Београд као зазидани град

Начин на који се доноси закон који ће омогућити спровођење пројекта "Београд на води", али и његова досадашња реализација јасно указују на недемократску и ауторитарну суштину владајућег напредњачког режима. Ако у само неколико дана овај предлог закона о "Београду на води" буде донет као лекс специјалис по ванредном поступку, а онда, на интервенцију владе (након упозорења заштитника грађана Саше Јанковића), буде враћен у редовну процедуру, тада се сасвим аргументовано може тврдити да је наш парламент само продужена рука извршне власти, њен послушни извршилац и поданичка гласачка машина.

Оваквим поигравањем са законодавном функцијом нашег парламента само се потврђује очита чињеница да он нема никакву самосталност, политички интегритет и морални капацитет у свом деловању да буде снажна и делотворна устава у односу на све ауторитарнију и бескрупулознију извршну власт. Међутим, још погубније за наш друштвени живот и крхки демократски поредак је свакодневно отворено демонстрирање ниподаштавања, осионости, бахатости и неуважавања извршне власти према ставовима и оценама које су износили најеминентнији архитекти и урбанисти о пројекту "Београд на води". А они су указивали да овај волунтаристички и хокус-покус пројекат не може да задовољи основне захтеве струке и науке.

Али и овде је политичка воља јача од свих стручних упозорења, што само говори да се ради о владајућој структури која жели да своје концепције развоја Београда остварује по сваку цену, без обзира на озбиљна упозорења да се ради о пројекту којим се крше елементарне стручне и културолошке норме, чије поштовање има изузетан значај за развој сваког града. Треба само погледати примедбе које су изнели представници Академије архитеката Србије и Одбора за архитектуру и урбанизам САНУ и на основу тога доносити закључке о валидности, основаности и релевантности у извођењу овог пројекта, који треба, у тумачењу његових заговорника, да донесе „епохални“ преображај Београда и Србије. Али ове примедбе и оцене, које са пре свега стручног становишта доводе у питање овај мегаломански и илузионоистички пројекат, не могу да буду презентоване у нашој широј јавности и то пре свега на електронским медијима који имају националну фреквенцију.

РТС као јавни сервис, који нас непрестано засипа маркетиншком поруком да нам управо он обезбеђује право да сазнамо све, није имао довољно професионалне и интелектуалне храбрости да организује и презентује озбиљну и стручну расправу о пројекту "Београд на води". Најочити пример медијске манипулације је начин на који је дневни лист Политика 22. марта обрадио тему недеље "Пројекат будућности или скица будућих раздора. Велики рат око Београда на води". На четири стране су дати сви позитивни и веома афирмативни ефекти овог пројекта и тек на дну четврте странице овог прилога дате су само назнаке о постојању противљења две академије, уз напомену да је њихов глас допро до власти која је представнике академије архитеката позвала на састанак са градоначелником Синишом Малим, који је тада нагласио: "Важно је да грађани знају да је све што се ради транспарентно и подложно критикама".

Ово је заиста редак пример ароганције, лицемерства и политикантске хипокризије јер наша јавност није имала могућност да буде упозната са аргументованим критикама и примедбама које су изнете на пројекат "Београда на води". Политикина тема недеље је само најочитији пример како се у нашој јавности фингира дијалог, а у ствари се без икаквог зазора и ограде пропагирају и заступају ставови и неразумни потези владајућих републичких и градских структура, које само демонстрирају доминацију своје политичке воље која нема упориште у реалном животу.

Посебна је улога студија Б који се као локална медијска кућа без икаквих ограда и обзира у потпуности ставио у службу владајућег режима, а врхунац је емитовање серијала специјалних емисија, које нам представљају како се развија и настаје овај напредњачки "Дизниленд" као најбаналнија верзија дубаизације нашег главног града. И то у време када у Београду влада општи урбанистички хаос, где људи живе у насељима без канализације и елементарних комуналних услова за пристојан живот у једном граду.

Мора се признати да је Студио Б успео да у свом слугерањству надмаши и време у којем је уређивачку политику овог градског медија водио Српски покрет обнове, који је сада у коалицији са напредњацима. Оваква медијска блокада се може препознати и у приступу намери наше владе да прода "Телеком", или градске управе да приватизује ПКБ или у бесцење прода "Авала филм", који поседује драгоцено грађевинско земљиште у Кошутњаку.

Код нас у процесу дивље приватизације нису овце појеле људе, већ је присвајање грађевинског земљишта довело до девастације наше привреде и погубне деиндустријализације. О томе сведочи и продаја земљишта у државној својини у Војводини и стварање моћног слоја латифундиста који поседују више стотина хиљада хектара земље. Али то је само катастрофално наличје наше приватизације, која се огледа и у спровођењу пројекта "Београд на води" јер се општи интерес наших грађана по добро познатом транзиционом обрасцу сада подређује приватном инвеститору, са којим није потписан ни уговор о изградњи овог гламурозног Потемкиновог села.

Навешћемо само неколико најинтересантнијих мишљења која јасно говоре о промашености и неостварљивости овог грандиозног “превратничког“ подухвата. Професор др Борислав Стојаков, редовни члан Академије инжењерских наука Србије, изнео је став да се „неолиберални урбанизам препознаје и по слободном тржишту, светињи која у потпуности елиминише ранија урбанистичка правила јер стоје на путу њеног оваплоћења и развоја. Конкретно то значи безусловно пристајање на концепцију онога што је замислио инвеститор са становишта његовог приватног интереса, рушећи при томе сва правила заштите јавног добра и интереса. Ако се осврнемо на текућу ситуацију у Србији и Београду, биће јасно о чему је реч - "Београд на води" и најављена приватизација "Телекома" широко отварају пут неолибералном урбанизму и концепту економије. Ради једног од ових пројеката закони се хитно мењају, а урбанистички планови дерегулишу. Јавни интерес код коришћења градског простора или капиталне инфраструктуре као јавног добра одступа у корист приватног интереса“.

