Peti oktobar 12 godina posle, ili kako nam se istorija smeje u brk

(Svedok)

Navršava se još jedna, 12. po redu, godišnjica petooktobarskih demonstracija.

Da je u proteklih 12 godina barem delom ostvareno ono što se obećavalo i što se očekivalo od pada Miloševića, danas bi ovaj događaj verovatno bio obeležen kao značajan državni praznik i na godišnjicu bi se širom zemlje održavale svečanosti, a Srbija bi bila članica EU.

Pošto se ništa od obećanog i očekivanog nije obistinilo, 5. oktobar je još jedan od mnogih dana u životima Srba kada nam istorija sa ironijom i podsmehom gleda u oči.

Već nekoliko godina, zapravo od formiranja pretposlednje vlade 2008. godine, često mi je pred očima slika nekog radnika iz Čačka, ili nekog drugog dela Srbije.

Radi lakše generalizacije, nazvaću ga američki - DŽo. Reč je o čoveku, „prosečnom DŽou“, koji sada ima preko 50 godina i koji je dobar deo poslednje decenije 20. veka, kada je bio u naponu snage, proveo na prinudnom (više)godišnjem odmoru, jer je fabrika u kojoj je radio propala pod sankcijama, a potom je još i bombardovana u agresiji 1999.

Taj DŽo je uoči 5. oktobra 2000. život provodio tako što je „radio nešto“, uglavnom „na crno“, dugovao za struju i vodu desetine hiljada tadašnjih dinara; plaćao komunalije kada je imao i mogao; računao u markama; svoju snagu trošio na cepanje drva zimi kako se ne bi grejao na struju, a leti pekao rakiju kako bi se makar malo opustio, a i usput nešto zaradio prodajući je, pred septembar i početak nove školske godine i novog dovijanja kako bi ćerki nabavio udžbenike. Uz sve probleme koje je imao tokom devedesetih, uključujući i činjenicu da je jedini u kući zaposlen (mada ne prima platu), na grbači je imao i rođake koji su izbegli iz Hrvatske ili sa Kosova, i koji su se „privremeno“, već nekoliko godina, smestili u pomoćnoj kući u dvorištu.

„Da nije dedine penzije“, govorio je tada DŽo, „ne znam kako bismo izašli na kraj“.

Sedeći u svojoj bašti za stolom prekrivenim mušemom, sa limenom pikslom, pušeći „drinu“ sa filtera ili bez njega, taj prosečan, običan srpski DŽo u svojoj muci, iznova, ponekad i „uz čašicu“, prisećao se svega kroz šta je prošao i prolazio, i tražio je krivca.

Nekada je kriv bio Tito, nekada Hrvati, uvek je kriv bio Zapad, a i Rusi su ispali p...

Možda je u početku, „devedeset i neke“, verovao da će Sloba da promeni stvari, ali mu se i on smučio, pogotovo kada je „pobedio“ u Krajini i na Kosovu. Monotoniju unutrašnjeg monologa DŽo je povremeno prekidao kada bi mu se za stolom pridružio njegov otac, penzioner, koji je i dalje „glasao za Slobu“ i sa setom se prisećao Tita.

DŽou je svega bilo preko glave i polako je počeo da ponavlja rečenicu koju je sve češće slušao u kafani i na ulici: „Ovako se više ne može, ovaj (Milošević) mora da ode.“

Video je da se opozicija ponovo okuplja, ali jedva. Ipak, sredinom 2000. godine, svi su se nekako okupili „u taj DOS“. Od komšije, inače drugara iz kraja (koji, kao i DŽo, nije imao posebno obrazovanje), čuo je da je mnogo važno da se 24. septembra glasa na izborima i da se konačno završi sa Miloševićem jer da nije njega, sve bi bilo bolje.

Taj komšija ranije je bio „u nekoj stranci“, a i tada se (2000. godine) angažovao u, valjda beše „Otporu“. U opštoj euforiji (čije je pravljenje, kako se godinama kasnije ispostavilo, bilo dobro propagandno osmišljeno i finansijski podmazano preko Budimpešte) DŽo je izašao i 24. septembra 2000. glasao za DOS. Potom je, na euforičnom talasu, išao u „taj Beograd“ da odbrani pobedu.

Tog 5. oktobra 2000, u izlizanoj pilotskoj kožnoj jakni koju je kupio pre skoro deceniju na buvljaku, farmerkama iz Novog Pazara i pocepanim patikama „švercerkama“ ili „šiptarkama“, prosečan srpski DŽo našao se na Platou ispred tadašnje savezne Skupštine i, kako je on i većina tada i tamo prisutnih do pre koju godinu tvrdio, „među prvima“ je jurnuo na Skupštinu.

