Савремени свет | |||
Дашак ветра из Хаване или један заиста историјски састанак |
петак, 12. фебруар 2016. | |
После дужег времена многих најава и индиција да ће до сусрета доћи, историјски састанак је заказан: патријарх Кирил и папа Франциско у Хавани ће потписати заједничку декларацију. Свакако, непосредан повод разговора тиче се прогона хришћана, посебно услед таласа радикалног исламистичког насиља у Сирији, у којем је "Исламска држава" уништила неколико стотина цркава и манастира а велики број хришћана приморан је да напусти светиње. Тако су догађаји у Сирији довели у питање будућност хришћанства на целокупном Блиском истоку, с обзиром на то да је, у том делу света, управо Сирија била живи пример мирне коегзистенције и слободе различитих вероисповести. Епохални сусрет два поглавара, заједно са Кастром, има међутим, још дубље и далекосежније узроке и последице. Што се тиче узрока, пре свега, то је чињеница да савремено хришћанство није угрожено само од екстремног исламизма већ често управо унутар и од стране „хришћанског света“. И та угроженост је двострука јер је, наиме, неолиберализам произвео радикалну секуларизацију, док се, истовремено, и међу преосталим верницима заборавило на изворни смисао вере а њено испољавање постала је представа у доминацији света привида. То је смисао и Божићне посланице папе Франциска, односно речи да је прослава Божића „шарада“ јер је „цео свет у рату“. Непристојно је и неприлично славити у време у којем је већи део хришћанске цивилизације заборавио основне принципе и дела супротно њима. Реч је, дакле, о упечатљивој илустрацији критике и самокритике коју Папа систематски и конзистентно упућује западном католичком свету, а њена суштина тиче се произведене илузије, апсурдног претварања у циљу стварања пријатности. Али шарада је и још више од тога – она је појава која се увек тиче очигледно лажног чина или чињења. Управо оваква самообмана постала је карактеристика хришћанства, а најизразитији лик добила је у савременој Европи, која је раскинула и са античким и са хришћанским и са модерним темељима на којима је саздана – и зато изгубила тло под ногама. Штавише, ако се има у виду да су позиције папе Франциска и патријарха Кирила о практично свим релевантним актуелним питањима – од Украјине до дешавања на Блиском истоку – заправо врло блиске, онда је још јасније да узроци њиховог састанка далеко превазилазе иначе битну замисао о покретању плодотворног дијалога две цркве. У питању је борба за највеће вредности правде, слободе, једнакости и достојанства за појединце и целе народе, а посебно за угрожене и потлачене – и то је средишња тачка на којој се сусрет два врховна верска поглавара преплиће са историјском традицијом и револуционарним духом Кубе. Верски поглавари, наиме, неће одржати заједничку молитву, нити ће се састати на било којем светом месту, а њиховна основна порука усмерена је не само према хришћанима и припадницима свих других вероисповести, већ је дословно и без остатка универзалног карактера. То је порука да, пре свега, треба стати на пут евентуалном светском рату, као и да је истински дијалог Истока и Запада могућ ако се усвоје заједничке претпоставке о свету који би био другачији од данашњег. Био би то постлиберални свет у којем неоколонијализам и империјалне претензије нестају заједно са „хуманитарним интервенцијама“, у којем се искорењује страшни класни јаз између, условно говорећи, 1% и 99% становништва, у којем се људи, народи и државе сматрају једнакима и у којем више не влада примитивно „право јачег“. Био би то свет повратка праву и свет у којем се обнавља важност суверености као, пре свега, самосталног одлучивања о сопственој судбини. Јер, суверенитет значи слободу, а чак у савременој Европи практично да нема земаља које су истински суверене. Ово је аспект у којем се састанак папе и патријарха појављује као једна врста апела, односно, као врло важан део заједничке европске – и светске - борбе. Уз дашак ветра из Хаване можда ће то бити и својеврсна прекретница. |