Sporazum sa Hitlerom je bio bolji od Draškovićevog sa NATO i Dačićevog sa Tačijem

Da se u ovim gorkim trenucima - kad se Srbija svojevoljno odriče tapije nad svojim Kosovom, kad se ljulja Vojvodina, a meškolji Raška oblast, vlaška krajina se još ne oglašava, malo i našalim: ukoliko autoputem idete do Niša, sa BG tablicama - putarina je, valjda, 900 dinara!

Ukoliko umesto BG imate NATO tablice - džabe!!

Dakle...

„U Srbiji si, stranče,

i tvoja sloboda i čast su na sigurnom“

(Kolumbijski pesnik, Neoftali Sandovala, 1998)

Ovu misao pesnika Neoftali Sandovala pročitao sam poodavno, ali se uvek, odmah, po obznani nekog sporazuma koji potpišu „naši“, u naše ime, a sa njima, kao i sad aprilskog Sporazuma između Beograda i Prištine, iliti Sporazuma Dačić(Vučić)-Tači (Ešton) - naglo setim, kao što sam je se setio i posle potpisivanja „Sporazuma“ Vuka Draškovića (u ime SCG?!) i Jap de Hop Šefera (u ime NATO).

I tada i sada jedna mračna misao me je morila: da li je Srbija u Srbiji slobodna, ili je pod okupacijom, pre svega svojih domaćih ljudi, koji, možda, opčinjeni EUropskim putem Srbije, čine to što čine, pa i ono što, verovatno, nikad činili ne bi...

Samo, ovde u nas Srba, ništa slučajno nije, a iako slabo pamtimo, a brzo zaboravljamo, uveren sam da dugotrajno „oranje po zdravoj pameti“ daje svoj rod, a da nije tako, pa ne bi valjda znamenita „drugosrbijanka“ Vesna Pešić rekla za Aleksandra Vučića i Ivicu Dačića „da su to njena najmilija deca“.

Uz to, ovde, većina Srba je to zaboravila, svojevremeno zasađeno seme zla ili „Apel - Preokret - Srbiju u „Evropu, Evropu u Srbiju“ (autorskog čeda Vuka Draškovića i Čede Jovanovića) koje sad daje rod...

Zato, evo, i spiska inicijatora i podržavalaca velike proEUropske inicijative, usudio bih se da kažem, antisrpske, da se zna koji su, i da ostane, negde - zapisano...

Političke stranke: Liberalno demokratska partija - Čedomir Jovanović, Srpski pokret obnove - Vuk Drašković, Socijaldemokratska unija - Žarko Korać...

Regionalne stranke, partije i organizacije manjina: Sandžačka narodna partija, Demokratska partija Sandžaka, Savez bačkih Bunjevaca, Odbor za ljudska prava Preševa i Bujanovca - Belgzim Kamberi... Sindikat koji je bio u Vladi Zorana Đinđića - Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata - Ranka Savić i Dragan Milovanović.

(Ovaj Apel bio bi nemoguć bez inicijative, pomoći i podrške organizacija i pojedinaca iz civilnog društva).

Tada su apel potpisali i:

Latinka Perović, Rajko Danilović, Mirko Tepavac, Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava, Miljenko Dereta, Građanske inicijative, Maja Mićić, Inicijativa mladih za ljudska prava, Borka Pavićević, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Vesna Petrović, Beogradski centar za ljudska prava, Milan Antonijević, Komitet pravnika za ljudska prava, Jelena Milić, Centar za evroatlantske studije, Dušan Bogdanović, Fond Biljana Kovačević Vučo, Pavel Domonji, Ivan Kuzminović, Izabela Kisić...

Ideja Srbiju u Evropu, Evropu u Srbiju šira je i univerzalnija od političkih stranaka, sindikata, nevladinih organizacija...

