Dokazi su neumoljivi da Vašington ima Rusiju i Kinu na meti. Da li je cilj da se unište obe zemlje, ili samo da im se osujeti svaka mogućnost suprotstavljanja hegemoniji Vašingtona, nije jasno. 

Kada je 29. aprila prošle godine Božidar Đelić potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, Srbija se od tog poteza tresla sve do izbora, koji su održani 11. maja. Zašto je godinu dana posle euforičnog potpisivanja, pitanje Evrope stavljeno na duboki led?

Dok sa jedne strane zapadni zvaničnici i mediji otvoreno govore o nedemokratičnosti, brutalnosti i zlodelima Asadove vlasti, sa druge strane malo se govori o tome ko su protivnici Asadu okupljeni u Sirijskom nacionalnom savetu i šta su njihovi ciljevi.

Preveliki je broj iskorišćenih prilika da bi se njegova karijera pripisala samo sreći. Niti je to moguće postići uz pomoć samo jednog talenta ili tehnike. Čak je i umro na vreme, baš na samom početku velike krize koja je uništila njegovu državu i režim.

Šanse da Britanija izađe iz EU tokom nekoliko sledećih godina su veće nego ikada. Pre svega, Britanija se nikada nije zaljubljivala u Evropu, i na prvom mestu je merkala troškove nasuprot ekonomskim koristima.

Tadić je izjavio da je „potrebno promeniti izborne zakone, zakone o registrovanju i finansiranju stranaka” i definiciju broja poslanika. Dakle, Tadić smatra mnogo značajnim promene izbornih zakona, pri čemu misli na uvođenje kombinovanog sistema - većinskog i proporcionalnog.

Pojedini analitičari smatraju da promena vlasti u Paragvaju ne bi ni mogla da se desi ukoliko već unapred nije odobrena u Vašingtonu, navodeći da je Paragvaj posle Hondurasa, drugi Obamin državni udar. To su za sada ipak pretpostavke.

Bora je bio diplomata vrhunskog dometa. Mogao je to biti, pre svega, zato što je, kao pravnik i analitičar, dobro proznavao suštinu drštvenih i političkih procesa, zato što je poznavao ciljeve i mogućnosti kako svoje zemlje tako i zemlje sluižbovanja i što je bio u stanju da realno sagleda mogućnosti za saradnju.

Visoki predstavnik i Kancelarija OHR prilično uverljivo pokazuju odbojnost prema RS i njenim institucijama. To najbolje pokazuje veliki broj neregularno prenesenih entitetskih nadležnosti, broj nametnutih odluka i smenjenih kadrova.

Narod, u potpunosti sluđen aktuelnim dešavanjima, gleda u neverici kako se vrši primopredaja vlasti, uz puno međusobnih, čak i neskrivenih smešaka i namigivanja, pa čak i javnih međusobnih očijukanja u stilu “mogli bi i zajedno da vladamo”, uz krajnji zaključak “neka, rano je, ima vremena, sledeći put”!