима свима познато да је ову појаву открио и јавно објавио у руским и страним часописима још 1928. године совјетски научник Л. И. Мандељштам. Истини за вољу, Раман је 1928. године истраживао ту појаву, али је резултате истраживања објавио две године касније. Да је награда барем подељена, брука би била мања, а овако...

Јуриј Васиљјевич Кондратјук

Засигурно највећи успех човечанства у 20. веку је човеков лет у космос. Отац космонаутике и још многих других открића, генијални Рус Константин Е. Циолковски није постао Нобелов лауреат. Неки извори наводе да је Нобелов комитет хтео да награди не мање генијалног Сергеја Корољова, конструктора космичких летилица, али да није могао да дође до њега јер је Корољов својевремено био ''човек-државна тајна''. Зна се да је Корољов ипак изашао из сенке своје тајне, али се Швеђани нису сетили да исправе грешку. Шта рећи о томе да је Нобелова награда заобишла и генијалног Руса Кондратјука, који је дао невероватно тачан прорачун слетања на Месец и још много других, за физику важних прорачуна.

Познато је и то да су многи руски научници били и жртва репресије у својој рођеној земљи, али је врло карактеристично то да се западни душебрижни свет врло радо и искључиво заузимао за каквог политичког дисидента, или књижевника који је писао против Русије, или режима, а за научнике никада. Изузетак је научник Сахаров, али он није добио награду за своја научна достигнућа, него због свог политичког деловања.

Александар Леонидович Чижевски

Веома карактеристична судбина по том питању је судбина Александра Леонидовича Чижевског, који се сматра пиониром нове науке – космичке биологије. Овај геније светске и руске науке је и отац хелобиологије, науке о утицају Сунца на биосферу и сферу социјалног рада – јоносферу, другим речима утицај сунца на историју човечанства. Достигнућа овог научника су у многоме одредили развој медицине, биофизике, екологије и историје. Није случајно добио назив ''Пророк Сунца'', а водећи научни ауторитети света су га називали  Леонардом да Винчијем 20. века. Не само да је био научник теоретичар, него и практичар.

Он је разрадио јонизатор ваздуха. Његов удео у развоју светске науке је био толики да га је за Нобелову награду предложила америчка национална Академија наука. Награду није добио, али су у самом Совјетском Савезу, ревносни политкоми покренули хајку против Чижовског. У тадашњем државном гласилу Правда је освануо чланак ''Непријатељ под маском биолога''. Величина овог научника је била толика да је сам Стаљин, прочитавши чланак, забележио ''треба још видети да ли је он непријатељ''. Научника су две године оставили на миру, али је ипак кроз две године доживео репресију и склоњен са научне сцене. Ниједно научно друштво ван Русије, нити страна академија, нити Нобелов комитет се нису заузели за овог научника– мученика.  Он је до те мере ишао испред свог времена да га ни сви научници – савременици нису схватали и може се слободно рећи да га тек данас они почињу у потпуности схватати.

Карта микроталасног зрачења. Хоризонтални појас је одсјај галаксије Млечни пут, Црвена боја означава топлије области, а плава боја хладније области

Микроталасно позадинско зрачење је теоретски предсказао већ поменути руски геније Георгиј Гамов, још 1948. године, у својој теорији Великог праска.  Ово откриће широј и ужој научној јавности; као да није било интересантно у датом тренутку; међутим, научници истраживачи нису седели скрштених руку, па тако 1955. године, у Пулковској опсерваторији (Лењинград), млади совјетскирадиоастроном Тигран Арамович Шмаонов  под руководством познатих совјетских научника С. Е. Хајкина и Н. Л. Кајдановског својим експерименталним мерењима потврђује теорију Гамова. Резултате свог истраживања је публиковао у склопу своје дисертације. Питање микроталасног лучења је, слободно се може рећи, прелазило из руке у руку америчких и совјетских научника, али су само Американци награђивани Нобеловим наградама. Тако је 1978. године додељена Нобелова награда за физику америчким научницима Пензијасу и Вилсону за достигнућа које је већ 1955. године имао совјестски научник Шмаонов и амерички научници Роберт Дик и Јаков Зелдович, који су почетком шездесетих година потврдили резултате Шмаонова.