Zbog toga smo ponosni, pričali su osmišljivači Deklaracije, na imena istaknutih ličnosti iz javnog života koje su ovaj proglas podržale. Među njima su: Bora Todorović, Jelisaveta Seka Sablić, Filip David, Vidosav Stevanović, Puriša Đorđević, Mirko Đorđević, Predrag Koraksić, CORAX, Ratko Božović, Svetislav Basara, Boško Jakšić, Dragoljub Todorović, Srđan Ćešić, Kosta Bunuševac, Josif Tatić, Janja Beč Neumann, Vladimir Kravčuk, Drago Kovačević, Goran Marković, Fahri Musliu, Pavle Sekeruš, Mirjana Karanović, Jovan Ćirilov, Mirko Gaspari, Irfan Mensur, Ivon Jafali, Veljko Đurović, Srba Travanov, Dragan Velikić, Mijat Lakićević, Miladin Kovačević, Milojko Pantić, Dobrivoje Tanasijević - Den Tana, Olivera Ježina, Miša Brkić, Predrag Sarapa, Nadežda Gaće, Dinko Gruhonjić, Ivana Bajić, Srna Lango, Nikola Đuričko, Goran Jevtić, Stevan Filipović, Branislav Trifunović, Lena Bogdanović, Nikola Čuturilo, Biljana Cincarević, Vlada Divljan, Nikola Kojo...

Zašto ih poimenice pominjem?

Prvo, rekoh, da se ne zaboravi, a drugo, da ne bih prepričavao Deklaraciju samo ću, ovde, na ovom mestu da pomenem jedan delić te Vukove i Čedine, pre svega, umotvorine:

„... Odbijamo da se povlačimo i pravimo kompromise s antievropskim uzurpatorima naše budućnosti. Ne smemo i nemamo pravo da odstupimo pred istim idejama koje su nas devedesetih gurnule u krvavu avanturu, koja se okončala istorijski najvećim porazom Srbije i srpskog naroda. Mi smo završili u izbegličkim kolonama i redovima pred ambasadama zemalja u koje su nam otišli najbliži, dok je Srbija osramoćena zločinima koji su u njeno ime počinjeni prema drugim narodima i njoj samoj. Te snage su se sada ujedinile oko zajedničkog cilja, da podignu barikade na svim putevima koji nas vode ka Evropi...“

Dakle, da tužno nije, moglo bi da bude: vratite se na deo spiska potpisnika?!

Ko je od njih završio u izbegličkoj koloni?

Niko!

Pre bi se reklo da su završili u vilama na Dedinju, ili su osvajačkim pohodom prisvojili, recimo „Čika Ljubinu“ ulicu, ili završili u „demokratskim stanovima“ od desetine ari!

Ko je od njih čekao u redovima pred ambasadama, pretpostavljam za vize?!

Ali, donekle su i u pravu, većina ovih potpisnika je svakodnevno u redu pred ambasadama EU i NATO zemalja, čekajući na prijem, grabeći na - koktel, povodom Dana nezavisnosti, ili nekog drugog važnog dana u istoriji tih zemalja koje su bez odluke Saveta bezbednosti 78 dana bombardovali SCG.

Majke mi...

Dobro, ali otkud mi uopšte ideja da „Vukov sporazum u ime SCG sa NATO, ili ovaj u Briselu, poredim sa Sporazumom iz pradavne 1941. godine stare i trule Jugoslavije sa Hitlerom?!

Samo, pre nego što objasnim, da podsetim:

„Kad počne rat, prva žrtva je istina. Posle smrti istine - dolaze laž i obmana; narod je kljukan propagandom.

A kad rat prestane, zvanični krugovi nemaju hrabrosti da to priznaju i verovanje u propagandnu mitologiju se nastavlja“, rekao je 1970. Ričard Krosman (Richard Crossman), laburista, nekoliko puta ministar u vladama Velike Britanije, koji je za vreme Drugog svetskog rata služio u Ministarstvu psihološkog ratovanja.

Rat sa NATO paktom je prošao, ako je prošao. Istina, ne bombarduju nas, ali zato nam, valjda, za uzvrat, kao gest svoje dobre volje - otimaju - teritoriju. Kosovo i Metohiju, uz lakonsko objašnjenje: to je realnost i situacija na terenu. Samo, na severu KiM je situacija na terenu drugačija, realnost je drugačija, ali taj teren za NATO i EU silnike ne važi - suspendovan je!

