Режимска конспирологија као продукт режимске шешељофобије

Кад се каже конспирологија, већина обичних људи помисли на „теорије завере“. Ово није у потпуности тачна формулација и држим да је боље објашњење Мише Ђурковића, који конспирологију описује као дисциплину која покрива подручја тајновите и нетранспарентне политике и игре моћи. Поред често популистичке литературе о тајним друштвима она се бави деловањем обавештајних служби, паранормалним феноменима, сектама и криминалним организацијама.

Српским националистима је од њихових противника често замерано да су склони теоријама завере. Те тврдње су донекле тачне, али је исто тако чињеница да су у своје властите „теорије завере“ имали и припадници Друге Србије. Шта је, ако не параноична теорија завере, њихова опседнутост Добрицом Ћосићем као Ђепетом који из позадине вуче конце, ствара Меморандум САНУ-а, што доводи до распада Југославије, ратова и наводно “системски“ почињених српских злочина? Или догма о удруженом злочиначком подухвату Коштунице, подземља, СПЦ и „нереформисаних“ делова ДБ-а што је за резултат имало убиство Зорана Ђинђића како би се спречио пут Србије у ЕУ?

Међутим, као апсолутни шампион у изградњи властитих теорија завере показао се Вучићев режим. Већ преко две године напредњацима склони медији и аналитичари бомбардују нас разним причама о „пакленим плановима“ тајкуна, жутих, новинара и Запада (не знам јесам ли некога пропустио?) који за циљ имају рушење Вучића. О томе сам већ писао и и даље сматрам да они сами у то не верују већ да им је циљ стварање „перманентног вандредног стања“ (кованица Ђорђа Вукадиновића). Но у последње време они су своју конспирологију обогатили, део западних планова против Вучића је ни мање ни више него Војислав Шешељ!

Како досадашње завере нису дале резултате, светски моћници су решили да „храброг премијера“ дестабилизују тако што ће Војиславу Шешељу, који је у Хагу провео преко 11 година без пресуде, дозволити да се лечи у Србији, уверавају нас присталице режима. У викенд издању Информера се чак првих пет страница и три текста бави овим „раскринкавањем“!

На насловној страници пише „Паклени план западних моћника“ и „Пустили Шешеља да уруше Вучића и изазову хаос у Србији“. Онај део читалаца на које не делују само бомбастични наслови ће се можда запитати „Па зашто би рушили Вучића и како то баш путем Шешеља?“. Е зато је на другој и трећој страни повећи текст где нам екипа Информера објашњава у некаквом тајном анексу постоји захтев да српске власти морају на захтев Трибунала ухапсити Шешеља у року од 48 сати. То је, наравно, огроман проблем за Вучића јер ће он „мученик“ шта год да уради део друштва начинити незадовољним.

На четвртој и петој страници стоји наслов „Амбасадорски удар“ где се тврди како су амбасадори Америке и Велике Британије, Кирби и Девенпорт, проценили како је Шешељ најбоља прилика за нову стратегију према Србији. Зарад непристрасности у самом тексту имамо објашњење Бранка Радуна и Милана Николића који нам потанко објашњавају како ствари стоји. Какав плурализам мишљења, какве медијске слободе, ето места и за једног „родољуба“ и за једног „грађанина“, заједничко им је само то што обојица воле Вучића. Радун нам тако објашњава како је Шешељ кец у рукаву САД и ЕУ јер „Запад увек прави овакве смицалице како би угрозио утицајне политичаре јер им се не допада наш добар однос са Путином“. Док нам Милан Николић говори о џумбусу који долазак Шешеља може изазвати.

На основу свега што је написано могло би се стећи утисак да је Вучић некакав српски Лукашенко који смета Западу. И то је за екипу из Информера аксиом који се нити доводи у питање нити покушава доказати, иако је једина изјава Мајкла Кирбија то да је Србија ближа Западу него Истоку[1]. Уверење да Вучић смета страним моћницима им не може пољуљати ни мишљење Жана Клода-Тришеа, председника европског огранка Трилатерале, коју неки сматрају за светску владу у сенци, а који тврди да је „политика Владе Србије о прогресивном приступању Европској унији јасна, импресивна и убедљива.“, ни мишљење његовог заменика Михаела Фукса који је још јаснији и који тврди да је импресиониран Вучићем[2] није битно.

