Сирија више од Сирије

Расплет сиријске кризе, окончане преокретом и дипломатским тријумфом Русије, отворио је низ спољнополитичких и политичко-филозофских расправа у САД и Европи. Јер улог, у овом случају, далеко је надмашио чак и изузетно релевантно питање Сирије и њене стратешке позиције: то је тзв. америчка изузетност и њој припадајућа доктрина интервенционистичке политике. У прекоокеанским стручним дебатама, у којима критика интервенционизма, пратећи већинско расположење америчког народа, све више расте, с правом се истиче да је то пракса дуга безмало седам деценија, која је САД учинила предводником употребе силе. Али протеклих двадесетак година изнедрило је и специфичан квалитет ове политике у њеној спрези са неолиберализмом и у „трансцедентној сврси“ САД као вери у посебност и изузетност. Тако је софистичка тј. Каликлова теза о „праву јачег“ испреплетена са секуларном религијом америчке изванредности, наднаравности и специјалне мисије у којој треба да спаси „мрачни свет“.   

Са друге стране новчића, антитеза изражена у облику изолационистичког става, гласи да није важно шта се дешава другима већ једино да се од наше куће направи „рај на земљи“. У сродном смислу, само без трансцедентног аспекта, ова прича појављује се као доктрина „реализма“, односно као уверење да је сопствени интерес прва и последња категорија за дефинисање спољне политике. То значи да се и даље остаје искључиво у интереса и да, последично, појмови попут права, правде и интернационалних правила играју тек секундарну и арбитрарну улогу.

Уз САД, подршку офанзиви на Сирију, од европских земаља недвосмислено је исказала једино Француска. У спрези са реакцијама остатка света, ово је била већ озбиљна назнака промене тј. одмицања од интервенционизма. Штавише, ствар је комплекснија и далекосежнија од пуког тактичког маневра јер заокрет представља потенцијално напуштање целокупне парадигме. На практичном плану то је резултат мултипликовања простора политичке и економске моћи а на метафоричком истрошености западне цивилизације која је заиста трансцендирала себе али је то учинила у најлошијем смислу. Јер, оног тренутка када је изабрала софистичку релативизацију и право силе као нит водиљу и устала против сократовске борбе за истином и принципима и аристотеловског јединства политике и етике, западна цивилизација кренула је у смеру поништавања својих најбољих традиција. И зато је било логично да, као таква, може завршити једино у мефистовском слављу смрти какво смо имали прилике да видимо приликом медијског спектакла бруталног убиства Муамера Гадафија.        

Западна политика интервенционизма симболички је пала у Либији, у тренутку када се савремена западна цивилизација приказала као варваризам у пуном светлу. Фактички, она је пала на Сирији, када је уместо бомбардовања већ изабраних мета, уз руску иницијативу, дошло до споразума и до повратка на политички и дипломатски колосек. Тако је, чини се, заустављен талас војних интервенционизама, логика рата за коју се чинило да сеже скоро у бесконачност, као лош деја ву или „вечно враћање истог“. Свакако, на „реал-политичком“ нивоу, такав след догађаја у великој мери консеквенца је оснажене Русије и других великих незападних земаља, али и, не мање, пропасти модела једне политике, чија је компромитованост превазишла сваки „успех“. Исто тако, то је последица и европског мамурлука и дезоријентисаности, али и новог, мада помало закаснелог, присећања на то шта беше европски дух некад и/или каква би Европа могла бити сутра. 

Најбитније, међутим, није коју страну света неко фаворизује или која више одговара његовом личном стилу и укусу, јер наше персоналне естетике, па чак ни наши егзистенцијални дицтум-и у овој ствари ни најмање нису пресудни. Релевантно је нешто сасвим треће, а тиче се разумевања да ни интервенционистичка ни изолационистичка спољна политика нису и не могу бити адекватни начини да се одговори не само на бескрајно сложене изазове савремености већ ни на елементарне поставке појма политике - а то значи делања које чува везу са умом и етиком. И интервенционизам и изолационизам заснивају се на утилитаризму тј. подвргавају се искључиво „принципима“ користи и интереса. Зато се не ради о томе да се, евентуално, или у ма којој ситуацији, једна сила треба подржавати наспрам друге силе, нити умножавање „другог од истог“ може донети било какав квалитативни бољитак – борба се води око принципа на којима треба да почива свет. Када је, у ауторском тексту у „Њујорк тајмсу“, Путин позвао САД да се придржавају међународног права, као и да се интервенција не предузима без сагласности СБ УН – што је сасвим на линији позиција које Русија конзистентно и кохерентно заступа већ дуже време – једновремено је скренуо пажњу да је редефинисање у овако исцртаном правцу стварна опција.

Као потенцијал ширих трансформација, као повратак наде и смисла политичког делања, расплет у Сирији догађај је првог реда, инцидент после којег је ипак све постало могуће... 

др Богдана Кољевић, политички филозоф и уредник НСПМ

(Политика)