Сателит ''Прогноза 9''

Не тако давне 2006. године је Нобелова награда за физику поново додељена '' и по бабу, и по стричевима''. Опет се радило о неуједначености микроталасног лучења у космосу.

Познато је да су још током космичких истраживања 1983. године Совјети лансирали сателит ''Прогноза-9'' који је скупљао и слао податке са удаљености 700 хиљада километара (далеко иза месечеве орбите). Упућени тврде да није био само један сателит и да они тамо нису лансирани само ''да броје звезде'' него и у шпијунске сврхе. Међутим, совјетски научници који су радили на овом пројекту (''Реликт-1'')  пратећи сигнале и податке са сателита ''Прогноза-9'' открили  су до тада непознат феномен  неуједначености микроталасног позадинског зрачења.

Подаци које је годинама слао сателит ''Прогноза – 9'' су веома скрупулозно проверавани,  педантно обрађени и у јануару 1992. године реферисани у Москви у Астрономском институту ''Штернберг''. Руски научници су потврдили тачност теорије Великог праска свог земљака Георгија Гама. Та права сензација у научном свету је одмах публикована у Астрономском часопису Академије наука СССР и у енглеском часопису Monthly Notices Royal Astronomical Society, који издаје Краљевско друштво. Потписници тог чланка су и аутори научног достигнућа: Игор Струков, Дмитриј Скулачов, Андреј Брјуханови Михаил Сажин. Нобелову награду за то су 2006. године добили Американци Џон Мазер и Џорџ Смут, који су пратећи податке са свог сателита ''СОВЕ'', лансираног 1989. године своје резултате објавили три месеца, након својих руских колега.

Дмитриј Иванович Мендељејев

Податак да су руски научници до сада само два пута били награђени из области хемије је за Риплијеву рубрику ''Веровали, или не!'' Невероватно звучи чињеница да је изостављен човек чије име је постало синоним за хемију као науку. То је Дмитриј Мендељејев. Двојица руских научника који су награђени су Николај Николајевич Семјонов, један од оснивача хемијске физике, који је1956. добио награду за теорију хемијских ланчаних реакција, теорију топлотне експлозије гасних смеша, и Иљја Романович Пригожин 1977. за радове из термодинамике и статике.

Крај осамдесетих и деведесете године су године које су биле много теже за руску науку од година репресије.  Ради се о времену перестројке, или како је многи Руси зову катастројке. Средства која су издвајана за фудаментална научна истраживања су нестала, то јест преселила се у џепове олигарха, научницима је у кулоарима саветовано ''да се не такмиче са америчким колегама'' јер ће то лоше утицати на међународну сарадњу. Русија је баш тада спремала лансирање новог сателита са инструментима који су били неколико пута прецизнији од свих дотадашњих америчких, али и њега зауставила перестројка.

Не морам поново да подвлачим политичку обојеност Нобелове награде и у науци, то јест директан амерички утицај у њеном додељивању  у многим случајевима. Примери које сам навела говоре довољно. Међутим, оно што желим да подвучем јесте да је совјетска наука у осамдесетим годинама била у пуном напону, да се рад научника није гушио, да је пред њом била велика будућност. Држава која има средства за развој фундаменталне науке је држава која функционише, која ствара све дотле док њен председник не крене у лов на Нобелову награду за мир.

После Нобелове награде за мир, коју је добио Михаил Горбачов, у руској економији, а самим тим и у науци је дошло до великог застоја и Американци су поново добили у времену. Међутим, дубину коју има руски човек и руска цивилизација Амери не могу достићи док је света и века, а она се доказује и показује у данашњим достигнућима руске науке.

