Сириза и почетак „Нове Европе“

Када је у ноћи изузетне изборне победе – чији су резултати превазишли сва истраживања јавног мњења – лидер Сиризе Алексис Ципрас саопштио да су Грци одлучили да напишу историју и узму судбину у сопствене руке било је то далеко више од „обичног“ тријумфалног поклича.

Јер, управо супротно од анализа тзв. „експерата“ - који већ данима инсистирају да  су представници нове грчке владе „политички аматери“ – Ципрас врло добро зна и шта је политика и колики је улог борбе у коју се упустио. Ово важи у троструком смислу.

Прво, промена је суштинска јер је на власт дошао дословно човек из народа тј. после дуго времена на челу једне европске државе налази се неко ко није припадник политичке класе, политичке олигархије коју чине носиоци неолиберализма и неоколонијализма.

Друго, Ципрасово најближе окружење већ годинама чине истакнути интелектуалци, попут филозофа Костаса Дузинаса, тако да је реч о човеку који има довољно политичког образовања и самосвести да разуме до каквих промена мора доћи и у политици, и у економији, и у друштву и култури да би се могло говорити о успостављању новог система.

Треће – ради се о неком ко се озбиљно спремао за овај тренутак (у разради политичког плана, избору сарадника попут Јаниса Варуфакиса и сл.), знајући врло добро да није главно питање доласка на власт, већ питање о, метафорички говорећи, „дану после“ тј. о времену које наступа када се власт преузме.

У том светлу, и друга примедба која је највећом брзином стигла од стране водећих западних медија и стручњака – а која се тиче наводно „непринципијелне коалиције“ аутенично левичарске Сиризе са изворно десном странком Независних Грка – није основана, иако на први поглед тако делује. Јер, наиме, и овај потез далеко је од случајног и непромишљеног, и превазилази раван политичке технике и математичког рачуна.

Штавише, колико је нова грчка коалициона влада ствар од изванредног значаја показује и чињеница да су оваквим договором незадовољни и неолиберали, и екстремни левичари, и изразити десничари. Исто тако, управо снага новог договора пропорционална је степену овог незадовољства – при чему, разуме се, треба разликовати оне који не разумеју о чему је тачно реч и оне друге тј. бранитеље постојећег ЕУ-поретка, који се управо овакве везе - и с правом - прибојавају.

Јер, у Европи се рађају и убрзано нарастају праве леве политике и праве десне политике а њихове тачке слагања у најбитнијим одређењима – у овом историјском тренутку – јаче су од свих разлика које свакако постоје. Шта то значи? Значи да су заједнички именитељи, попут супротстављања неолиберализму и империјализму у политици и економији, супростављања интервенционистичким политикама Запада и НАТО-а, повратак сувернитету и субјективитету и повратак политике као праве демократије тј. владавине народа више него довољни за стварање савеза за промену савременог система.

Такође значи и да се све разлике између правих левих и десних политика у овом часу требају ставити ad acta и оставити за боље време у којем ће елементарна слобода и правда већ бити остварене. И ту је, дакле, Ципрас већ показао ширину политичког духа и свести о ситуацији, једнако као што је првим повученим потезима, попут недвосмисленог дистанцирања у погледу политике ЕУ према Украјини, јасно ставио до знања да Европа за коју ће се борити на суштински начин укључује и Русију.

У том смислу, потребно је имати у виду да ће Европа за коју ће се Грчка сада залагати бити политички, економски и културно сасвим нова Европа – толико различита од Европске уније какву познајемо да је скоро ирелевантно да ли ће се на крају ових процеса задржати постојеће искомпромитовано име или ћемо ипак говорити о савезу европских држава и народа заснованог на новом друштвеном уговору.

Први Ципрасов покушај ће свакако бити да се, ако је то изводљиво, пре свега стање промени изнутра, и то је саставни део свеобухватне стратегије постепених промена. Јер, особеност приступа Сиризе се препознаје и у томе што је програмски радикална тј. усмерена на промену система, а у погледу политичке методологије реалистична. Или, прецизније, свака мања или већа промена тражи политички тренутак у којем може бити остварена.

Свакако, чињеница да успех Ципраса итекако убрзава започете промене у Европи, упућује на то да је реална могућност да ће се релативно брзо на једној страни наћи државе јужног дела континента, можда и Француска, док ће на страни неолиберализма и доминације – као њен главни протагонист - остати Немачка. Ипак, финални обрачун биће суштински размештен у равни политичког сукоба између још увек већински владајућих самозваних европских елита, са једне, и народа са друге стране – на бриселској равни, као и унутар појединачних држава.   

Зато смисао речи новог премијера са почетка текста тј. да је грчки народ написао и створио историју задире чак даље и од, већ сасвим довољног значења присећања да су управо у Старој Грчкој, у исто време, настале и политика и филозофија и демократија. Јер, писање историје управо је супротно неолибералној причи о „крају историје“.

У таквом процесу писања и стварања, у којем народ постаје оно што јесте и враћа му се достојанство, сусрећу се Ципрасова револуционарност и Путинова државотворност - јер редослед ових атрибута заправо може да буде и обрнут. То је, без дилеме, почетак времена малих револуција – а њихови предводници ће учинити све да слетање буде без већих турбуленција.