Петпарачке приче

(Сведок)

Сцена је постављена.

Неколико кључних чинова представе је одређено: 15. децембар – локални избори на Вождовцу; 25. јануар – изборна скупштина СНС; средина јануара – почетак преговора са ЕУ; фебруар/март - избори.

Страни режисери, овога пута, изгледа, пустиће нас да сами режирамо нашу истину.

Или тугу?

Грађани Србије, као и увек, биће посматрачи који ће на крају акламацијом потврдити - одлучено.

Ако је ишта тачно, онда је то да у предстојећем трилеру, који је у почетној фази извођења - нема позитивних ликова!

Ни јунака.

Ни, невиних?!

Пред нама је, како се чини, обрачун унутар највеће и тренутно најјаче партије у Србији – СНС – а, по старом српском обичају: „да му покажем ја ко је газда у кући“!

Улог су и државне функције: од министара до председника Републике, укључујући и, како се чини – тренутно најмоћнију, функцију Првог потпредседника Владе, ма шта то значило. Формално, све почиње локалним изборима на Вождовцу 15. децембра а, како се чини, свој врхунац и крешчендо имаће у ванредним парламентарним изборима, у првој половини наредне године.

Да би најава сваке, па и ове приче била добра, неопходно је прво поћи од главних актера.

Српска политичка сцена, међутим – за разлику од оне у већини озбиљних, да не кажемо, нормалних држава – има два подијума: медијски и политички.

И док оно што се приказује у медијима не одговара увек ономе што се одиграва у политици, готово по правилу у Србији, политичка сцена је она која диктира шта ће бити - у медијима.

Дакле, уместо да су медији коректор власти, код нас је власт уредник медија!

Свако коме је стало да не бежи од истине у којој живи мора, барем и мало, да прати медије.

Макар у кафићима, за џабака, или на порталима који покрадоше новине, такође за џабака...

Није потребна превелика мудрост, па ни пажња, а не мора се бити ни Сократ, Платон илити Аристотел, да би се видело преко којих се медија, пре свега штампаних, шаљу поруке?!

Већ годинама пласиране по истом клишеу: „рече ми један човек“, „наш извор“ „неименовани извор“, „близак“ овоме или ономе, „сазнаје“ (некада тачно, најчешће нетачно, или се никада не докаже) нешто о некоме, ко је следећи за одстрел или опомену.

Потписник је познат.

У иницијалима.

Али увек са првим словом „Е“.

Друго слово је, у време претходне власти било или „Б“, или „П“, некада и „А“, а сада је „И“ или „К“...

И тако су одлуке и процеси који ће имати велики утицај на стање у земљи, а тиме и на живот целе нације, саопштени преко неких за које нико никада није чуо даље од иницијала, мада чији се извори наслућују.

Управо ови играчи – сада су то, пре свих, Е.К. и Е.И. – синхронизовано најављују оно што треба да створи добру атмосферу, или климу за одстрел, или надолазеи предстојећи трилер...

Сад читамо да се тајкуни удружују са појединим политичарима, власницима и уредницима медија (знам који су, ал нећу да Вам кажем) да преко својих медија оборе Првог потпредседника Владе који је одлучан да заведе ред у разорену земљу.

Мало пажљивији читалац, који се не ослања само на информације из једне новине (мада му прете - ако је не чита да је мајмун?!), видео би и следеће: да, међу дневном штампом, пре свега таблоидном, сваки медиј има своју мету – да једна информативна екипа - „гађа“ премијера и људе из његове странке, друга курирска служба – нишани председника Србије и њему блиске људе, трећи, који заправо тврде да су наши – „гађају“ Палму и друге играче са сцене.

Али, ту су и „тајкунске новине“ које гађају Првог (пот)председника Владе?!

Истина, нико их конкретно није именовао, нити их је на киоску лако уочити, а још теже (про)наћи.

Ту је и најпопуларнија народна телевизија која, уместо по добро препознатљивом рецепту за популарност – народном мелосу – хоће да постане и информативни антитајкунски (посебно „антиђиласки“) бастион.

И шта имамо као последицу?

Са једне стране, један човек, који је одлучио да се самопрегорним радом и саможртвовањем пита за све!

Човека који нас стално уверава да ће све бити решено у најбољем интересу грађана, да је Влада одлучна и да ће бити добро. Јер је, пре свега Он, али и његов тим (који је, изгледа, састављен од различитих тимова – за различите потребе: борбу против криминала, приватизацију ЈАТ-а, решавања проблема посрнуле српске привреде, сарадње са Емиратима, решавање привредних афера, набављање авиона, пољопривреду, финансирање Андрићграда...) предан да до краја ради за добро грађана Србије.

Са друге стране, преко најгласнијих и најпротежиранијих извора информисања у Србији, чији су главни текстови саздани од „поверљивих извора“ и потписани раније поменутим иницијалима – свакодневно се обавештава јавност да смо у хаосу: да један министар уцењује Кинезе, да су људи блиски врху власти учествовали у прању пара са Кипра, да имамо шпијуне и криминалце у Влади или у структурама водеће владајуће странке и да сад то треба очистити...