Георгиј Константинович Жуков

Да о лауреатима Нобелове награде за мир врло често важи правило: што горе – то боље, потврђују дела којима су ''лауреати'' ту награду заслужили. Интересантно је и то да се Нобелова награда за мир често додељивала људима који су се као миротворци доказали у појединим локалним конфликтима, а да уништење највећег зла у 20 веку, зла фашизма, уопште није обележено Нобеловом наградом. Потписник акта о капитулацији фашистичке Немачке, представник државе која је побола победничку заставу на Рајхстаг, генерал Георгиј Жуков није добио награду за мир. После Другог светског рата добили ју је троје Американаца 1945, 1946. године и 1947, амерички квекери за своје протесте против ратних сукоба(?!).

Први Рус који је добио Нобелову награду за мир је Андреј Димитријевич Сахаров, физичар, један од конструктора руске хидрогенске бомбе. Награду је добио 1975. године, али не за физику (иако ју је засигурно заслужио), него као политички дисидент СССР-а. Следећи је (1990) Михаил Сергејевич Горбачов, аутор распада совјетске империје и самим тим главни подривач руске економске, војне и државне независности и стабилности у свету уопште.

Haграда за мир је по својој природи политички нијансирана, али списак лауреата у протеклих петнаест година говори да је овај политички шпил карата Нобеловог комитета ратнички, а не мировни, и да га сада меша она иста рука, која је последње деценије двадесетог века делила карте у коцкарско-ратној партији званој ''Разбијање  Југославије''. Играчи су тада, у у складу са својим моралом, извлачили адуте из рукава, а касније су, као што се види, својим ''адутима'' делили Нобелове награде за мир.

До сада су ту награду добила 22 Американца и неколико америчких организација, међу њима је и Организација Уједињених нација, са својим председником Кофијем Ананом, и то баш у право време, 2001. две године након прећутне сагласности за бомбардовање Србије.

Следеће године, Нобелову награду добија, веровали или не, Џими Картер. Вероватно је само Нобеловом комитету познато зашто. Овај групни портрет је у кратком року употпунило лепо друштванце. За 2007. годину  добила је тзв. Међувладина група експерата за праћење климатских промена и најближи сарадник српског џелата, Била Клинтона и његов потпредседник, Албер Гор, такође борац за заустављање глобалног отопљења. Не могу да се не осврнем на ову ''Међувладину организацију'' која је добила Нобелову нараду за мир. Многи водећи научници Русије (и не само они) тврде да је прича о глобалном загревању прича за масе, а да време у коме живимо светска хистерија звана ''глобално загревање'' само фама, диригована из одређених кругова са запада са циљем да заустави привредни развој појединих земаља.

Дела ''Миротвораца `Милосрдног анђела`''

За 2008. годину награду добија Марти Ахтисари, човек који је био на челу ''групе за Босну и Херцеговину'', а од новембра 2005. радио као специјални изасланик УН за Космет. Срби су на својој кожи добро осетили какво миротворство спроводи ова ''rara avis'' из јата милосрдних анђела, које је сломило кичму српској држави и оставило је са одузетим Косовом и парализованом Војводином.

С обзиром на то да тзв. америчка нација која је измислила ''TRADE MARK'' нема свој национални ''TRADE MARK'', а има  непреболни комплекс звани ''без порекла'', или народски речено - репа без корена, она даје све од себе да се промовише добијањем разних награда, и да тако надопуњује недостатак древних националних митова, заједничког племенитог историјског памћења, историјских победа, славних војсковођа, проницљивих духовника, племићких титула, краљева и царева. У немогућности да као држава добије Нобелову награду за мир, Америка ју је 2009. године доделила свом председнику. Тако је и Барак Обама 2009. године постао Обама off Nobel. Шта би на све ово рекао Јован Стерија Поповић, а кроз уста свог јунака мајстор Митра, брата покондирене Феме која је такође хтела да буде ''ноблес'', јасно је као дан: ''Доста, имена ти божја! Преврћу ми се црева!'' (Да подсетим млађане читаоце: када је стварао наш књижевни геније Стерија, америчка држава је још била у пеленама).

