Савремени свет | |||
Немац који је лансирао евро позива да се та “катастрофална“ валута растури |
среда, 08. мај 2013. | |
Амроз Еванс Причард Оскар Лафонтен, некадашњи немачки министар финансија који је лансирао евро, сада је, како би се јужној Европи омогућило да се опорави, позвао да се та заједничка валута растури, и упозорио да одржавање садашњег правца “води у катастрофу“ Лафонтен каже: „Економска ситуација се из месеца у месец погоршава, а незапоследност је достигла ниво који доводи до тога да се све више сумња у демократске структуре“. Бацајући највећу кривицу на немачку политику ниских надница којом се жели повећати извоз, он је додао: „Немци још увек нису схватили да ће јужна Европа, укључујући и Француску, раније или касније бити присиљена да се због своје садашње мизерије одупре хегемонији Немачке“. Господин Лафонтен је на парламентарном сајту немачке Партије левице рекао да ће се канцелар Ангела Меркел “пробудити из свог самозадовољног дремежа“ тек онда када се земље које су у невољи уједине како би је приморале на промене у кризној политици – и то на рачун Немачке. Испада да се његова прогноза обистинила, јер је министар финансија Француске Пјер Московици (Pierre Moscovici) прогласио крај строге штедње и тријумф политике Француске, ризикујући тако да још више оштети ионако траљаве односе Париза са Берлином. Он је гостујући на француској телевизији изјавио: „Готово је са строгом штедњом. То је, још од времена када је уведен евро, одлучујући обрт у историји ЕУ пројекта. Суочавамо се са завршетком догме о строгој штедњи. То је победа француске тачке гледишта“. Његове изјаве су уследиле после нагодбе са Бриселом да се Француској, Португалији и Шпанији одобре још две године како би достигле снижавање дефицита од 3% БНП-а. Тај његов тријумфалистички тон би могао разбеснети тврдокорне Берлинце и појачати њихову бојазан да ће попуштања у политици строге штедње одвести на клизаву низбрдицу у смеру према фискалном хаосу. Немачки вицеканцелар Филип Реслер је током викенда оштро критиковао Европску комисију и назвао је “неодговорном“ због тога што је поткопала планове стезања каиша. Након што је Социјалистичка партија Француске оштро критиковала “себичну непопустљивост“ госпође Меркел, оптужујући је да мисли једино на “немачке штедише, свој трговински биланс и будућност на предстојећим изборима“, савез Француске и Немачке, који је током пола века био погонски мотор ЕУ, урушава се. Није сасвим јасно да ли је одступање ЕУ од политике строге штедње нешто више од реторике. Господин Московици је прошле недеље признао да продужавање периода за достизање нивоа штедње буџета само омогућава избегавање још већих кресања издатака који би били неопходни да се запуше рупе узроковане смањењем прилива средстава из пореза, што је проузроковано рецесијом. Ова нова политика дозвољава аутоматску фискалну стабилизацију, али Француска ипак остаје на курсу претходно планиране строге штедње. Московици је казао: „Не ради се ту о лабављењу напора да се смањују трошкови, али неће бити нових притисака и подешавања само зарад тога да би се задовољила нека бројка“. Господин Лафонтен је казао да је подржавао Економску и монетарну унију (ЕМУ), али да више не верује да је она и даље одржива. „Надања да ће стварање евра наметнути свим странама разумно економско понашање су била узалудна“, рекао је он, додајући да је политика присиљавања Шпаније, Португалије и Грчке да изврше унутрашњу девалвацију[1] била “катастрофа“. Британски таблоид Сан је још 199. године жигосао господина Лафонтена као “најопаснијег човека Европе“, јер је он тада позвао на “уједињење Европе и укидање националних држава“. Тако је евро лансиран 1. јануара 1999. године, а новчанице три године касније, а Лафонтен је после тога изашао из Социјалдемократске партије и оформио Партију левице. Са енглеског посрбио Василије Клефтакис [1] (прим. ВК): Не поседујући сопствене валуте и немајући могућност да њеном девалвацијом, са циљем повећања сопствене извозне конкуренције и смањивања увоза нађу излаз из кризе, те земље су принуђене да изврше “унутрашњу девалвацију“ (драстично кресање буџета и повећање пореза уз последични велики раст незапослености и упадања у рецесију), што је далеко болније и теже у поређењу са девалвацијом сопствене валуте. |