Да председнику Републике неко неће да замени зимске (ћелаве?) гуме (чиме, узгред буди речено, председник крши Закон о саобраћају који прописује обавезну употребу зимских гума од првог новембра)...

Да имамо криминалце у полицији који треба да нас штите од криминала...

У међувремену, да јавност не би баш запала у депресију због све самих црних вести, ту су и вечита надања – о спасу Београда у рекордном двонедељном року од банкрота, о ангажовању више хиљада полицајаца да би се прикупило 18 килограма дроге, о „консолидацији привреде“, о „бољем животу“ (који ће, према последњим најавама из изборне кампање на Вождовцу почети негде крајем 2014, почетком 2015, али се и даље, повремено даје на ТВ), о почетку преговора са ЕУ, о „доласку нових инвеститора“...

И док се преко неких медија јавност контролисано збуњује, преко других средстава информисања се одвија подбадање и опипавање: Ђилас се максимално тера у илегалу, Вучић се унапред брани од претходно му дојављених информација о нападима и припремама напада на њега пре свега од Мишковића и очито одметнутог посланика СНС Владимира Цвијана, прозивају се људи блиски Кабинету председника Републике попут саветника Оливера Антића или министра Милана Бачевића; преко хрватских новинара узвраћа се ударац кипарском лоптицом; Велимир Илић, као човек који је ипак ближи Томи Николићу, индиректно се оптужује да рекетира Кинезе...

Председник Владе Ивица Дачић – ДМП (Други министар полиције) увек се, кад притреба, гађа бананама нарко криминала.

У оваквој атмосфери чини се да је свима позиција под знаком питања, осим оном човеку који је сам довео своју позицију у питање нудећи изборе и очито, очекујући, јачу функцију.

Међутим, управо се у томе налази и срж узбуђења предстојећег трилера: да ли ће преподобни херој успети да се одупре мрачним неидентификованим силама; хоће ли се антијунаци повезани бананама и ћелавим гумама удружити и окренути леђа ономе који тврди да заправо ништа не може да их посвађа; какву улогу ће у свему имати зли тајкуни маркетиншко-политичко-привредне-новинарске елите?!

Уосталом, већ је, чини се време, пре коначног расплета, или тоталног опозива, да се јасно и гласно каже: ко су ти медијски могули који су удружили снаге (и лову, или за лову) у ковању завере против ППВ-а?

Или, што би наш народ рекао: имена на сунце!

Овако, а тако је, све личи на рђаво смишљени кичерај – да се свако ко се усуди да критикује неке потезе ППВ-а, илити Владе Србије унапред укључује у злочиначко удружење Мирослава Мишковића!

Најцрње од свега, што су управо ти преобавештени обавештајци, који данас ведре и облаче суморном медијском сценом Србије управо људи који су доскора, за дебеле новце дапаче, што легално, што у кешу, баш лепо и берићетно живели док је Мирослав био Мишковић, а “Делез” – Делта холдинг...

И кад поменух “Делез”, у јучерашњем броју “Информера” сазнасмо од новинара, већ поменутог, Е.И. (није некашањи гигант ЕИ из Ниша, кеве ми!) да тај велики европски трговински ланац “муља на црно” и да ради у кешу?! Чиме се, наравно, грдно замерио празном буџету, стечајном управнику српске привреде, економским мерама Тесле из Ниша и ППВ-у...

ПДВ да не помињем.

Баш ме сад интересује – да ли ће се у борби против корупције са нултом толеранцијом – “Делезу” прогледати кроз прсте?!

Или ће, можда, Брисел списку од 24 сумњиве приватизације да убаци и свој “Делез”?

Да се кладимо...

Неће!

Али, циљ је остварен: са тих 22 милиончета еврића “у кешу” које је “Делез” наводно исплатио Мишку, газда “Делте” финасира своју одбрану на суду и подмићује своје новине (дакле и новинаре) да сатанизују ППВ-а!

Уосталом, што је много, много је...А, “Делез” је ономад саопштио да је у Србији имао пословни губитак (због слабе куповне моћи грађана) од, ако се не варам – 190 милиона евра!?

Шта би се догодило, уколико би ћудљивом “Делезу” случајно пало на памет, не дај боже – да удари кључ у браву и напусти Србију...

Или ћемо, и њега, Делез, да процесуирамо.

А, морали бисмо: муља и ради на црно.

Часна реч, тако пише Информер. Ту зезања нема, то што пише Информер, све је тачно: оба ми ока испала, ако не верујете...

И, кад сам већ ту око аброва: па, хоће ли већ неко да пита Ану Карењину – ко је тај шпијун у Влади Србије који ради против интереса Србије?

Овако, новине лицитирају именима, некима се сенке објављују, а Толстој ни да зуцне?!

Што?

Чека Годоа!

Или су све ово “Петпарачке приче” (Pulp Fiction) Квентина Тарантина? Номинован је био за седам Оскара...

Наслов филма упире прст у шунд часописе и крими романе из средине 20. века, познате по крвавим описима насиља и испразним дијалозима...

Али, какве то везе има са Србијом?

Или, ипак – има!