Istina, za mnoge mondijaliste, ovde, kao da rata i bombardovanja nije ni bilo. Kao da brojni spomenici nekoliko hiljada nedužno ubijenih civila ne postoje... Kao da ih nema.

Oni, EUrofanatici (a i EU se ljulja u samrtnom ropcu!) nit vide spomenike, nit vide ruševine, a onkolozima je zabranjeno da obelodanjuju podatke koliko je žitelja Srbije umrlo od galopirajućeg raka, leukemije i drugih znanih i neznanih bolesti, prouzrokovanih u akciji „Milosrdni anđeo“ koji se bacakao bombama sa osiromašenim uranijumom!?

Sad, polako, pošto je prva žrtva rata - istina sahranjena, na videlo dana isplivavaju i laži i obmane.

Tadašnje i sadašnje.

Jasno je da Vuk Drašković nije SAM osmislio Sporazum i sa Jap de Hop Sheferom potpisao to što je svojim parafom overio.

Jasno je da u celoj priči iz 2005. uloga tadašnjeg (kasnije satelit ministra vojnog) Prvoslava Davinića - nije zanemarljiva.

Sad je, valjda, osam godina posle, posle ovog što nam se (opet) događa - jasno zašto je bilo bitno i hitno razbiti do kraja Vojsku Jugoslavije, pa Vojsku SCG i sad smanjiti vatrenu moć Vojske Srbije.

Šta će nam naša vojska, kad će NATO da nas čuva (pročitah, u to doba, a gde bi drugde, no na sajtu B92, u rubrici komentari na vest?!).

Uz to, jasno je da ni ostali „čimbenici“ tadašnjeg Saveta ministara nisu mogli baš toliko da budu neupućeni, koliko su se pravili ludi i nemušti, a još manje je bilo moguće da ni ondašnja vlade Srbije i Crne Gore nije imala pojma - šta je to Vuk Drašković - potpisao!

A potpisao je: oduzimanje dela suvereniteta Srbiji i Crnoj Gori na neodređeno vreme!

To što Sporazum nije ratifikovan, koga je briga, stupio je na snagu danom potpisivanja.

Ratifikacija, je mogla i sutra, i juče, a može i nikad!

Sporazum važi!

Zbog odbijanja tih ili sličnih uslova u Rambujeu (koje je Vuk parafnuo), u svetu je prvo ubijena srpska istina, a tek onda su usledili 78 dana besomučni, bestijalni i bezumni napadi NATO po vojnim objektima, mostovima, bolnicama, drumovima, školama, stanovima, Televiziji, autobusima, vozovima, gradskim pijacama...

Red „pametne“, red kasetne bombe, pride one sa osiromašenim uranijumom...

Tada je, te 2005., u miru, zarad odbrane Srba na Kosovu (kakva besmislica i budalaština!?) SCG parafom Vuka Draškovića dozvolila da postanemo zemlja ograničenog suvereniteta, uz ustupanje istih onih mostova, puteva, rafinerija i drugog baš onima koji su nam to - rušili i razrušili, a uz to i koriste bez prave nadoknade.

Pa koga su tada to Vuk Drašković i njegovi naredbodavci zezali?

Ma kakvi zezali, i njih su zeznuli, zeznuli su nas mnogo ranije, a zezaju i danas, a da stvar bude tada, šest godina ranije, još komplikovanija, pobrinuli su se i tadašnji predsednici vlada Srbije i Crne Gore, dr Vojislav Koštunica i Milo Đukanović, koji su se „branili ćutanjem“, a tadašnji i sadašnji predsednik Srbije Boris Tadić i Tomislav Nikolić su, svako u svoje vreme, svome stadu poručili „da svaka priča na temu Sporazuma ruši kredibilitet zemlje?!“

Istina, Tadić je tada, sam, u ime države, sa Kondolizom Rais parafnuo sporazum , ali...

Dakle, svršena stvar.

Srpski rečeno, „Zemljo, otvori se...“

Da li smo mi, Srbi, osuđeni na vekovni „ples sa Vukovima i Vučićima“.

