Баук Милошевића кружи Европском унијом

Вероватно нема боље илустрације патологије и морбидности ЕУ од вести да је ова империја укинула санкције против Слободана Милошевића, његове породице и најближих сарадника. ЕУ-ропска параноја и садизам тако су се годинама, чак и након Милошевићеве смрти, иживљавали над овим човеком и њему најблискијима, макар у симболичком, али понајмање симболичном облику који изражава ова вест. Јер забрана која се одржава против некога кога више нема (самог Милошевића), чега никад није ни било (Милошевићеви „тајни“ и „милионски“ рачуни по земљама ЕУ), или што ионако није било могуће (да Милошевић и његова породица траже азил у ЕУ), очигледно је сасвим суманута са становишта реалности и рационалности. Али, та суманутост говори о нимало безазленој и безопасној опседнутости Милошевићем од стране ЕУ, због које су наша држава и народ толико пропатили, а и даље с времена на време трпе њену политику агресије и кажњавања.

„Образложење“ ове одлуке открива стравичну орвелијанску логику и праксу бриселске машинерије. Санкције су укинуте јер, замислите, појединци са списка више не представљају „никакву претњу“ за ЕУ?! Неко ко не зна ништа о односима ЕУ и наше земље у Милошевићевом периоду логично би помислио на основу ове формулације да је Милошевић оружано нападао земље ЕУ, укључујући  бомбардовање, уводио јој економске санкције због којих је ова потонула у беду, или политички изоловао од остатка међународне заједнице. Али, логика, истина и правда су за ЕУ мртве од самог њеног почетка; она их је немилосрдно убила и сахранила. Тако и у овом случају. Ко је за кога био и јесте претња, и ко је од кога страдао и страда, најбоље се види из поређења каква је наша држава била пре сукоба са ЕУ, и каква је након тог сукоба, све до данас, када верно служи ЕУ до имбецилности (нпр. Дачићево љубљење руке Кетрин Ештон и поклањање иконе Богородице Тројеручице, заштитнице српског народа).

Али, ако је овакво понашање и говорење Империје неразумно, није и сасвим неразумљиво. Јер, Милошевић се „дрзнуо“ да дирне и повреди сам нерв империјалистичке свести и осећаја свемоћи. Да годинама морају да се натежу са једним „балканским диктатором“ и „касапином“, да они њему долазе на „канабе“ и воде исцрпљујуће преговоре, да месецима, иако материјално и војно вишеструко надмоћнији, морају да воде оружани рат против његове земље, све то се никако није уклапало у очекивано лако и беспоговорно ширење ЕУ империје по Европи након пада Берлинског зида. Милошевић је помрсио рачуне овом новом империјалистичком походу на (југо)исток, који су, не треба да чуди, као и некада, започеле Немачка, Аустрија и Италија, да би им се убрзо придружиле остале чланице ЕУ и САД. Отуда провала евроатлантског варварста према Србији; победник из Хладног рата, нови апсолутни господар света, није могао да поднесе понижење које му је Милошевић приредио - да читавих десет година не може да сломи отпор једне „мале“, али „непослушне“ Србије. Милошевић је за Запад био баук непокорности и независности, а његова политика најранији пример отпора „Новом светском поретку“, у самом његовом зачетку.

Бесмисленост (укидања) ових ЕУ санкција видљива је не само у случају Милошевића, већ и његових блиских сарадника. Јер, многи од њих одавно нису међу живима, и такође сасвим сигурно им не би падало на памет да одлазе у земље ЕУ, нарочито ако су били оптужени пред Хашким трибуналом. Многи су данас заточени у самом Хашком трибуналу, претходно прогањани и ухапшени у сопственој земљи, без наде да ће се у њу (живи) икада вратити, а камоли да имају жељу да се мувају по ЕУ. С друге стране, неки Милошевићеви сарадници су врло брзо након његовог одласка с власти и стављања у кућну изолацију, издајнички и кукавички променили страну, и почели да пактирају са петооктобарским пучистима и самом ЕУ, како би обезбедили себи физичку и материјалну сигурност, али и даљу политичку каријеру. Тако је један који се наводи у самом ЕУ саопштењу, Милан Милутиновић, спокојно остао на месту председника Србије до краја мандата, још скоро пуне три године.

Не само да му није падало на памет да поднесе оставку, што би био храбар и моралан чин, будући да је у тренутку Милошевићевог рушења био његов заменик у СПС-у, и практично други човек партије, која је у месецима после 5. октобра била изложена страховитој харанги и линчу. Него је за све то време свог председниковања био сасвим кооперативан према новим властодршцима. Једна анегдота из СПС-а најбоље илуструје „карактер“ овог човека. Када му је на седници најужег руководства партије тадашњи генерални секретар СПС-а Зоран Анђелковић предложио да искористи уставна овлашћења која има као председник Републике, и амнестира Слободана Милошевића, Милутиновић се буквално преврнуо са столице! После тога се у СПС-у више ниједном није појавио.

