Република Српска и "српски свет" у ери глобалне трансформације

Када сe на скупу у Европском парламенту посвећеном обележавању двадесет година од НАТО агресије расправљалo о питању Републике Српске настојала сам да, пре свега,  укажем на чињеницу како је основно обележје спољне политике Српске да објективно посматра кретања у савременој Европи и у целом свету – и проактивно делује у релацији спрам тих трансформација. Штавише, већ тада било је сасвим транспарентно како Српска ни најмање не оклева да развије блиске односе са свим правим политичким пријатељима те како њено становиште војне и политичке неутралности релевантно  доприноси стабилности целог Балкана управо стога јер афирмише суверенитет и аутономију који кореспондирају са демократским принципом тј. вољом народа. Једна од последица стварања веће политички и војно неутралне територије на Балкану била би, без дилеме, смањење тензија на овом политички релевантном простору - и то би потенцијално био и стратешки путоказ за будуће европске доктрине. Или, још прецизније, у перспективи би се чак могла разматрати и нова безбедносна архитектура Старог континента. Ово у највећој мери зависи од тога како ће изгледати политичко ткање будућности европских држава и како ће се мислити о њиховој политици и безбедности у времену које је пред нама. Што се, пак, тиче Српске, она доследно оживљава политички лик Европе која служи интересима сопствених народа и наспрам лажног елитизма поставља суверенитет, патриотизам и праву демократију. У том светлу, Српској је јасно да 21.век значи креативни ангажман у којем се изнова граде и политика и економија и култура у епохи после неолиберализма као и да је један од најважнијих израза тог процеса сећање како се Европа простире од Атлантика до Урала.

Срби имају посебну улогу у стварању нове Европе[1] јер се управо на њиховом примеру парадигматично показало како изгледа неолиберално и постмодерно деловање пројекта ЕУ. Супротстављање интервенционизму, обнова политичког субјективитета, процес поновног рођења историје након њеног фалсификованог „краја“, и заснивање нових друштвених уговора чија су окосница слобода, правда и национално достојанство – темељне су одлике ове српске специфичности а понајбоље их изражава Република Српска. Најпре, реч је о реафирмисању демократског суверенитета који чини elanvital различитих европских народа и израња као пожељна алтернатива тотализујућој моћи ЕУ.[2] У реал-политичком смислу, ради се о Европи која природно обнавља историјске, духовне, културне и економске везе са Русијом јер је Европу и Русију у најрелевантнијем смислу и немогуће раздвојити. Штавише, управо Руска Федерација ефективно се супротставља хегемонији и униполаризму у светској политици истичући важност dia-logosa.

Српска је, са своје стране, примером демонстрирала како изгледа политика равноправности наспрам политике условљавања. И управо тако се отворила стратешка перспектива реализације и савремене српске и руске али и изворно европске политике на Балкану – и то кроз питање садашњости и будућности Републике Српске

Српска је, са своје стране, примером демонстрирала како изгледа политика равноправности наспрам политике условљавања. И управо тако се отворила стратешка перспектива реализације и савремене српске и руске али и изворно европске политике на Балкану – и то кроз питање садашњости и будућности Републике Српске. Разуме се, реч је о процесу ослобођења Срба од de factoзападне колонизације и то је основни разлог због чега повратак Русије на Балкан има вишеструке последице. А средиште овог процеса је Српска. И још више: назначено кретање конститутивно је и за следећу фазу стварања нове Европе која политички апстрахује од неолиберализма управо кроз националну виталност и народну партиципацију. Зато сам пре пар година записала како „пут за Београд може да води из Бањалуке и тако улога Срба у процесу стварања самосвесне и самоодређујуће Европе постаје плаузибилнија.“[3] У сличном смислу, Гускова је недавно саопштила како „Српска већ очигледно постаје центар српства на Балкану“ јер је „преузела лидерску позицију међу Србима на Балкану“ те како се „захваљујући унутрашњој и спољној политици Бањалука данас може назвати центром бриге за Србе у другим регионима Балкана.“[4]

Јелена Гускова: Српска очигледно постаје центар српства на Балкану

Апострофирајући како је Српској изузетно стало до јединства српског културног и духовног простора на Балкану Гускова на питање „ко може спасити свет од глобализма?“одговара: „снажна Русија заједно са Србима. И у томе је историјска улога Републике Српске и, наравно, Србије.“[5] У исти мах, Полежајев је истакао како су Срби из БиХ постали примарни ослонац Русије на Балкану те како политика Српске у потпуности кореспондира са новом руском политиком. [6] Тако је савремена Српска постала егземпларан пример политичког напретка који извире из народне воље. Паралелно, испоставила се и као пример политике која проистиче из историјске самосвести о праведној борби Срба у Првом и Другом светском рату као и деведесетих када је требало одбранити Српску – јер се ради о истој борби за слободу и за јединствен и испреплетен политички субјективитет. Основни принципи српске политичке традиције убрајају се у најсветлије европске примере а од њихове реализције у највећој мери ће зависти и свет живота и живот света који се управо рађа.