Не, на петој страници истог броја Информера налази се и колумна највећег Вучићевог фана, познатијег као Драгана Ј. Вучићевића, под именом „Операција Шешељ“ у којој он објашњава да су интереси Вашингтона и Брисела очигледни јер им „никако није у интересу да Србија постане нормална земља у којој они више немају своје покорне марионете. Евроунијати, истовремено нипошто неће да дозволе да им се у задњем дворишту појави очигледан доказ да ЕУ ипак има алтернативу. А Американци, коначно и најважније, хоће Вучића да науче памети због Путина, ког му никада и ни за шта неће опростити.“ Ајде што противуречи Кирбију, Клод-Тришеу и Фуксу али Вучићевић противуречи и предмету свог обожавања који мало мало па помене како је ЕУ најважнији и стратешки циљ Србије. Послењни пут је то изјавио у Прагу 31. октобра[3]. Како онда Вучићева политика представља супротност политици да ЕУ нема алтернативу?

Овим се кампања не зауставља, већ у следећем броју Информера 10. новембра на другој и трећој страни налази се текст у чијем наслову Бојан Пајтић тврди да је „Шешељ решење за ДС“. Интересантно, осим што у самом тексту нигде нема поменуте Пајтићеве изјаве, већ се барата са информацијама до којих се дошло преко „неименованог извора из врха ДС-а“. Ипак је идеалније рећи неименовани извор из врха ДС-а него непостојећи извор из врха ДС-а.

Но чему све ово? Због чега сви ови напади на Војислава Шешеља? Због чега онога који је због тог истог Запада изгубио преко 11 година живота и који је најдоследнији у ставу да се њиховим притисцима мора пружити отпор нападају да је играчка којом ће се рушити Вучић? Па због страха наравно! Али чега се плаше? Да ли мисле да Шешељев повратак заиста може довести до неке апсолутне промене односа снага на политичкој сцени у којој би актуелни режим био смењен? Нажалост, мислим да Шешељев повратак неби могао изазвати промене тих размера, а верујем да су тога свесни и они који располажу са пуно више информација од мене. Па чега се онда плаше?

Њихов највећи страх је од критике Вучића „са десна“, односно са српског становишта. Притисцима и тоталном контролом медија Вучић се побринуо да једина критика која евентуално сме бити упућена њему буде од људи из евро-реформског табора, који су му у суштини истомишљеници. Циљ овога је да се омогући да Вучићева тотална власт што дуже потраје. Јер тиме се са једне стране омогућава стварање лажног утиска како у Србији има медијских слобода а са друге стране онемогућује стварање било какве политичке алтернативе. Јер заиста, зар се може очекивати да режим буде урушен тако што га критикују они који по ниједном суштинском питању немају другачије ставове од њег? Напредњаци ће ослабити тако што ће њихово бирачко тело, незадовољно брзином евроинтеграција, прећи у табор других странака? Па наравно да неће!

Е, али Шешељев повратак квари ту рачуницу, то је превише велики догађај да би га медији игнорисали. Тиме се по самој логици ствари добија критика Вучића од стране човека који у широј јавности има статус националисте и ореол мученика. А међу људима који подржавају СНС је незанемарљив број њих који су патриотски настројени и који су се у расцепу радикала 2008. за напредњаке определили само зато што су им Вучић и Николић као личности били симпатичнији и убедљивији од осталих људи који су у Шешељевом одсуству водили радикале. Ти људи премијера и председника Србије и даље виде кроз њихову политику пре раскола за коју верују да се није променила. Томе доприносе и напади оног, додуше све малобројнијег дела евро-реформских медија и аналитичара који им и даље нису наклоњени. Тада ови бивши радикалски бирачи помисле „Па да, и даље их исти ови нападају, зато што су то они исти наши Тома и Аца као и раније.“.

Зато толики страх од Шешеља јер он прети да наруши матрикс који је тренутно успостављен. Вучић више неће бити нападан само као популиста и човек који држи тоталну контролу у медијима већ и као човек који доследније него сви пре њега спроводи политику послушности Западу. А то комбиновано за најављеним смањењем плата и пензија и продајом Телекома (која је напредњацима сметала док су били опозиција) чини актуелни режим рањивијим него икад пре. Зато толика нервоза, и зато у надолазећем периоду политика никако неће бити досадна.