Номинација Обаме за ову награду је била потпуно ван свих правила. Мислим на датуме до када се мора послати номинација и документовано поткрепљење номинације. Када су Американци у питању, за добијање Нобелове награде не постоји правило које се не може прекршити. Да ова додела није само израз тренутне симпатије према западном свету, него нешто много озбиљније, потврдио је тадашњи говор славодобитника, говор од чијих делова је подилазила језа и ледила се крв у жилама; свакоме ко је знао и мало да мисли, а био бомбардован 1999. године.

ОБАМА Off Nobel

Наиме, амерички председник је јавно промовисао право кршења свих елементарних права појединачних држава, појединаца такође. Светски жандар добијање награде оцењује као признање за исправност политике коју та држава води и коју ће, како се из говора види и водити. Ево шта је између осталог рекао: ''Све чешће се замишљамо над сложеним питањем, шта урадити да мирни грађани не страдају од својих сопствених влада, како, например, зауставити грађанске ратове. Војна сила може да се искористи за миротворачке операције. Одговорне државе морају имати мандат за примену силе у циљу одржања и очувања мира.'' 

Све у свему, гледано из данашње перспективе, Обама је одржао реч коју је дао приликом доделе Нобелове награде за ''мир''. До које мере се претерује, и до које мере је у праву Фемин брат, мајстор Митар, говори податак да је за обезбеђење славодобитника Обаме потрошена сума новца која је једанаест пута већа од саме награде. Волела бих да неко од читалаца израчуна и пошаље у коментару податак, колико је то рецимо, килограма жита по данашњим ценама, жита које је могло да се пошаље на пример у Африку, за чијом гладном децом од силне љубави ''изгибоше'' сви политичари, глумци и рокери са запада. Док та деца и даље умиру од глади и болести изазваних неухрањеношћу, дотле Американци упорно убеђују цео свет да само они могу да их усреће. 

Ево како један представник америчке администрације, са позиције препотенције државе која се строго држи оне да ''сила Бога не моли'', види доделу награде Обами: ''У свету постоји потреба за конструктивним америчким руководством, и то је Нобелов комитет и обележио." Без обзира на ту ''потребу света за америчким руководством'', за сваки случај је приликом уручивања Нобелове награде за мир, шведска престоница, била у полуопсадном стању. Око града су били постављени зенитно – ракетни комплекси, центар Осла је био у потпуности блокиран, а изнад хотела, у коме је одсео амерички председник, без престанка су дежурали војни  хеликоптери. Taко је отмено шведско и светско друштво уместо да је у својој историју уписало светлу страницу уписивања у списак награђених - аутора грандиозног уметничког дела ''Рат и мир'', слушало уз звуке ратних хеликоптера страшну причу о рату без мира која ће тек да нам се деси од оног који је на челу државе – истребитеља целих цивилизација.

Лав Николајевич Толстој

Шведска академија је од самог почетка своје делатности одбацивала значај руске књижевности и величину руских књижевника. Одбацивала је Толстоја, Чехова није примећивала и тек након три деценије се ''сетила'' руских писаца, па је први руски писац – нобеловац Иван Буњин (1933.). Истом наградом су касније награђивани Борис Пастернак (1958), Михаил Шолохов (1965), Александар Солжењицин (1970), Јосиф Бродски (1987). Осим што су били талентовани писци, сви они су били (осим Шолохова) у веома великом сукобу са актуелним властима и давање награде овом писцима очигледно није било само са циљем да се награди њихов таленат, него и њихово политичко деловање и њихов статус у Русији.

Када сам недавно чула да је Нобелову награду добио неко ко пише на руском, морам признати да ми је одмах ту нешто било сумњиво. Како је могуће да је Комитет за доделу награде ''прогледао'' и то баш у време када Путин ''не даје пардона'' ''миротворцу'' Обами, када је руска држава на челу са њеним председником буквално сатанизована на западу. Шта то може бити? Тркнем ја на интернет, прошврљам по разним сајтовима и нађем да је Шведска академија овако образложила награду С. Алексијевич (1968) ''За њена полифонијска дела која су монумент страдања и храбрости у нашем времену''.

