уторак, 03. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Оно што за понос нације данас значи Новак Ђоковић, то је средином прошлог века био Светозар Глигорић “Глига” — Сећање поводом 100-годишњице рођења
Културна политика

Оно што за понос нације данас значи Новак Ђоковић, то је средином прошлог века био Светозар Глигорић “Глига” — Сећање поводом 100-годишњице рођења

PDF Штампа Ел. пошта
Владан Динић   
четвртак, 02. фебруар 2023.

Да је, којим случајем, нажалост није, великан древне игре на 64 црно-бела поља Светозар Глигорић – Глига (Београд, 2. фебруар 1923 — Београд, 14. август 2012), поживео до данас, шаховска Србија, Свет и ФИДЕ данас би славили 100 година његовог рођења, а не само евоцирали сећање на стогодишњицу рођења!

Југославију су у другој половини прошлог века у целом свету знали “само” по Јосипу Брозу Титу и шахисти Светозару Глигорићу!

Оно, што за понос нације значи данас Новак Ђоковић, то је средином прошлог века био Светозар Глигорић – “Глига” (1923-2012)! Новак је данас најбољи тенисер света, а Глига је тада, од сензационалне победе на турниру и Василијем Смисловим у Варшави далеке 1947. године, до појаве Бобија Фишера био НАЈБОЉИ шахиста света – ван Совјетског савеза!

На данашњи дан , 2. фебруара 1923. у Београду родио се Светозар Глигорић (од мајке Љубице и оца Драгоја), дакле пре 100 година, а преминуо је 14. августа 2012. године не испунивши обећање које ми је дао у у једном од бројних интервјуа: “живећу 102 године”. Смрт га је демантовала у у 89. години..

Ту вест, 14. августа 2012. – умро Глига, некако, и никако, нисам могао да очекујем.  И да је прихватим, као вест која нема деманти?! Деловала ми је, и још делује, невероватно. Али и немогућа вест, очито, постаје могућа...

Седео сам у уторак, 14. августа лета господњег 2012. године у култном београдском кафићу “У кругу двојке”, испред некадашње зграде “Политика” у Македонској (сада се ту шири Комерцијална банка, а Политикини новинари су скромни подстанарчићи) са својим старим пријатељем из дечачких шаховских дана, нашим легендарним шахистом Љубомиром Љубојевићем – Љубом (Љуба национале), евоцирајући дане кад смо били млади, али и на славне дане шаха у Југославији, дакле присећајући се  наших славних асова: Андрије Фудерера, Милана Матуловића “Матуљка”, Драгољуба Велимироивића, легенди: Боре ( Борислава Ивкова), Беке (Александра  Матановића, др Петра Трифуновића и наравно Глиге, Милунке Лазареви...кад у зло доба, зазвони ми мобилни...

Зове ме Мићко (Миливојевић) из Шаховског савеза Србије: Дињо, рекли су ми да си ту, с Љубом. Јави му – умро је Глига!
Та неочекивана вест, за мене, али и за све љубитеље шаха у свету, не знам како је деловала на мене и како сам у том часу изгледао, јер сам посматрао Љубојевића – како је он, од‌једном, потамнео у лицу, и како су му заискриле сузе у очима...

“Умро, Глига?! Па, јел то могуће“, понављао је Љуба у неверици...

Окренух мобилни број Боре Ивкова (Београд, 12. новембра 1933. – Београд, 14. фебруар 2022.), мог старог другара и пријатеља, с којим сам последњих месеци, овако, под старе дане, ковао планове за будућност и писање шаховских књига, да му јавим...

“Знам, ево разговарам с Милунком о томе, опорим гласом, готово шапатом, прозбори Бора Ивков, члан чувене “велике trojke YU шаха (Глигорић, Ивков, Матановић), која је попут тајфуна, уз асистенцију др Петра Трифуновића и Васје Пирца с почетка педесетих година прошлог миленијума изазвала тектонски поремећај на шаховској планети Земља, и у једном налету Југославији обезбедила статус “вечито друге” шаховске силе света, иза СССР-а, чега се сећају старији читаоци “Сведока” и љубитељи древне игре.

