Запад и Русија - медијски спинови и производња психозе рата

„Инвазија само што није почела“, „Руски напад неминован“, „Инвазија почиње 16. фебруара“, „100,000 руских војника на границама Украјине“, „Русија спремна за напад“… Ово су само неки од наслова у светским, пре свега западним, медијима последњих дана. Међутим, колико су они засновани на чињеницама а колико на спиновању?

Најчешће понављан податак јесте да је Русија поставила 100,000 војника на границу са Украјином. Уз ове тврдње често иду и прикази мапа где су Руси тачно распоредили снаге. Слично је било и 1999. уочи напада на Југославију, или 2003. у Ираку: западне медије походили су „безбедносни експерти“, који се редовно јављају у време спремања рата, који су објашњавали распоред, бројност, снагу и способности југословенске односно ирачке војске. Међутим, ко је извор ових информација? И тада а и сада извор су амерички и британски званичници, њихова министарства одбране који дају ове информације својим медијима.

Једноставна претрага на интернету није дала ниједну информацију да је Русија икада потврдила да има 100,000 војника на украјинској граници. Дакле, тврдња о овоме долази готово искључиво из западних извора.

Чак и уколико бисмо пошти од тога да су западни медији и новинари слободнији од оних у Русији или другим незападним земљама (што је, чини се, упитно, барем када је реч о извештавању о спољној политици), такође је чињеница да је Запад једна од страна у сукобу те да њиховом наративу одговара прича о „100,000 руских војника на границама Украјине“. То значи да би за некога ко хоће да утврди истину, овај податак требало да буде виђен и представљен као информација једне стране у сукобу, а не третиран као факат.

Како ради спиновање

Индикативно је да западни медији упорно не преносе ништа директно из Москве (осим оно што би могло да иде у прилог тезама о инвазији), чак ни званичне руске изворе, већ се, пре свега, ослањају на интерпретације које дају западне владе у саопштењима и западне агенције

Од тога да се у почетку писало/извештавало да је „Запад ОПТУЖИО Москву“ за распоређивање „100,000 војника“, до тога да се сада у готово сваком западном медијском напису који описује кризу у вези са Украјином, аутоматски, успутно, наводи „да је Русија распоредила 100,000 војника“ што, како се тврди, брине Запад. Дакле, тврдња је постала „чињеница“ коју нико не доводи у питање. Ову „чињеницу“ преузели су и други медији широм света, па и српски.

Уз то, индикативно је да западни медији упорно не преносе ништа директно из Москве (осим оно што би могло да иде у прилог тезама о инвазији), чак ни званичне руске изворе, већ се, пре свега, ослањају на интерпретације које дају западне владе у саопштењима и западне агенције.

Недавно је и амерички Блумберг морао да се коригује пошто је, како тврде — грешком, објавио вест да је почела руска инвазија на Украјину. У објашњењу ове грешке, Блумберг је рекао да се они унапред „спремају за разне сценарије“ и да су покренули истрагу о овоме. Чисто истине ради, унапред припремљени текстови се код нас у Србији, где је та појава чини се честа, одавно зову „наручена кампања“. Небитно коме иду у прилог или против кога су.

Када је о руској страни реч, једна ствар привлачи пажњу: руска државна агенција ТАСС у извештавању о дешавањима у Украјини и на међународном плану често се на свом сајту позива на и преноси — западне изворе. Тако је, рецимо, извештај о разговору Бајдена и Путина у суботу увече (12. фебруара) писан на основу саопштења из Беле куће а тек је потом пуштено шта је казао Кремљ. У западним медијима, када је о актуелној кризи реч, готово увек се полази од онога шта каже Бела кућа а цитати Кремља и њихових званичника само се користе како би се уклопиле у наратив који се представља а према којем Русија спрема инвазију на Украјину.

Западни новинари који прате Русију тврде да не виде доказе

Штавише, неколико западних новинара утицајних медија и организација које се баве Русијом тврде да не виде доказе и податке које наводно имају Вашингтон, НАТО и Лондон.

Новинар магазина „Тајм“ који покрива Русију, Сајмон Шустер, на свом твитер профилу 11. фебруара је објавио следеће: „Признајем. Нисам видео Податке. Али никада раније као сада није био случај да моје разумевање Русије — мојих 15 година извештавања о Русији и Украјини — било толико обрнуто са оним што америчка влада прича о Русији и Украјини. Надам се да сам у праву а да су они погрешили“.

