Зашто негирам "геноцид у Сребреници"

Свесна стравичног притиска са Запада да Срби сами за себе жигошу као геноцидан народ, који као народни посланик имам прилке да пречесто  уочавам на највишем могућем нивоу, пожурила сам данас да се определим , да се изјасним: НЕГИРАМ ГЕНОЦИД У СРЕБРЕНИЦИ!

Молим све грађане Србије који себе сматрају интелектуалцима да се озбиљно позабаве овим важним питањем, да сагледају далекосежне последице овог гнусног подметања  и да на сваки могућ начин пруже отпор покушају да српски народ буде трајно и неповратно жигосан као геноцидан. Не може се о овом питању нипошто говорити а да се не спомене Турска, Немачка, Јермени, Јевреји, Роми...Да се не констатује да је Хашки трибунал једна од највећих срамота човечанства двадесетпрвог века, да се ради о руглу и неизбрисивој срамоти европске судске праксе. Разумним и добронамерним људима је више него довољно да сагледају статистику, коначан резултат рада ове срамне и наказне институције: Колико је Срба, Хрвата, Албанаца, Муслимама процесуирано, како су текли судски процеси, колико је њих осуђено и какве су казне изречене. Како су гинули сведоци против Харадинаја, као колатерална штета. Истог оног Харадинаја са којим ће Вучић (недавно на ФБ профилу Едија Раме промовисан као Вучић – Хоклица)  ускоро у коалицију.

 Нама у Србији мало, мало па осване неки Видовдан. Знате оно Обилићево „ Ко је ко, видеће се на Видовдан“. У последње време заређали се значајни догађаји, сваки час човек мора добро да се замисли како да одреагује, како да се опходи према датим ситуацијама, људима, знаковима поред пута. Сваки дан, Видовдан.

Догаћај у Поточарима без сумње је један од тих момената. То што медији дају пажњу Чеди Шилеру и силеџији Чанку званом ослобађајућа пресуда, нећу да коментаришем. Испод части је. Међутим, то што заборављају понижења које нам је садашњи председник приређивао, новац грађана Србије који је даривао у Поточаре као да арчи сопствену дедовину, па је на крају и сам био понижен… (додуше ако и то није инсценирао, ко би га знао) вредни су (под)сећања.

Сваке године у ове вреле летње дане почиње  превирање и ужасна лицитација са чије је стране било више жртава. Једни за новац изналазе нове и нове посмртне остатке (да не буде забуне, не ради се о несталим Србима са КиМ, из Хрватске и са територије БиХ већ о наводним жртвама геноцида), други хрле у Поточаре не би ли тако своје одавно укаљано и потрошено политичко име извукли из заборава, барем за мрвицу, јер на мрвице су одавно и навикли. Трећи шенлуче по друштвеним мрежама и на недостојан начин потпирују шовинизам, зверство и мржњу.  Патриотизам и национализам у свом изворном облику нажалост поново свесно бивају извргавани руглу, поистовећивани са штетним патриЈотизмом који је Србе прескупо коштао. Сматрам себе конзервативцем, националистом и патриотом, али то значи да поштујем своје порекло и традицију, као што поштујем и друге националности које живе у Србији, народе  из читавог света са својим специфичностима и националним благом.

 Једино онај који поштује и цени себе и сопствено национално благо ће умети да цени, поштује и помогне да се сачува и туђе. Тврдим да прави српски патриота никада неће претити и омаловажавати било кога, не мора да носи златну „кајлу“ од пола килограма са крстачом преко читавих груди, нити да је тетовиран барем на четвртини површине свог тела детаљима из српске историје, крстовима, панорамом косовских манастира. Не мора да буде ни мишићав, ни ћелав, ни тупавог погледа ни намрштен. Нарочито је непожељно и није патриота ако се воза у Јулиновим црним џиповима без регистарских таблица и малтретира трезне госте и музичаре по кафанама. Не скрнави сопствену традицију фрескама натрпаним у воз за провокацију РОСУ шиптарских јединица, без храбрости да се у истом том возу одвезе до Косова и Метохије. ПатриЈоте ту и тамо имају и ангажман у режимским институцијама, а заузврат  блате истински опозиционе снаге, ударају на све што Србију може истински да преобрази и оживи.

Што је најгоре, пристојан човек, истински патриота, стиди се због патриЈота да изрази и призна своја патриотска осећања и поштовање традиције, јер је свестан да је у опасности да ће бити поистовећен са патриЈотама.

Патриота по мом доживљају је свако коме је стало да зна своје порекло, ко су му деке, баке, родбина, ко свој посао ради најбоље што уме. Има свест да му не може бити добро ако није добро и људима у његовом окружењу. Поштује своју заставу, грб, не стиди се да се прекрсти на јавном месту ако то пожели, нити друге исмева када то чине. Има осмех и топлу реч за сваког, спреман је да каже хвала, извини, не знам, научи ме, покажи ми….Не устручава се да каже ако му нешто смета или се осећа непријатно, понижено, увређено, на пристојан али одлучан начин. Једноставно, да поштује друге а да цени себе. Да се не стиди сопственог незнања али да га сузбија, да учи, ради, воли. Патриотизам је веома лепа, племенита и бескрајно једноставна, а истовремено ретка и драгоцена појава. Изјашњавам се само у своје име. Не судим и не оптужујем, изнад свега не намећем никоме  ништа.

Далеко у позадини медијских и НВО промоција Сребренице, породице жртава свих националности траже мир, правду и спокој за своје вољене, за убијене, силоване, мучене. А било их је свуда на простору бивше Југославије. Народ није желео рат, много је чак  међунационалне солидарности могло да се забележи. Рат је одговарао САД-у и НАТО снагама и ту није било помоћи за недужан народ. За све злочине постоје документи и живи сведоци. Отуда неопходност да се спинује, изокреће истина, оптужују невини Срби и разапиње невина Србија.

Док сам жива и док ме има, као и породица која иза мене стоји у целости, не пристајем на подметачину да је мој народ геноцидан! Чинићу свуда, на сваком месту и у свакој прилици,све што је у мојој моћи да у име својих предака и будућих генерација српског народа, спречим да нас жигошу као геноцидан народ. Да спречим да поново буде убијено преко 700.000 Срба у Јасеновцу, преко 45.000 деце у Јастребарском,  да се заборави Олуја, Бљесак, Пребиловци, Јадовно, Горажде, Жута кућа -Бурељ, Старо Гацко, Кравица, Братунац, Источно (Српско) Сарајево звано Мали Зејтинлик и бескрајан низ српских стратишта кроз векове.

Не дам их у заборав док сам жива и док дишем. Моја породица и ја. А ви остали, по сопственој савести и умећу. Па где се сретнемо.

Поновићу само велики жал и поштовање за сваку невину жртву на простору бивше Југославије, без обзира на националност. Али кад оплакујемо, не замерите као што ни ја другима не замерам, ја ћу најпре ожалити своје, јер сам свесна да други неће.

А сви смо дужни да жртве спомињемо и памтимо, да их не убијамо изнова и да сведочењем спречимо да се било када и било коме понове такве несреће.

(Аутор је народни посланик у Скупштини Србије)