Че Гевара гледа како Светозар Глигорић игра шах, Хавана, 60-их

Управо онако као што су то урадили ових година наши тенисери, Ноле, Типса, Ана, Јелена, Зики, Виктор, Бојана...Или, како то и данас ради Новак Ђоковић...

Дакле, немогућа вест – УМРО ГЛИГА, брзином муње обишла је планету...

Сад, али и неколико дана после кад је Глига сахрањен у Алеји великана, где му је свакако место, кад је у Старом двору одржана комеморација, остају само сећања на Глигу, на Глигина епска шаховска остварења и жал за прохујалим временом...

Не бих, сад, у овим сетним тренуцима, да подсећам шта је ко рекао о Глиги, јер Глига је све рекао у 89 година часно проведеног битисања на Земљи, осим да приметим, да на комеморацији није било оних који су увек на Балкону, кад се славе златне, сребрне и друге медаље... Зашто их није било? Није питање ни за мене, ни за Вас, то је питање за њих.

Јер, кад смо ту, код медаља, Глига их је освојио, за своју земљу, наравно, безброј: једну златну, шест сребрних, толико и бронзаних, олимпијских... Да не бројимо медаље са првенства Европе, првенстава Балкана, Медитерана, као и појединачних...

Размишљајући шта сад да напишем, а да није већ написано, сетих се два мала детаља из својих последњих сусрета с Глигом...

Кад сам боравио у његовом топлом дому, у Сундачићевој 10, после упада провалника у његов стан и када је опљачкан, причајући ми шта је било и како је било, Глига, онако шармантно, са дискрентим осмехом, какав га је држао до уторка 12. августа ове године рече:

- Замисли, провалник ме је везао за столицу и почео да претура по стану. Од‌једном, седе преко пута и упита ме: “Да нисте Ви Глигорић? Шахиста?!”
- Јесам!

“Извините, да сам знао да је ово Ваш стан и да сте Ви у питању, не бих Вас опљачкао. Извините још једном!“

После тога, пљачкаш је са украденим стварима, тихо, затварајући пажљиво врата, напустио кућу Глигорића...

Другом приликом, кад ме је Глига позвао да ми да диск са својом снимљеном музиком и мелодијама које је сам компоновао, причајући понајвише о музици, али и осталом, договорали смо се да напишемо заједнички књигу “Глига против руске шаховске школе” (Глига је одабрао партије и дао ми рукопис, али ја нисам завршио свој део...!), упитах Глигу, онако, из потаје...

Па, добро Глиго, како све то што радите постижете и докле то може тако?
- Знаш, Диња, музика је данас моја преокупација, шах више то није. Али, планирао сам да живим 102. године, а за касније, видећемо...

То сам, касније причао својим шаховским пријатељима, и верујте ми на реч, био сам убеђен да, ако је Глигорић, тако рекао, да је све добро израчунао и да ће после 102 године живота, после шаха, новинарства, музике, да усавршава, можда, компјутеристику, или ко зна шта већ друго...

На овај детаљ из сусрета с Глигом, мало ме је подсетио и трећи члан “велике тројке” уз Глигу и Бору, Александар Бека Матановић на комеморацији, када је рекао да је подсетио Глигу, да “изврсно стоји на табели најстаријих живих велемајстора на свету, да је други иза Јурија Авербаха.”

“И то може да се надмаши”, одговорио је Глига Беки на опаску да је Глига други, најстарији живи велемајстор на свету...

Да не бих сад писао о Глигиној опседнутошћу музиком поменућу свој свог текст од пре 33 године(!!) “ДИСКОФИЛ ХОЋЕ У КОМПОЗИТОРЕ”, када смо ја и мој колега, фоторепортер Иван Дорошки, овековечили Глигин улазак у свет музике, радије бих се вратио шаху...иако је, кажу “све већ написано”...