У истом смеру се крећу и примедбе архитекте Бојана Ковачевића, који је у неколико наврата изнео најцеловитију и веома аргументовану критику пројекта Београда на води. "И онда једине информације добијете од премијера јер сви други само препевавају оно што он каже и тако се ствар врти. Што је већи значај простора, он је даљи од јавности. На телевизији може да се расправља о разним викендицама, али о овој ствари јавност не зна ништа. Они су направили класичну злоупотребу. Класичну. Нема никакве основе да простор буде уступљен неком приватном лицу да он на њему прави шопинг-мол од 500 метара дужине и буде проглашен подручјем посебне намене. Ја се плашим да људи уопште не разумеју размере свега тога. Али ако на обали имате кулу од 200 метара, ви ћете стојећи испред Храма Светог Саве гледати бетонску зграду од 160 метара. Негде сам рекао да ће то бити зазидани град. То је интимно битно за сваког ко је рођен овде и ко се сматра Београђанином. Одакле њему право да некоме препушта да прави оидентет мога града. Са којим правом нама неко намеће да цео живот морамо да гледамо у то што личи на вибратор или морски краставац. Београдска тврђава, нуклеус Београда, највреднија ствар у историји и на територији града изгледаће као канта када се изграде те високе бетонске зграде. `Београд на води` је поприште свих могућих глупости и негативности које су се у урбанизму накамарале свих ових година. Савска улица би морала да има шест трака по смеру, дакле укупно 12. Где ћемо да ставимо 40.000 паркинг места. Знате ли колико је 40.000 паркинг места“.

Све ове примедбе јасно указују да напредњачки режим под популистичком и демагошком фирмом велике развојне шансе за српску грађевинску индустрију и гламурозни „преображај“ Београда крши не само елементарне урбанистичке, архитектонске и инжењерске узусе, већ бескрупулозно и осионо истрајава у својој једностраној одлуци да општи интерес подреди приватном интересу инвеститора са којим тек намерава да потпише уговор када обави свој део погодбе - створи законске услове за градњу, уложи огромна средства у припремање и експропријацију земљишта и потпуно ућутка све оне разложне и разумне гласове, који аргументовано доводе у питање „епохалност“ овог мегаломанског пројекта. Међутим, поред спорадичних критичких тонова који су изоловани и не могу да допру до наше јавности не постоји организована најшира друштвена и политичка акција, која би довела до обустављања овог фантамазгоричног и гротескног подухвата.

Напредњачки режим нам показује сву своју бахатост јер је свестан да поред грађанске иницијативе "Не да(ви)мо Београд", која се отворено супротставља извођењу овог пројекта, не постоји озбиљан политички и друштвени покрет који би био брана овом погубном волунтарзму. То не говори само о немоћи и апатији грађана, већ још више сведочи о поражавајућем стању у нашим опозиционим странкама, које нису нашле за сходно да критику овог пројекта претворе у делатну друштвену и политичку акцију.

Посланици опозиционих странака ће се сигурно добро припремити за расправу о закону о "Београду на води", али то ће бити само још једна у низу политичких расправа, која свакако неће ганути владајућу политичку и посланичку већину, нити ће довести до промене њиховог начина гласања јер су они добро разрађена и послушна гласачка машина. Да опозиција има озбиљну политичку и делатну визију пружања отпора овом ауторитарном режиму, она би на дан када се планира почетак праламентарне расправе о овом закону организовала најшире друштвено окупљање и протест, који би показали да ова власт мора да води рачуна о одбрани и заступању општег интереса и поштовању стручних аргумената изнетих у критичким наступањима најкомпетентнијих људи.

Овакво огољено и осионо насиље које се врши над главним градским ткивом Београда права је и јединствена прилика да се ревитализује посустала опозиција која не успева да пронађе своју нову стајну тачку. Ако је крађа на локалним изборима 1996. године била главни повод за највеће и најдуже протесте у нашој новијој политичкој историји, тако и ова бескрупулозна крађа и отимање највреднијег земљишта у Београду, које чини и његово историјско језгро и знамење, може бити довољан повод да опозиција и грађани поново устану у одбрану пре свега основних цивилизацијских и културолошких вредности.

Ако је деведесетих година прошлог века главна борба вођена на политичком тлу, сада се ради о измењеној друштвеној перспективи јер је у питању одбрана и заступање општег интереса, које има трансполитички значај и изнад је дневнополитичких и прагматичних партијских интереса. То је и ретка прилика да се ревитализује и сам појам грађанина спремног да брани и заступа општи и јавни интерес, али и политику, која је одавно постала оличење непринципијелности и огољене и естрадизоване трговине.

За опстанак опозиционих снага, оживљавање критичке свести и дијалога, јачање аутентичних иницијатива грађана, али и враћање наде да је могуће суштински мењати стање у нашем друштву, као и истрајавање на грађењу стабилних демократских институција, од пресудне је важности да се пружи снажан отпор овом осионом и ауторитарном режиму, који је већ увелико изгубио везу са реалним животом, већ настоји свим средствима да преобликује живот по свом демагошком и популистичком калупу, о чему најбоље сведочи и начин на који се остварује њихова илузионистичка представа о зазиданом "Београду на води".