Сраман текст историчара Радоша Љушића о професорки Мири Радојевић

Неко, попут историчара Радоша Љушића, мора да је много зао, обестан и бахат човек, па да о својој колегиници у струци, дописном члану Српске академије наука и уметности Мири Радојевић, објави (лист Данас, 22. јун 2023, стр. 14, у рубрици дијалог) лични став: “Кад Нико постане Неко (Оглед о „спремачици“ Мири)...

„Шта смо, море, ми“, питао се Бранко Лазаревић, познати дипломата и књижевни критичар у свом Дневнику једнога Никога. И одговара: „Нико је људско име, Ништа је људско сазнање“, уверен да су обе речи недовољне да представе све случајеве „опхрваног духа ништавилом света“.

Лазаревић је заиста био Неко у дипломатији, култури и књижевности Срба, али га је комунистички режим учинио да буде Нико, а његово дело Ништа. Тако је Неко постао Нико, а његово стваралаштво – Ништа. И то су Срби, поратни, не само када је Лазаревић био предмет идентификације и персонификације, већ и многи други, прихватили као вјерују, несвесни да ће доћи време дуготрајног горког кајања, које ми данас болно преживљавамо.

У данашњим, ђавољим временима, има превише примера када Нико постаје Неко, сасвим супротно од претходног, Лазаревићевог случаја. Тај Неко био је мало или нимало битан и вредан пажње. У овом тексту указујем на један сличан пример из српске повесничке средине, каквих је превише у нашој интелектуално ојађеној Србији.

Мира је била Нико, а случај је хтео да постане Неко, а када се случај понавља, постаје правило, с тешким и дугорочним последицама по ментално здравље српског друштва. Од послератних Никоговића србијанско друштво створило је садашње Некогововиће, без способности и без срама, мртвило душа људских, пише Љушић...

Дакле, Мира Радојевић је била НИКО, а сад је, ето НЕКО?!

Да би добронамеран човек схватио уопште о чему булазни Радош Љушић на страницама листа ДАНАС (који себи тепа да је светионик српског новинарства и корифеј у борби против говора мржње?!) морамо се вратити извору беса, мржње, злобе... Својевремено, господин Љушић је покушао да постане академик САНУ, али – није изабран. И, уместо да поразмисли зашто га већина академика није подржала, он је пронашао – кривца.

Академика др Василија Крестића!

Али, идемо даље, Љушић се не зауставља:

“Она је студирала седам година, исто толико времена било јој је потребно да магистрира, а десет година да докторира, дакле 24 године трајало је њено образовање на Филозофском факултету у Београду. У САНУ има и оних који су њу превазишли у дуготрајном раду на магистратури и докторату.

Члан Академије постала је као ванредни професор Филозофског факултета, а највише универзитетско звање, редовног професора, стекла је као дописни члан САНУ, и то при првом избору! Ових дана постављена је, вољом предлагача и председника Академије директором архива ове славне куће, прескачући старије и заслужније...”

Опет дакле: Мира Радојевић је “као ванредни професор Филозофског факултета постала члан САНУ, а а највише универзитетско звање, редовног професора, стекла је као дописни члан САНУ, и то при првом избору!

Уз то “вољом предлагача и председника САНУ (Академик Зоран Кнежевић) постављена за директора Архива САНУ.

Да ли је и то уз (за Љушића) незаобилазног проф. др академика Василија Крестића - додатни мотив за писани излив беса историчара Радоша Љушића?!

Јер, Радошу Љушићу је и то мало, па наставља:

“...У једној установи од реда, старој и утемељеној, као што се веровало да је Академија, то није могуће без јаке подршке оних који у њој имају јак утицај. Типичан пример насиља над умом и правдом. У изградњи каријере све је код ње ишло наопако, неуредно и неуобичајено. Она је у струци једва препознатљива, знања и способности сумњивих, педагог и предавач незанимљив, истраживач без истраживачких резултата, а као повесник недаровити селективни преписивач. 

И онда, финале безумља Радоша Љушића:

“...Када се појавила у згради Академије, својом физичком појавом, гардеробом и понашањем, изазвала је коментар једног старијег господина академика: „Ево нам нове спремачице!“

Откуда такво уверење, блиско истини, пита се Радош Љушић, и одговара?!

“Незнатна на факултету, сасвим непозната као универзитетски професор, једва чујна у историографији, док изван струке нико о њој ништа не зна. Непримећена у медијима, нити пак на стручним семинарима и научним скуповима… Особа невидљива, нечујна, непозната, неупотребљива, а тако олако примљена у Академију наука, српску, после толико дугог каскања на Филозофском факултету! Да ли је то само случај или случајно? Да ли је Она постала правило у српској науци, а као и посланици у Скупштини, бисери србијанског друштва у распадању?

Е, сад, о Василију Крестићу: “Најзаслужнији за њен успех јесте велики српски националиста, који то никада у истини није био. Али Он је тема за далеко озбиљнији приступ!

Тако је у САНУ, а ништа боље није у Парламенту, као ни у другим установама Србије. Српском народу преостало је само још једно место исказивања наде, воље и способности – Улица! А када се установе преселе на Улицу, то може бити или Револуција или Комедија.

Дакле, стигли смо до Радошевог крешченда: УЛИЦА!

Пс: Али о лику и делу Радоша Љушића. другом приликом, кад буде требало, ако буде потребно...

Ко је Мира Радојевић?

Мира Радојевић ( Нови Карловци, 26. 8. 1959, историчар, дописни члан САНУ, изабрана 8. 11. 2018. Одељење историјских наука. Завршила је Филозофски факултет Универзитета у Београду, основне студије (1985), магистарске студије (1992) и докторат (2004). Радила је на Институту за савремену историју (1986–1996); на Филозофском факултету Универзитета у Београду, Одељење за историју (1996–), ванредни професор (2014–); Управник  Архива САНУ (2023-). Члан Уређивачког одбора Српског биографског речника и Српске енциклопедије; Историја 20. века; Токови историје; Зборник Матице српске за историју; Историјска баштина

Награде и признања: 

Награда „Иларион Руварац“, Матица српска за област историографије; 

Плакета Задужбине Илије Миловановића Коларца; 

Посебно признање за допринос науци на 62. међународном Сајму књига у Београду, са академиком Василијем Крестићем