Everyone sees the game the US Government is playing in Ukraine except, as usual, most of the US corporate media: https://t.co/B4EQwAkyJ4

— Glenn Greenwald (@ggreenwald) February 12, 2022

И дописник британског „Гардијана“ за Русију и источну Европу, Шон Вокер, изразио је резерве у следећем твиту: „Три су могућа исхода. Или ће Русија напасти и тако ће бити јасно да су САД биле у праву. Или ће за 50 година бити обелодањено да је ЦИА имала толико јаку „кртицу“ у Москви да су спречили рат. Или је ово најлуђе неодговорно ширење порука икада. Мислим да су шансе 30/30/30“. Није изненађујуће али јесте упадљиво како је Вокер описао трећи сценарио: „најлуђе неодговорно ширење порука икада“ очито мислећи на Запад. Да је мислио на Москву, вероватно би написао онако како је требало иначе да напише: „ширење пропаганде и хушкања на рат“.

Шеф московског дописништва „Фајненшл тајмса“, Макс Седон, написао је да су „америчка упозорења о инвазији стварно неуобичајна“, без намере да каже да ли су истинита или не.

Некадашњи новинар „Градијана“ и један од добитника Пулицерове награде јер је био главна веза са Едвардом Сноуденом који је обелоданио систем америчког шпијунирања западне и светске јавности, Глен Гринвалд, такође је оштар према медијским извештајима са Запада. У својим коментарима на Твитеру више пута је указао да „сви виде шта америчка влада ради у Украјини, сем, наравно, кооперативних америчких медија“.

Наравно, ниједан рат не може да прође без тога да Кристијан Аманпур не „досоли“ са својим „информацијама“. Главни спољнополитички новинар ЦНН-а, која се на балканским просторима „прославила“ кампањским и ратно-хушкачким новинарством, 11. фебруара објавила је да јој је „извор из једне НАТО савезничке земље рекао да је председник Бајден њима казао данас да САД верују да је Владимир Путин донео одлуку да нападне Украјину. Следеће недеље

Чак је и директор Карнеги центра у Москви (која је једна од најоштријих анти-руских организација, финансирана од САД) Дмитри Тренин написао: „Одлична стратегија Беле куће: Ако Русија изврши инвазију, свет је био упозорен; Ако не изврши инвазију, Бајден ће се издићи као лидер који је натерао Путина да трепне. То ће бити инфузија за Демократе уочи мидтерм избора. Хаос у Авганистану биће заборављен. Све је у унутрашњој политици“.

Кристијан Аманпур и лажни кајрон ЦНН-а

Наравно, ниједан рат не може да прође без тога да Кристијан Аманпур не „досоли“ са својим „информацијама“. Главни спољнополитички новинар ЦНН-а, која се на балканским просторима „прославила“ кампањским и ратно-хушкачким новинарством, 11. фебруара објавила је да јој је „извор из једне НАТО савезничке земље рекао да је председник Бајден њима казао данас да САД верују да је Владимир Путин донео одлуку да нападне Украјину. Следеће недеље“.

Упоредо са овим причама на интернету се појавила слика која је наводно преузета из програма ЦНН-а а где на каирону пише: „Путин да одложи инвазију док Бајден не допреми оружје Украјини како би га Русија отела“.

ЦНН је демантовао да је ово објављено и навео да се ради о лажи, што су „факт-чекери“ западних медија потврдили.

Како се носити са медијским ратом?

Ми из Србије имамо нажалост много искуства са медијским ратовима — како на свакодневном, унутрашњем политичком плану (где смо деценијама кунићи медијско-пропагандних активности сваке власти), тако и на основу искустава из 1990-их, када смо били на тапету светских медија јер смо били „лоши момци“.

У оваквим околностима чини се да су две ствари кључне: Једна, да се мало говори и много прати (неки ће рећи да је овога требало да се држим пре него што сам написао овај текст!). И, друга, да се прати шта кажу и западни и руски извори (њихови медији, државне агенције, владе, новинари, аналитичари) како би се барем делимично умањили пропагандни ефекти обе стране. А једна страна у овом сукобу је изузетно вешта у медијској пропаганди. Ви процените која.

(Сведок)