Za razliku od onih koji su taj dan iskoristili da „obnove“ garderobu, tehniku i nameštaj u kući, iznoseći stvari iz polupanih radnji, RTS-a i Skupštine, prosečan DŽo nije uzeo ništa. Ne poznajući dovoljno Beograd, zbunjeno je stajao ispred Gradske skupštine, dok su se na balkonu smenjivali Koštunica, Đinđić, Čović, Protić... A Mićun je, iako ga nigde bilo nije, prvi dojurio do RTS...

U opštoj euforiji koja je tog 5. oktobra 2000. vladala na ulicama, i DŽo se razmahao plakatima na kojima je pisao „Gotov je“ i „Puk’o je k’o zvečka“.

Kada se vratio kući, DŽo je dočekan kao jedan od heroja. Dok je on, zajedno sa ostalim „DŽoovima“ išao autobusom, onaj komšija, što je DŽou i celom komšiluku rekao da je mnogo važno da se glasa 24. septembra i obori Sloba 5. oktobra, vratio se posebnim kolima i to pravo u opštinu, na čelo „kriznog štaba“. Već tada je bilo jasno da su se komšijini i putevi ostalih „DŽoa“ razišli.

Komšija aktivista iz kriznog štaba preselio se u opštinu. Prvi put je viđen u odelu, a više nije ni vozio drndavu „zastavu“. U onoj fabrici, koju su sankcije osiromašile a NATO uništio, gde je radio zajedno sa DŽoom, komšija aktivista viđen je u nekoliko navrata, kada je bila privatizacija, odnosno „restrukturiranje“.

Sada je tamo „neki šef“ i predstavlja se kao ugledni lokalni biznismen ili mali privrednik. Vreme uglavnom provodi na poslovnim sastancima, a za nekadašnje kolege mahom nema vremena. Kao što su nekada „oni iz Jul“-a gledali popreko članove sindikata, sada i taj komšija aktivista, koji je postao biznismen i vlasnik fabrike, popreko gleda te iste „DŽoove“, među kojima je nekada i sam bio, i često se pojavljuje u lokalnim vestima govoreći o tome kako je teško i kako „mora da se štedi“.

O DŽou i ostalim DŽoovima širom Srbije koji su bili 5. oktobra 2000. na ulicama, malo se priča i piše. Obećanja i nadanja od tog dana zaboravljena su.

Zna se samo da je prosečan DŽo uzeo kredit, pa još jedan kredit, pa kredit za more, pa kredit za refinasniranje postojećih kredita. Fabrika u kojoj je nekada radio privatizovana je od „domaćih privrednika“, pa prodata strancima, a sada se vodi spor oko privatizacije, dok stečajni upravnik govori o potrebi „restruktuiranja fabrike“, a neki ministar koji ponekad usput svrati, naglašava potrebu „hitnog pokretanja proizvodnje“.

Većina nekadašnjih radnika te fabrike u međuvremenu je otpuštena, a neki su i umrli.

DŽo je 2008. uspeo da nekako pronađe posao. Postao je radnik obezbeđenja u nekom pogonu. Dobio pištolj i platu od 17.000 dinara. Početkom jula 2008. godine, sedeći u kućici na ulazu u pogon koji je obezbeđivao, DŽo je u novinama pročitao da je formirana nova Vlada u kojoj su SPS (koji je izbornu kampanju te godine vodio tako što je na skupovima emitovao poslednje obraćanje Slobodana Miloševića javnosti 2000) i DS postali koalicioni partneri. Ubrzo je usledio i raspad SRS-a, a tokom naredne četiri godine novoformirana Srpska napredna stranka postala je najjača opoziciona snaga u zemlji.

Uoči majskih izbora 2012. Tomislav Nikolić, tada lider SNS, poručio je Koštunici da mogu da sarađuju samo ako DSS prihvati Evropu?!

DŽou je svega bilo preko glave. Rekao je sebi da više neće da glasa i da jedva čeka da ćerka završi školovanje, da se „izvuče iz kredita“ i ode na selo. Jednog dana, sedeći u čuvarskoj kućici, pošto je odustao od čitanja novina, DŽo je zamišljao kako će urediti sebi život na selu. Misli su mu prekinute telefonskim pozivom. Žena mu je rekla da su zvali iz banke i da su odlučili da aktiviraju hipoteku na kuću jer kasni sa otplatama kamata i rata. DŽo je spustio telefon, uzeo pištolj i izašao iz čuvarske kućice...

Ne zna se tačno šta se desilo sa DŽoom posle, pošto je sličnih „DŽoova“ i sudbina poput njegove bilo i još uvek ima širom Srbije. S vremena na vreme se čuje vest da se neki „prosečni DŽo“ zbog dugova za struju, vodu, grejanje, komunalije, kredite, kamate... ubio, obesio, odsekao prst, pobegao, zapalio...

