Џереми Корбин као нови шеф енглеских лабуриста - шта се црвени у гори зеленој?

У мору информација које су ових дана запљускивале домаћу, али и светску јавност, од сиријских бојишта до дипломатских вратоломија Кремља и Вашингтона, ваљало се нешто чудно иза брда. Чини се да се после овог потреса горе није родио миш већ неки нови, црвени, тројански, коњ.

Европска левица је ових дана добила појачање у виду новог шефа енглеских лабуриста Џеремија Корбина. За неке изненађење, за неке и не, ипак, рекло би се да је ово решење за новог шефа опозиције Камероновим торијевцима било донекле очекивано, посебно ако узмемо у обзир чињеницу да се на европској политичкој сцени већ одавно нешто ваља испод жита. Да, баш оног жита којим се храни радничка класа и остали пролетеријат и у царству моћних Виндзора, које би друг Корбин да исели из Бакингемске палате, као његова браћа по Марксу ономад на Дедињу.

На таласу социјалног незадовољства које је задесило не само Стари континент, већ и Сједињене Aмеричке Државе, искусно су зајахале и многе левичарске странке које су у овом незадовољству виделе своје шансу. И то је сасвим у реду. Што би се модерним језиком рекло - политички коректно. Ипак, поставља се једно сасвим логично питање - какви су реални домети овакве политике у крутим капиталистичким и неолибералним ланцима данашње Европе?

Еуфорија која је завладала древном Грчком ономад подстакла је све сањаре који верују у неку бољу и праведнију Европу да поверују да ће Ципрас и његова радикална левица, ако не трајно изменити лице Европе, а онда бар покренути талас промена који ће олабавити ланце радничкој класи и пролетерима свих земаља.

И? Шта се десило? Мало су се свађали, мало љубили, па су онда негодовали на ММФ, а у међувремену из Владе шутнули контроверзног министра финансија на којег је Европа хистерично уперила прстoм (ваљда зато што није држао до дрес кода), да би на крају расписали референдум, подстакли народ да гласа против пакета мера, а онда погазили референдумску вољу народа(?!), који су сами наговорили да гласа како је гласао, и прихватили најригорознији и најгори пакет финансијских мера које ни влада грчких демократа никада није прихватила. Што би легендарни Зоки Радмиловић рекао: Била је то дивна сахрана. Овога пута, сахрањена је нада да би ишта могло да се промени на курсу европског монетарног робовласничког друштва.

Вести из Грчке пратиле су неке споредне улоге шпанског „Подемоса“ и Шкотске националне партије, али све то заједно дало је једну бледу слику социјалне борбе из педесетих година прошлог века.

Да ствари не иду баш онако како се многима чинило, сведок је и друг Корбин, који се у кампањи за место шефа енглеских лабуриста и те како истицао радикално левим ставовима од економије и финансија, па све до образовања и одбране. Ипак, већ у победничкој ноћи је било јасно да ће неких принципа морати да се одрекне „у корист јединства странке“ чије чланство, истина, расте из дана у дан.

Кадровска решења која су уследила потврдила су сумње да ће Корбин пре прибећи компромису него чишћењу својих редова од умерених левичара. Ако је ико имао сан да би умивена енглеска левица могла да прибегне идеји изласка Велике Британије из ЕУ, овај сан је дефинитивно развејан избором Тома Вотсона у прву поставу лабуриста, који је већ прве ноћи рекао да нема ништа од подршке лабуриста за излазак из ЕУ. Идеја о напуштању нуклеарног арсенала који је Корбин тако здушно заговарао у својој кампањи, развејана је избором Марије Игл за шефа сектора за одбрану у лабуристичкој влади у сенци која отворено заговара одрживост енглеског нуклеарног арсенала. „Боље имати власт него принципе“ била је парола неких његових страначких колега, које се и сам Корбин у више наврата згражавао, али се чини да би и овај месија енглеске левице и сам могао упасти у замку у којој што мање принципа значи више власти. Такву идеју додатно подгрева и изненадан компромис и подршка Ендија Барнама, главног Корбиновог противника у трци за шефа лабуриста.

Са друге стране, као компромисно решење Корбин је именовао Џона Макдонела, чије ангажовање ће сигурно значити нагли заокрет улево када су економија и финансије у питању. Ипак, остаје нам да видимо да ли би Макендонел, у евентуалној победи лабуриста на парламентарним изборима у Британији, за неку годину, могао проћи као његов грчки колега Варуфакис.

Било како било, бојим се да би очекивања народа да су "Корбин, као и Сириза у Грчкој, Подемос у Шпанији и Шкотска национална партија, имунолошки одговор болесног и болног политичког тела у борби са хроничном инфекцијом, која прети да за сва времена прогута наду", како је пре неки дан поентирала Лари Пени у Њу Стејтсмену, могла трајно да нестану под притиском „реалполитике“ на коју је позивала Херијет Харман, вршитељка дужности лабуриста после Милибандове оставке. А „реалполитика“ данас не  значи ништа друго до строго поштовање правила игре коју намећу ММФ и Светска банка које још увек чврсто држе узде.

Најзад, креатори политике у европским земљама су и те како свесни нарастајућег незадовољства народа и претеће социјалне револуције, па не би било сасвим лишено смисла веровати да би ово „нагло јачање европске левице“ било идеалан амортизер за смиривање деструктивних настојања радничке класе и пролетеријата, али и добар начин за усмеравање и каналисање тог незадовољства. А што се Енглеза тиче, остаје да видимо како ће младожења реаговати када после бурне прве брачне ноћи схвати да млада није била невина.

(www.nikolarosic.weebly.com)