Samo štura četvrtina donjeg levog ili desnog ugla strane bila je posvećena Borislavu Miloševiću i njegovom povratku u zavičaj, u rodnu Lijevu rijeku kod Kolašina, da bi počinuo pored oca Svetozara.

Veza koju Dragojević formira od događaja na početku i na kraju XX veka, ima za cilj da potvrdi davno obrazloženu sumnju da su Srbi ginuli zbog vlastitih grešaka, izbegavajući da se istakne uloga Austrije, Mađarske, Bugarske, Nemačke,Turske, Hrvatske, Italije i ostalih „bratskih“ EU zemalja u pogromu Srba.

Da li zvuči smešno, demagoški ili istinito kada kažem da se privreda ne može pokrenuti bez investicija, a da stranih investicija nema dovoljno jer su još devedesetih godina otišle u Poljsku, Češku, Slovačku, Mađarsku i da kompanije koje su investirale i rade tamo već 20 godina neće svoje poslove prebaciti u Srbiju?

Šta je u Vašingtonu obećao, jednom će se verovatno otkriti, ali neobično je što se nekad nazvani mali Sloba nije prisetio sudbine brojnih američkih prijatelja, najpre svog nekadašnjeg predsednika, ili na primer Norijege, koje su u Americi takođe tapšali po ramenu. 

Trideset sedmi po redu međunarodni filmski festival FEST, najveća filmska smotra u Srbiji, ne tako davno i u bliskom okruženju, ove godine je 20. februara otvoren novim filmom Britanca Stivena Daldrija "Čitač".

I Tajmor Raza i Milorad Nikolić stradali su zbog verbalnog delikta, s tim što Pakistanac još uvek ima šanse da se spase ukoliko žalba i pritisak organizacija za ljudska prava urodi plodom. U pakistanskom slučaju čovek je udario na boga, a u Srbiji na premijera.

Kakav zaključak se može izvesti iz gore navedenih izjava? Tzv. pokret Samoopredeljenje je protiv susreta Jahjage i Nikolića ali su takođe i srpski Radikali protiv tog susreta jer ga smatraju izdajom vitalnih interesa Srbije.

A svi oni koji imaju ambicije da dalje mute što se tiče Preševske doline, Raške i Vojvodine, neka znaju da će Srbija znati osigurati svoj teritorijalni integritet na svaki mogući način. Stvar je jednostavna i dade se svesti na sledeće: „Tuđe nećemo, svoje ne damo!“

Visok rang organizatora i gostiju izložbe u Trondhajmu svedoče da je projekat hrvatskih autorki veoma ozbiljno zamišljen, a njegovu dalju realizaciju dovela u pitanje reakcije srpska zajednica u Norveškoj, koja je odlaganjem izložbe u Oslu postigla značajan uspeh.