Шта тек рећи о данашњем председнику СПС-а Ивици Дачићу. У време 5. октобра био је у самом врху партије, као председник Градског одбора, члан Извршног одбора Главног одбора, и на крају, њен портпарол. Али, чим је Милошевић изручен Хашком трибуналу, Дачић је са својим сарадницима почео да саботира његова упутства и иницијативе, које су ишле у правцу очувања и јачања доследно опозиционог деловања СПС-а, припремајући тако терен за колаборацију са Д(О)С-ом и могуће учествовање у квислиншкој власти. Стога не треба да чуди да је до тога и дошло 2008. године; политички заокрет и одустајање од опозиционе политике СПС-а започели су још 2001. године прећуткивањем Милошевићевих писама из Хага и минирањем његових ставова и одлука. Може се рећи да је тај круг издаје и колаборације са окупатором, у пуном симболичком смислу, довршен и затворен перверзним чином Дачићевог љубљења руке и уручења православне српске иконе високој представници ЕУ.

Од данашњег СПС-а и самог Дачића, који се у Милошевићево доба силно трудио да овога опонаша, идући у томе све до карикатуре, оличене у физичком имитирању, заиста не постоји ни најмања претња по ЕУ. ЕУ је могла да „одахне“ и укине санкције мртвом Милошевићу јер његов дух дефинитивно не обитава више у СПС-у, а понајмање међу његовим некадашњим сарадницима у садашњем руководству.

Ипак, баук Милошевића још не напушта несрећног Вука Драшковића који је у том погледу  још једном јавно испољио своје опсесије и фиксације. Очигледно и даље живећи у илузији да његово и мишљење његове минорне странке имају некакву тежину у јавности, Драшковић је изјавио да ЕУ може да амнестира Милошевића, али да СПО то никада неће учинити. При томе је поновио бујицу најгрубљих оптужби на рачун Милошевића, не мењајући ту покварену плочу већ 15-20 година. Драшковић заслужује кратак и јасан одговор. Да је Драшковић покушао насилно да заузме неку водећу телевизију у Бриселу као што је напао РТС, да је покушао да провали у седиште Европске комисије као што је  покушао са Савезном скупштином, да је месецима блокирао главне улице у Бриселу демонстрирајући против ЕУ као што је чинио у Београду, да је заступао страну Србије у сукобу са ЕУ као што је заступао страну ЕУ и уопште Запада у њиховом сукобу са Србијом, да је, поврх свега, похарао буџет ЕУ као што је похарао буџет Београда, преливајући милионе евра у џепове своје породице и родбине своје жене, ЕУ сигурно не би могла да га амнестира.  У најбољем случају могао би да се огласи из неког казамата сличног Хашком трибуналу, а не да буде на слободи и држи тираде по медијима.

Када је реч о реакцији, тј. интервјуу Мире Марковић поводом вести о укидању санкција њеној породици, вероватно да је она умањила величину својих примања и њихове имовине. Такође, може се замерати Милошевићу на понашању и начину живота његове деце током 90-их, као и самој тој деци. На крају, можемо расправљати и о степену Милошевићеве кривице за пропаст Републике Српске Крајине и слабљење и смањење Републике Српске пред крај рата у БиХ. Али, ништа од свега тога нема везе са ЕУ и њеним санкцијама против Милошевића. Јер, она није водила борбу против Милошевића зато што је он издао (или „издао“) Србе у Хрватској и БиХ, већ зато што их је уопште, бар у неком периоду, помагао и бранио. Она, такође, није увела санкције његовој породици због њиховог стварног или измишљеног енормног богатства, већ зато што су како-тако бранили Србију и СРЈ. Мира Марковић није имала по себи назван хуманитаран фонд, напуњен по свој прилици државним парама а не од продаје „томоваче“, као што га има супруга данашњег председника Србије, која се преко њега рекламира у јавности. Ни Марко ни Марија Милошевић нису имали (високе) политичке функције и позиције као што су имали или имају неки након њих, нпр. Чедомир Јовановић или Радомир Николић. Марково сумњиво пословање можда није ништа проблематичније од пословања брата данашњег премијера, око кога се у последње време врте афере. Нити је имовина Милошевићевих, колика год да је, већа од имовине овдашњих тајкуна, али и многих политичара, чак и на регионалном или локалном нивоу. Па ипак, упркос свему томе, видимо да ови други немају никаквих проблема са ЕУ. Напротив , слободно се крећу по земљама ЕУ, бивају тамо срдачно примљени, или представницима ЕУ указују гостопримство у нашој земљи.

Шта се онда из свега овога може закључити? Свакако то да је Милошевић био дубоко у праву када је рекао да нападају њега због Србије. Јер, свако ко је после њега показао бар мало родољубља и државничке чврстине у одбрани српских националних интереса, одмах је био проглашаван за „новог Милошевића“, и пролазио кроз сличан „топли зец“ политичког и медијског пљувања и батињања (не чуди да и Путина Запад пореди данас са Милошевићем, а обојицу са Хитлером?!). Ипак, има извесне истине и у супротном смеру. Србија је била нападана и уништавана и зато што је на њеном челу био Милошевић, који је око многих ствари био према Западу с правом непопустљив, или би попуштао након што се Империја претходно морала добро ознојити.

Да је Србија тада на државном врху имала неког из нпр. данашње водеће тројке, не би било основа за сукоб, јер ови испуњавају сасвим добровољно све што Империја  од њих тражи, чак и пре него што тражи. Али би зато Србија сасвим сигурно, без испаљеног метка и икаквог другог отпора, већ 90-тих била сведена на београдски пашалук, а Република Српска не би ни постојала. Уосталом, то и јесте правац којим се, на жалост, данас крећу ствари, на путу ове власти у давитељски загрљај ЕУ који, како кажу, „нема алтернативу“.