Čudni su putevi političkog konvertitstva, to je staza bez povratka, i na primeru ovog političara možemo videti koliko je potrebno samoporicanja i samoponižavanja da bi se postiglo svojevrsno preumljenje i apsolutna promena jednog ideološkog i političkog koda, čiji je najradikalniji glasogovornik on bio.

Nije poznato da li će Vlada radi svog opstanka biti raspoložena da ispuni zahteve iz Novog Pazara, ali se stiče utisak da dok se Srbija, hteli ili ne, približava Evropi, jedan njen deo izgleda još živi u Otomanskom carstvu, kada se osvojena zemlja delila na ejalete i sandžake.

Pravno obavezujući sporazum, barem kroz prizmu našeg pogleda na stvar, ne znači priznavanje samoproklamovane nezavisnosti Kosova. Na drugoj strani, moramo biti svesni činjenice da smo se Briselskim sporazumom obavezali da nećemo blokirati jedni druge u procesu EU integracija.

A onda je pomenuti Mesić našim diletantima pokazao kako „to“ rade majstori: posetu „Kosovu“ je pomerio za dan, a na dan pravoslavnog Božića, praznika koji simbolizuje mir i praštanje, pomilovao ratnog zločinca koji je osuđen za ubijanje pravoslavnih Srba.

Ruska Federacija se žestoko protivi svakoj vojnoj intervenciji i preko svih diplomatskih kanala pokušava da utiče na smirivanje situacije i borbi u Siriji. Rusija se za razliku od Zapada ne zalaže za rušenje Bašara sa vlasti.

Tako će u današnjoj Srbiji umesto onih koji slute buru, i koje kao ružan san progoni iskrena posvećenost nekoj ideji, neuporedivo poželjniji biti oni „pametni ljudi” koji znaju da „prodaju ideju za večeru”. (A veru je „blam” i pominjati!)

Kako je koji korak (bar teoretski) izvršavan, Irak je trebalo da se približava fazi da ima svoje potpuno funkcionalne institucije, što bi omogućilo da ga Amerikanci puste iz ruku. Sličan pristup smo videli i u Avganistanu.

Novo irsko „ne“ zakomplikovalo bi sprovođenje pakta, koji je do sada ratifikovalo samo pet država EU, ali je ishod, na radost zvaničnika EU bio pozitivan.