Косово је средиште српског народа, изгубљено захваљујући комбинацији муслиманске имиграције, високе стопе наталитета и етничког чишћења Срба, уз подршку противправног рата који је водио НАТО. То није само српски, већ је озбиљан пораз хришћанске Европе.

Немилосрдна медијска средства имају веома мало времена да сазру пре него што објаве неуспех. То значи да је много мање тајни због толико присутног цурења информација.

Први човек Србије је, одједном, као неутралан. Он, председник земље која је гарант Дејтона, сада, као, не подржава никога у БиХ?! Док се остали потписници - САД, ЕУ, Хрватска итд. - понашају дипломатски одговорно према својим штићеницима, дакле - врло пристрасно.

Овај дијалог активне и пасивне љевице више подсјећа на покушај да се успава и разводни одлучност и спремност за праве промјене, какве још увијек пропагира „Сириза“, а све у лику комплимната али и очинских савјета „љевичарског велана“ о „добром владању послије избора“.

Данас САД и Турска улазе у нову фазу реализације плана стварања муслиманске државе у центру Европе – у БиХ. Експанзионизам Турске у Европи подржава се позивањем на историјско наслеђе – 500-годишње турско ропство на Балкану.

Господин Лафонтен је на парламентарном сајту немачке Партије левице рекао да ће се канцелар Ангела Меркел “пробудити из свог самозадовољног дремежа“ тек онда када се земље које су у невољи уједине како би је приморале на промене у кризној политици – и то на рачун Немачке.

Фронтмен „Азрe” Бранимир Џони Штулић, постао је мета изненадне дипломатске трке између Београда и Загреба, када му је хрватски председник Стјепан Месић понудио хрватски пасош, две недеље пошто је то исто учинио министар унутрашњих послова Ивица Дачић.

Наиме, израелски авиони и не морају да улазе у ваздушни простор Сирије да би извели бомбардовање. Сиријцима недостаје ракетни пво систем дугог домета који би могао да угрози израелске јуришне авионе.

Додик је тамо неприкосновени лидер, а оно што га разликује од помињаних лидера, јесте мањак сировог национализма и примитивне ратоборности, а вишак предузетничког ентузијазма који уверава народ да није једном заувек испостављен историјски рачун, по коме „Срби оно што добију у рату изгубе у миру“.

Овде треба истаћи да Русија у Румунији после 1990. г. практично није имала никакав програм јавне дипломатије, што се врло јасно осећа. Непостојање интересовања за румунско-руске односе у епохи посткомунизма је било узајамно – како на државном нивоу, тако и на нивоу обичних грађана.