Према већини релевантних процена, политички партнери Русије и Кине у овој борби за поредак 21.века вероватно неће бити ЕУ већ појединачне европске земље које се воде виталним националним и општим интересима 

Јер, све назначене елементе потребно је сагледати кроз призму принципа новог светског управљања за 21. век. У питању је велика прекретница у светској политици коју су – кроз заједнички наступ Лаврова и Јија – најавиле Русија и Кина. Апострофирајући како је свет ушао у период изузетне турбуленције и брзих промена Москва и Пекинг су као први принцип истакле следеће: 1) неопходно је одбацити политизацију теме људских права тј. праксу њиховог коришћења као изговора за мешање у унутрашње ствари других држава. Подвлачи се и како су људска права универзална те како су државе у обавези да их штите и у политичкој и социјалној и економској сфери – као и у областима културе и идеологије – а исто је обавеза и целе међународне заједнице. Други принцип новог светског управљаштва реферира на 2) демократију као законом гарантовану власт народа - а Русија и Кина истовремено акценат стављају на чињеницу како не постоји јединствени стандард демократског модела због чега је неопходно поштовати законита права суверених држава да самостално одређују свој пут развоја. Или, још прецизније, истиче се како је мешање у унутрашњне ствари суверених држава под изговором „ширења демократије“ недопустиво у цивилизованом свету. Трећи принцип поретка за 21. век је 3) међународно право као предуслов развоја човечанства и средишња улога Повеље УН док се следећи моменат тиче 4)  мултилатералне сарадње која је неопходна за успостављање равноправности а у сврху очувања мира и стратешке стабилности. Најопштији циљ који су Русија и Кина промовисале заједничким ставом о питањима светског управљања у савременим условима је зближавање земаља света наместо конфронтације. Штавише, сви наведени елементи кореспондирају управо са рехабилитацијом изворних европских принципа и вредности: људских права, демократије, слободе, равноправности, правде и дијалога. Ипак, према већини релевантних процена, политички партнери Русије и Кине у овој борби за поредак 21.века вероватно неће бити ЕУ већ појединачне европске земље које се воде виталним националним и општим интересима.

Српска се у новом „сукобу цивилизација“ недвосмислено определила за српске и изворне европске принципе који се сада превасходно бране на Истоку и зато је постала светионик српства 21.века.

У исто време, Кисинџер је скренуо пажњу како цео свет може ући у опасно раздобље какво је претходило Првом светском рату – уколико САД не постигну са Кином споразум о новом светском поретку који ће да гарантује стабилност.[7] Наиме, у Chatham HouseКисинџер је посебно упозорио како је стање у Европи управо као пред Први светски рат те како је ситуација и знатно опаснија обзиром да високо технолошко наоружање може довести до сукоба већих размера.  

У овом светлу, питање српског света – и средишње улоге Српске у њему – поприма јасније обрисе. Јер, Српска се у новом „сукобу цивилизација“ недвосмислено определила за српске и изворне европске принципе који се сада превасходно бране на Истоку и зато је постала светионик српства 21.века. Штавише, ово опредјељење проткала је и у потписивању и захтеву за поштовањем изворног Дејтонског споразума јер овај споразум као друштвени уговор не само да препознаје конститутивну улогу ентитета као крајњих носилаца политичких субјективитета већ се у њему сасвим прецизно истиче како ће „све стране у потпуности поштовати суверену једнакост једна друге“ (Члан 1). С тим у вези, политички простор демократског суверенитета према Дејтонском споразуму управо је простор децентрализације, највишег степена аутономије ентитета и њиховог сопственог политичког управљања те се тако појављује као сасвим у складу са савременим политичким тенденцијама 21.века.[8] Али, паралелно, уколико убрзо основни принципи Дејтонског споразума не заживе у реалности референдум као најузоритији политички израз праве демократије не само да је легитиман већ је практично и једини пут за очување субјективности и виталности.

Мера у којој у Србији и Црној Гори у времену које је пред нама буде политичке врлине и храбрости да се више не стоји на беспућу светско-политичке ветрометине већ да се крене путем политичког субјективитета биће мера и патриотизма и погледа на јединствени српски свет. А Српска ће, у сваком случају – бити више од Српске.

Најзад, али не и најмање важно, о средишњој улози Српске за српски свет, за цео Балкан и за Европу која се рађа – као и о испреплетености њеног спољнополитичког опредјељења и њене суверености – сведоче и велика политичка криза у Црној Гори као и тренутне расправе у Србији. У оба случаја, inmediasres, нашло се питање „геноцидности“ Срба, једном кроз поновно политичко активирање питања Сребренице и друго уз већ очигледну кулминацију у лику Шиба apropos НАТО агресије на Србију. Ово су основни разлози због чега је правилно српско историјско разумевање деведесетих – и од стране оних који су се из најбољих намера тада ипак нашли на погрешној страни историје – од суштинског значаја. И због чега је нераскидиво повезано са спољнополитичким правцем и суверенитетом. Или – још прецизније и драматичније – мера у којој у Србији и Црној Гори у времену које је пред нама буде политичке врлине и храбрости да се више не стоји на беспућу светско-политичке ветрометине већ да се крене путем политичког субјективитета биће мера и патриотизма и погледа на јединствени српски свет. А Српска ће, у сваком случају – бити више од Српске. Јер већ то и јесте.

 (аутор је члан Сената Републике Српске и виши научни сарадник Института за политичке студије у Београду)