На тераси Глигине куће у Сундачићевој, док Глигина Дана кифлицама, колачићима и разним ђаконијама, уз хладно, црно вино, улепшавала разговор, причали смо о 1945. години када је Глигорић (тада није још био првак Југославије!), то је мало познато, у Софији постао првак Бугарске са 15,5 поена из 21 парије (добио 11; изгунио  2;  ремизирао 7)  и 1947. години, када је Глига, први пут, као млад и, релативно, непознати шахиста из Југославије, у Варшави претукао славне Русе, претекавши Смислова и, мислим Болеславског, за два поена.

У 9 партија освојио је осам поена, седам победа уз два ремија, док су Смислов и Болеславски заостали на деоби 2.-5. места у друштву Пахмана и Шајтара са по 6 поена!

- Глиго, имао сам прилике да прочитам књигу о Вама, “Пут до велемајстора” аутора Душана Савковића (брат Глигине супруге Дане, примедба аутора), фантастично је написана, посебно Ваш тријумф у Варшави и победа над Смисловим, као и оно како су вас бесплатно шишали бербери у Пољској, јер сте “показали Русима”?

- Јесте, Дуле је то сјајно написао, само мали проблем је што много тога није било баш тако, али сад је – тако, са осмехом одговори Глига...

Не могу да се сетим кад сам првио пут разговарао “за новине” с Глигом: да ли је то било 1971, 1973, или можда у Новом Саду 1975, на најјачем YU шампионату свих времена, када је Драшко Велимировић убедљиво победио и помирио надолазећи сукоб генерација – одлазеће Глигине и долазеће Љубине?

Е, после тога се, наравно, сећам свега, а посебно неких Глигиних посвета мени, као оне у његовој књизи “Играм против фигура”, на коју сам јако поносан:

“Владану Динићу, мом млађем колеги...”

Шахистима сам се “дувао” како ето признаје и Глига да смо колеге у шаху, а новинарима, да смо Глига и ја колеге у новинарству!

Шалим се, наравно, али у серији текстова, интервјуа и фељтона с Глигом и о Глиги, сећам се Порторожа 1975. године и великог турнира на којем је први пут играо Карпов као првак света и капиталног интевјуа с Глигом: “Увек међу топовима”, на који сам и данас – поносан...

Играјући, својевремено, шесдесетих и седамдесетих година активно шах, а много више извештавајући, као новинар “Новости” са бројних олимпијада, првенстава Европе, мечева за првенство света, ушао сам у свет црно-беле магије и свет Игре богова (осмислио новинар Бранислав Ракић) да ми је, сад, при крају новинарске каријере, помало жао што сам напустио извештавање у шаху, приче о шахистима, и прешао у тзв. политичко новинарство...

Јер, иза шаха остају партије, а иза политике само муке и трауме. Чир, шећер, хипертензија се не рачунају...

А, како ли је тек било горостасу Глиги: био је и шахиста и новинар и музичар... Ах да, сећам се да је дуго активно играо фудбал и под старе дане, са својим бројним пријатељима, а о тим сусретима на трави и бетону, покаткад ми је о Глигиним достигнућима причао мој својевремено учитељ новинарства, и један из легендарних уредника тада великих “Новости” Михаило Мика Рашић...

Хвала ти Глиго!

И за оно што си радио.

И за оно што си урадио!

И за оно што је као твоје стваралаштво остало нама.

Обичним смртницима, који смо имали ту част и задовољство да те познајемо, да се дружимо и да, ево сада, из твог пребогатог стваралаштва, из твојих предивних комбинација, партија, завршница, и, добро, музичких композиција покушамо, пером да придобијемо младе – и да им објаснимо да живот било кога није предодређен и да највише зависи од самог човека.

Глига је то – показао!

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер