Sirija više od Sirije

Rasplet sirijske krize, okončane preokretom i diplomatskim trijumfom Rusije, otvorio je niz spoljnopolitičkih i političko-filozofskih rasprava u SAD i Evropi. Jer ulog, u ovom slučaju, daleko je nadmašio čak i izuzetno relevantno pitanje Sirije i njene strateške pozicije: to je tzv. američka izuzetnost i njoj pripadajuća doktrina intervencionističke politike. U prekookeanskim stručnim debatama, u kojima kritika intervencionizma, prateći većinsko raspoloženje američkog naroda, sve više raste, s pravom se ističe da je to praksa duga bezmalo sedam decenija, koja je SAD učinila predvodnikom upotrebe sile. Ali proteklih dvadesetak godina iznedrilo je i specifičan kvalitet ove politike u njenoj sprezi sa neoliberalizmom i u „transcedentnoj svrsi“ SAD kao veri u posebnost i izuzetnost. Tako je sofistička tj. Kaliklova teza o „pravu jačeg“ isprepletena sa sekularnom religijom američke izvanrednosti, nadnaravnosti i specijalne misije u kojoj treba da spasi „mračni svet“.   

Sa druge strane novčića, antiteza izražena u obliku izolacionističkog stava, glasi da nije važno šta se dešava drugima već jedino da se od naše kuće napravi „raj na zemlji“. U srodnom smislu, samo bez transcedentnog aspekta, ova priča pojavljuje se kao doktrina „realizma“, odnosno kao uverenje da je sopstveni interes prva i poslednja kategorija za definisanje spoljne politike. To znači da se i dalje ostaje isključivo u interesa i da, posledično, pojmovi poput prava, pravde i internacionalnih pravila igraju tek sekundarnu i arbitrarnu ulogu.

Uz SAD, podršku ofanzivi na Siriju, od evropskih zemalja nedvosmisleno je iskazala jedino Francuska. U sprezi sa reakcijama ostatka sveta, ovo je bila već ozbiljna naznaka promene tj. odmicanja od intervencionizma. Štaviše, stvar je kompleksnija i dalekosežnija od pukog taktičkog manevra jer zaokret predstavlja potencijalno napuštanje celokupne paradigme. Na praktičnom planu to je rezultat multiplikovanja prostora političke i ekonomske moći a na metaforičkom istrošenosti zapadne civilizacije koja je zaista transcendirala sebe ali je to učinila u najlošijem smislu. Jer, onog trenutka kada je izabrala sofističku relativizaciju i pravo sile kao nit vodilju i ustala protiv sokratovske borbe za istinom i principima i aristotelovskog jedinstva politike i etike, zapadna civilizacija krenula je u smeru poništavanja svojih najboljih tradicija. I zato je bilo logično da, kao takva, može završiti jedino u mefistovskom slavlju smrti kakvo smo imali prilike da vidimo prilikom medijskog spektakla brutalnog ubistva Muamera Gadafija.        

Zapadna politika intervencionizma simbolički je pala u Libiji, u trenutku kada se savremena zapadna civilizacija prikazala kao varvarizam u punom svetlu. Faktički, ona je pala na Siriji, kada je umesto bombardovanja već izabranih meta, uz rusku inicijativu, došlo do sporazuma i do povratka na politički i diplomatski kolosek. Tako je, čini se, zaustavljen talas vojnih intervencionizama, logika rata za koju se činilo da seže skoro u beskonačnost, kao loš deja vu ili „večno vraćanje istog“. Svakako, na „real-političkom“ nivou, takav sled događaja u velikoj meri konsekvenca je osnažene Rusije i drugih velikih nezapadnih zemalja, ali i, ne manje, propasti modela jedne politike, čija je kompromitovanost prevazišla svaki „uspeh“. Isto tako, to je posledica i evropskog mamurluka i dezorijentisanosti, ali i novog, mada pomalo zakasnelog, prisećanja na to šta beše evropski duh nekad i/ili kakva bi Evropa mogla biti sutra. 

Najbitnije, međutim, nije koju stranu sveta neko favorizuje ili koja više odgovara njegovom ličnom stilu i ukusu, jer naše personalne estetike, pa čak ni naši egzistencijalni dictum-i u ovoj stvari ni najmanje nisu presudni. Relevantno je nešto sasvim treće, a tiče se razumevanja da ni intervencionistička ni izolacionistička spoljna politika nisu i ne mogu biti adekvatni načini da se odgovori ne samo na beskrajno složene izazove savremenosti već ni na elementarne postavke pojma politike - a to znači delanja koje čuva vezu sa umom i etikom. I intervencionizam i izolacionizam zasnivaju se na utilitarizmu tj. podvrgavaju se isključivo „principima“ koristi i interesa. Zato se ne radi o tome da se, eventualno, ili u ma kojoj situaciji, jedna sila treba podržavati naspram druge sile, niti umnožavanje „drugog od istog“ može doneti bilo kakav kvalitativni boljitak – borba se vodi oko principa na kojima treba da počiva svet. Kada je, u autorskom tekstu u „Njujork tajmsu“, Putin pozvao SAD da se pridržavaju međunarodnog prava, kao i da se intervencija ne preduzima bez saglasnosti SB UN – što je sasvim na liniji pozicija koje Rusija konzistentno i koherentno zastupa već duže vreme – jednovremeno je skrenuo pažnju da je redefinisanje u ovako iscrtanom pravcu stvarna opcija.

Kao potencijal širih transformacija, kao povratak nade i smisla političkog delanja, rasplet u Siriji događaj je prvog reda, incident posle kojeg je ipak sve postalo moguće... 

dr Bogdana Koljević, politički filozof i urednik NSPM

(Politika)