Jedan drugi Vuk (Branković) je, čini se, neopravdano pretvoren još pradavne 1389. godine u oličenje izdajstva i izdajnika, a ovi moderni Vukovi i Vučići, prvo 616 godina posle Kosovskog boja, pa sad 624 godine docnije - prete da pomrače i preotmu slavu Vuka Brankovića.

Ipak, u svemu tome ima i male olakšice: istorijsko pamćenje Srba, pre svega Srbijanaca, je i kratko i površno.

Mi, Srbi (Srbijanci) ne pamtimo ama baš ništa. Jer, da pamtimo, znali bismo da je Jugoslavija (Dragiša Cvetković i Cincar Marković), pre 72 godina, 25. marta 1941. u Beču, sa Hitlerom (oličenom u potpisu njegovog ministra Trećeg raja Joakima fon Ribentropa) potpisala sto puta bolji, časniji i pošteniji ugovor (po Jugoslaviju, dakle i Srbiju) nego što je jula 2005. učinio Vuk Drašković, a verovatno bolji i od ovog, zasad, samo parafiranog, a još „nepotpisanog sporazuma“ kod baronice Ešton.

Ondašnja „Politika“, od srede 26. marta 1941. godine (koju nam je dostavila princeza Jelisaveta Karađorđević, hvala joj beskrajno) na prvoj stranici je objavila:

Utvrđivanje odnosa između Jugoslavije, nemačkog Rajha i Italije

JUGOSLAVIJA JE PRISTUPILA PAKTU TRIJU SILA POD USLOVOM DA ZA SVE VREME TRAJANjA RATA NEMAČKA I ITALIJA NE TRAŽE PRELAZ NITI PREVOZ SVOJIH TRUPA PREKO JUGOSLOVENSKE TERITORIJE

- Nemačka i Italija potvrđuju svoju odluku da će suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije svagda poštovati

- Posle potpisivanja protokola o pristupanju Paktu triju sila juče popodne su g. Cvetković i Cincar Marković bili primljeni kod g. Hitlera koji je s njima duže konferisao

To je „Politika“ pisala tada ( o Sporazumu SCG - NATO i Srbije i SAD još nije?!) a sada se vidi iz Sporazuma Vuka Draškovića sa NATO, da su Hitlerovi uslovi bili blaži, bolji, povoljniji i časniji nego ovi koje je, navodno, zbog puta u Europu parafirao lider Srpskog pokreta obnove, tadašnji ministar spoljnih poslova SCG, zagovornik bespogovornog puta EUropu po svaku cenu (i bez Kosova i Metohije) ali i čovek čija uloga u ratovima na ovim prostorima, ako je već o njima reč, nije zanemarljiva.

Naprotiv...

Istina, da ne krivim Vuka Draškovića previše i unapred, možda je i tada, osam godina pre, dakle 2005. kad je parafirao spoorazum, a i danas Dačića, aprila 2013, ali simtomatična je izjava Vučića „Vlada može da padne, ali Sporazum mora da se - sprovede.

Istina, dosad se pričalo „samo mora da se umre“, ali došla su nova EUropska vremena!?

Možda je Vučić, kao svojvremeno Vuk postao - vidovit?

Možda je Vučić obavešteniji od nas običnih smrtnika, ali ako sve zna, a ćuti, obavezan je da i nama jasno kaže o čemu se radi.

Ovako ostaće, a biće tako zanavek, anatema naroda na Vuka Draškovića da je, iz čista mira parafom 2005. uskraćen deo suvereniteta Srbiji, a na Dačića (Vučića) da je aprila 2013. u miru, svojevoljno i dobrovoljno, parafnuo da Srbije pokloni tzv. nezavisnom Kosovu 13,2 odsto svoje teritorije!?

Amin.

PS: Pošto čujem i čitam da je Vučić odlučio - referenduma će biti, možda bi pitanje moglo da glasi:

Da li ste da se Srbija pripoji Kosovu (i Metohiji)!?

Kompletan tekst možete pročitati u štampanom izdanju Svedoka koji je u prodaji.

(Svedok)