Антон Павлович Чехов

На ово објашњење Шведске академије је врло конкретно одговорио Владимир Новиков, признати професор журналистике још признатијег Московског државног универзиттета (МГУ) ''Ломоносов''. Он је додељивање Нобелове награде за књижевност Светлани Алексијевич назвао изазовом уметничкој књижевности и додао: ''Ми већ 15 година живимо у овом веку, а у суштини се литература пише по канонима прошлог, двадесетог века. Сада нема лидера светске књижевности таквог какав је био Албер Ками, Хемингвеј, Фолкнер, нема таквих нобеловаца које је читао цео свет. У условима ове паузе, овог застоја,  у први план излази Non-fiction.'' Он је подвукао да, када је реч о стваралаштву Светлане Алексијевич, ''ми имамо посла не са делом уметничке књижевности, овде се ради о савесној, вредној документаристици''.

Није случајно онда што се већ истог дана и није говорило о стваралаштву С. Алексијевич, него о нечем другом, о њеним антируским изјавама, које је она дала на конференцији за новинаре у Минску.

Светлана Алекијевич – Нобелова награда за књижевност (2105)

Ево дела њених ''одговора'':

''Желим да овде кажем да се осећам као човек који припада белоруском свету, белоруска осећања, белоруски свет, као човек који припада руској култури, јер је веома снажна вакцина руске културе,  и као човек који је дуго живео у свету и који је наравно космополита. Влада Белорусије се понаша тако као да ја не постојим, мене не штампају, не могу нигде да наступам, у сваком случају се не сећам да ме је звала белоруска телевизија (група новинара белоруске телевизије јој у том моменту даје до знања да су ту).

Ја осећам да је то моја отаџбина, моја земља, а у исто време, моја бака, моја мајка су Украјинке. Ја веома волим Украјину, и када сам недавно била на Мајдану, на тргу и видела те фотографије ''Небеске стотине'', ја сам стајала и плакала. То је такође моја земља (дрхтавим гласом). Не, то није мржња, то је како бих рекла:  тешко је бити частан човек у наше време, веома тешко и не треба падати под утицај тог опортунизма.

Ја волим руски свет (''Русский мир'', прим.прев), мада ја све до сада не могу да схватим шта они имају у виду.

Ако се има у виду руски свет, који се налази ван граница руског света (државе), или ако се узме све заједно, ја волим да тако кажем, руски свет, добри руски свет, хуманитарни руски свет, онај свет пред којим се клања сав свет, пред том књижевношћу, пред балетом, пред том великом музиком, да ја тај свет волим, но ја не волим свет Берије, Стаљина, Путина, Шојгу. То није мој свет.''

Није случајно С. Алексијевич понављала израз ''руски свет'' јер је то својеврстан синоним за свако оно подручје где живи руска култура и језик и где постоји утицај руске културе и језика и они који мало више о томе знају, знају колики напор улаже западни свет да 'руски свет'', '' Русский мир'' изгурају са одређених територија и избришу из памћења читавих народа. (У Србији се то веома успешно ради.) Зато се ова ''уметница речи'' баш и окомила на овај термин, подвлачећи да се и не зна шта је то. Треба зарадити милион долара....

Иво Андрић

Неко ће после свега овога рећи да се многи великани светске књижевности који су добили Нобелову награду, а међу њима и наш Иво Андрић, преврћу у гробу. Не! Никако не верујем да је то могуће, када је Иво Андрић у питању. Тај господин стила, мајстор израза и велемајстор реченице, тај геније који се за живота уздигао у небеске висине и одатле на малом узору балканских збивања и судбина дао одговоре на космичка питања смисла постојања и бесмисла рата се сигурно са небеских висина само смешка и понавља: ''Ех, дошло је последње  време када се фукара обогатила, паметни заћутали, а будале проговориле''. Ја грешна додајем: ''И још за то добиле награду, то јест, грдне паре, то јест обогатиле се.''

Нешто надам, драги читаоче, да се Нобел повампири, узме шаку динамита и овим својим распикућама у Ослу запрети да више не дозвољавају да се у посао господе мешају кравари, илити "ноблес'' речено – каубоји.