Daleko u pozadini medijskih i NVO promocija Srebrenice, porodice žrtava svih nacionalnosti traže mir, pravdu i spokoj za svoje voljene, za ubijene, silovane, mučene. A bilo ih je svuda na prostoru bivše Jugoslavije. 

Dačiću kao poslednja slamka spasa ostaje da uveri momke iz Vašingtona da će njihove naloge bolje izvršavati od dvojca Vučić – Nikolić i tako postati nedodirljiv poput Dragana Šutanovca, neimara koji bez ikakvih posledica diže čardak ni na nebu ni na zemlji, na pašnjaku u centru grada.

Kongresna biblioteka u Vašingtonu se sasvim slučajno našla na braniku srpskog jezika, ne zato što je naklonjena srpskom narodu, niti zato što ima interes da čuva integritet srpskog kulturnog i jezičkog prostranstva, nego zato što se nekoliko službenika ove institucije služilo elementarnim zdravim razumom i – radilo svoj posao.

Približavanjem Bakuu Srbija ponovo radi protiv interesa Rusije, i u suštini za naglo približavanje dve zemlje nema logičnog objašnjenja, osim da se ono gradi po komandi Vašingtona, koji u svojoj dugoročnoj strategiji očigledno ima zajedničke planove za dve zemlje.

Srpski narod u Hrvatskoj, do donošenja Ustava Republike Hrvatske, 22. decembra 1990. godine, bio je suveren i konstitutivan. Proglašenjem Srba za nacionalnu manjinu, uz ostalo, stvoren je i razlog za izbijanje građanskog rata u Hrvatskoj.

Štampana pismenost kao najveće dostignuće civilizacije zamenjuje se varljivim i još nedovoljno dobro procenjenim ekranom. Štampana knjiga, alatka koja je sagradila moderni svet, postepeno se eliminiše u korist fragmentarnih i nedovršenih informacija. Sve u ime progresa.

Mnogi se pitaju zbog čega je Vučić izabrao Anu koja nema nikakvog političkog iskustva i koja nikada neće biti, radi svoje prozapadne pristrasnosti koja bode oči, dobar političar i državnik. On je očito nije izabrao radi njene sposobnosti da digitalizira Srbiju.