I tako, dočekasmo još jednu godišnjicu 5. oktobra...

***

Šta bi rekao i pomislio onaj koji je 5. oktobra 2000. bio na ulicama Beograda, a danas se, u siromaštvu i finansijskom očaju, sa stidom i nevoljno priseća tog dana?

Oboren je Milošević, to je dobro. Ali, da li je baš sve posle moralo da bude ovako?

Dvanaest godina posle pada Miloševića, na vlasti u Srbiji su Ivica Dačić i Tomislav Nikolić. Socijalisti glume nacionaliste, a nacionalisti (SNS) trude se da se što više prikažu kao evropejci i mondijalisti.

DS, nekada i sami više nacionalno, a potom socijaldemokratski orijentisani, u središte svoje ideologije postavili su biznis i novac, i to na srpski - burazerski način.

Velja Ilić, Mlađan Dinkić i Rasim Ljajić, trojica od osamnaestorice lidera nekadašnjeg DOS-a, danas su u koaliciji sa Nikolićem i Dačićem. Petooktobarski pobednik i čovek koji je viđen kao nosilac srpskog puta u Evropu, Vojislav Koštunica, danas je u toj istoj Evropi prokazan kao najveći neprijatelj.

Skoro kao Sloba!

Od lika i dela Zorana Đinđića danas su ostale samo iz konteksta istrgnute floskule koje zloupotrebljavaju njegovi samoproklamovani politički naslednici.

Od velikih postpetooktobarskih nadanja u takozvani „šesti oktobar“, ovog 6. oktobra 2012, u Beogradu će se okupiti homoseksualci i za njih prikačeni dežurni pljuvači po Srbiji i Srbima (zloupotrebljavajući probleme homoseksualne zajednice).

Sve to objašnjavaće nam sa TV ekrana demokratski analitičari, mahom bivši članovi CK SK, iliti bar čelnici gradskih odbora, a većinu novina vodiće i dalje bivši partijski sekretar, ilitui čak, izvršni sekretar CK, koji, danas, samo kao „demokrate“ žače što nije bilo lustracije u medijima. I zaista je šteta, jer većine od njih ne bi bilo - nigde!

Sa druge strane, na ulicama će biti od države odbačeni i zaboravljeni ratni rezervisti. Sa treće - mahom klinci „navijači“ koji nisu ni u vrtić čestito kročili 5. oktobra 2000.

Eto kako nam izgleda „šesti oktobar“ 12 godina posle.

Dakle, sve je isto, samo njega nema! 

DOS-ov „Ugovor sa narodom“: obećanje - ludom radovanje

Prvo: Usvojićemo deklaraciju o hitnim pipremama za donošenje novog Ustava, radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa.

Drugo: Donećemo rezoluciju kojom se ukida sadašnja ekonomska i politička blokada Crne Gore, a najviši državni organi obavezuju se da odmah otpočnu razgovore s legitimnim izabranim rukovodstvom Crne Gore o karakteru i funkcijama buduće državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Treće: Obavezujemo buduću vladu da odmah podnese program konkretnih mera Savetu bezbednosti UN, kojim bi se omogućila dosledna primena Rezolucije 1244 o Kosovu, očuvao teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, garantovalo pravo na miran i siguran život, i podstakla njegova integracija u institucije zemlje.

Četvrto: donećemo zakon kojim ćemo smanjiti broj ministarstava barem za trećinu, ukinuti sva ministarska mesta bez portfelja i ograničiti broj potpredsednika na najviše tri.

Peto: Donećemo zakon kojim se svim poslanicima i članovima vlade zabranjuje gomilanje funkcija tokom mandata. Članovima vlade tokom mandata biće izričito zabranjeno da tokom mandata upravljaju privrednim organizacijama.

Šesto: Nova vlada će se obavezati da u roku od sto dana stavi na uvid nadležnim skupštinskim odborima sva tajna policijska dosijea.

Sedmo: Svi članovi vlade i narodni poslanici biće obavezani da objave detaljan pregled svog imovinskog stanja i stanja članova svoje porodice na dan stupanja na dužnost.

Osmo: Od Narodne skupštine Republike Srbije zahtevamo da odmah obustavi primenu onih zakona koji proizvode ogromnu društvenu štetu Srbiji i njenim građanima.

Deveto: Odabraćemo jednu renomiranu, nezavisnu revizorsku kuću da izvrši reviziju budžeta i obavi temeljan pregled finansijskog poslovanja skupštine i vlade tokom prethodnih mandata.

Deseto: Skupština će formirati nezavisnu komisiju eksperata koja će preispitati i obnarodovati sve relevantne dokumente, audio i video zapise koje je sadašnja vlast držala u tajnosti, a odnose se na vođenje unutrašnje i spoljne politike Srbije i Jugoslavije u periodu od 1987. do 2000. godine.