Зашто Русија мора да одговори

Данас медији, аналитичари и политички представници са Запада упорно и константно провлаче идеју која покушава да остатку свијета, а првенствено Русији објасни мисао да последње рушење руског авиона треба да се ријеши дипломатским средствима између Турске и Руске Федерације. У свему томе објашњавају да се економски и политички самој Руској Федерацији не исплати заоштравање односа са Западом.

Оно што прећуткују јесте како то да се самом Западу исплати да заоштрава односе са Русијом у овом моменту и зашто Запад мисли да ће, ако снажно стане уз Турску у неком евентуалном ратном сукобу, њихове земље и становништво бити поштеђени страхота тог рата. Прије двадесет година овакав инцидент би озбиљно забринуо јавност САД, а првенствено Европе.

Вероватно би од грађана било снажних притисака на сопствене владе да се смање тензије и да се не иде на даље заоштравање сукоба са Руском Федерацијом и њено упорно понижавање до свјесног изазивања. Готово да плаши та анестезираност јавности на Западу, иако мислим да становништво о последњим дешавањима не дијели безбрижност њихових лидера.

Вратићемо се мало уназад, и то на претпоставку како би на овакву ситуацију реаговала некадашња Русија (СССР). Уз неку дозу сигурности, могли бисмо рећи да би истог дана када је оборен "сухој" у Сирији, руске далекометне ракете гађале аеродром са кога је полетео турски авион. Послије тога би вјероватно руски представник при УН лупао ципелом по столу са питањем да ли то Запад жели рат и, ако жели, треба да зна да је Русија спремна. На срећу, али можда и нажалост, то вријеме је прошло, али опасност од сукоба у ком би цијели свијет био збрисан није нестала. Тешко да сва ова дешавања послиједњих година не подижу фрустрације десници у Русији и самом војном врху, који тешко да није свестан тога каквим војним арсеналом Русија и данас располаже.

Путин се данас налази у процјепу. Он искрено прижељкује сарадњу са Западом како на безбједносном, тако и на економском нивоу, а у исто вријеме покушава да заштити стратешке интересе Русије у свијету. Постоји и данас тај моменат неодлучности у руској политици, тако да се она често може посматрати пре као реакција и дефанзива изазвани дјеловањем Запада, него као активно, одлучно стратешко и политичко дјеловање.

У Грузији, Украјини, као и приликом припајања Крима увек се радило о дефанзивним и изнуђеним акцијама руске власти. Запад припреми позорницу на којој се Русија доведе пред свршен чин агресивног и одлучног дјеловања. У свим тим акцијама, које су биле прецизно изведене и са јасним циљевима, није било одмазде на којој Запад гради моћ последњих година. Србија је примјер земље над којом Запад годинама спроводи бруталну политику силе без признавања икаквих цивилизацијских, моралних или правних ограничења за своје акције.

Запад у сваком моменту и свугдје жели да стави до знања да свако ко се супротстави може очекивати крваву одмазду. Поред Србије, то се видело на примеру Гадафија у Либији и Садама Хусеина у Ираку. Сви они су у једном моменту кажњени за супротстављање доминацији Запада. Асад у Сирији је био слиједећи, али се због лоше процјене Запада и жеље сиријског народа да сруши режим у име и за рачун Запада морала укључити ИД, која је финансирана и обучавана изван Сирије. Та организација се показала као једина способна да води рат против владе у Дамаску, уз велику помоћ земаља у окружењу како у људству и наоружању, тако и економији и политичкој заштити.

Неуспјех „Арапског прољећа“ у Сирији је условио стварање ИД, а касније је и Русија била принуђена да уђе у овај сукоб. Када би опстанак владе Башар ел Асада био једини разлог укључења Русије у сиријиски рат, онда би смисленије било да му помоћ дају на самом почетку „Арапског прољећа“, када би уз руску помоћ и сам отпор унутар Сирије био брзо и лако сломљен.

Из свега овога се може видјети да Русија упорно води одбрамбену политику, дубоко вјерујући у најгору обману модерног ратовања да се може својим акцијама дјеловати на јавност западних држава. Ако погледамо и тај аспект, видјећемо да се на Западу вјешто и успјешно учвршћује став да су највећа опасност данас Путин и његова политика, поред још једне опасне индоктринације грађана на Западу - да Русија није више војна сила каква је некада била. Верујем у идеју која полази од тога да су сви свјетски ратови почињали онда када их искрено нико није желео, а самим тим није ни био спреман за њих.

Напад на Србију у Првом свјетском рату је потпуно немоћну Русију присилио на рат, из ког је касније сама изашла, а Други свјетски рат и чин Енглеске објаве рата Њемачкој су самог Хитлера довели у потпуну невјерицу. И Енглези који су објавили рат нису имали идеју како да га воде, нити су за њега били спремни. Нека будућа провокативна акција са Запада, ако ово рушење "сухоја" прође некажњено од Русије, ипак може изазвати несразмјеран и бруталан одговор, преко кога Запад са друге стране неће моћи да пређе.

Хана Арент је у својој политичкој теорији упорно позивала на опасност коју носи вјеровање у математичку контролисаност сукоба и акција. Свијет, дубоко успаван, може бити доведен пред провалију нуклеарног рата. 

С друге стране, како психолози кажу да човјек на друге људе пројектује сопствене страхове, могло би се рећи да Запад и његова јавност данас разумеју само језик силе. Сетимо се Србије, Ирака, Либије, Сирије, а данас и Русије.