Пети октобар 12 година после, или како нам се историја смеје у брк

(Сведок)

Навршава се још једна, 12. по реду, годишњица петооктобарских демонстрација.

Да је у протеклих 12 година барем делом остварено оно што се обећавало и што се очекивало од пада Милошевића, данас би овај догађај вероватно био обележен као значајан државни празник и на годишњицу би се широм земље одржавале свечаности, а Србија би била чланица ЕУ.

Пошто се ништа од обећаног и очекиваног није обистинило, 5. октобар је још један од многих дана у животима Срба када нам историја са иронијом и подсмехом гледа у очи.

Већ неколико година, заправо од формирања претпоследње владе 2008. године, често ми је пред очима слика неког радника из Чачка, или неког другог дела Србије.

Ради лакше генерализације, назваћу га амерички - Џо. Реч је о човеку, „просечном Џоу“, који сада има преко 50 година и који је добар део последње деценије 20. века, када је био у напону снаге, провео на принудном (више)годишњем одмору, јер је фабрика у којој је радио пропала под санкцијама, а потом је још и бомбардована у агресији 1999.

Тај Џо је уочи 5. октобра 2000. живот проводио тако што је „радио нешто“, углавном „на црно“, дуговао за струју и воду десетине хиљада тадашњих динара; плаћао комуналије када је имао и могао; рачунао у маркама; своју снагу трошио на цепање дрва зими како се не би грејао на струју, а лети пекао ракију како би се макар мало опустио, а и успут нешто зарадио продајући је, пред септембар и почетак нове школске године и новог довијања како би ћерки набавио уџбенике. Уз све проблеме које је имао током деведесетих, укључујући и чињеницу да је једини у кући запослен (мада не прима плату), на грбачи је имао и рођаке који су избегли из Хрватске или са Косова, и који су се „привремено“, већ неколико година, сместили у помоћној кући у дворишту.

„Да није дедине пензије“, говорио је тада Џо, „не знам како бисмо изашли на крај“.

Седећи у својој башти за столом прекривеним мушемом, са лименом пикслом, пушећи „дрину“ са филтера или без њега, тај просечан, обичан српски Џо у својој муци, изнова, понекад и „уз чашицу“, присећао се свега кроз шта је прошао и пролазио, и тражио је кривца.

Некада је крив био Тито, некада Хрвати, увек је крив био Запад, а и Руси су испали п...

Можда је у почетку, „деведесет и неке“, веровао да ће Слоба да промени ствари, али му се и он смучио, поготово када је „победио“ у Крајини и на Косову. Монотонију унутрашњег монолога Џо је повремено прекидао када би му се за столом придружио његов отац, пензионер, који је и даље „гласао за Слобу“ и са сетом се присећао Тита.

Џоу је свега било преко главе и полако је почео да понавља реченицу коју је све чешће слушао у кафани и на улици: „Овако се више не може, овај (Милошевић) мора да оде.“

Видео је да се опозиција поново окупља, али једва. Ипак, средином 2000. године, сви су се некако окупили „у тај ДОС“. Од комшије, иначе другара из краја (који, као и Џо, није имао посебно образовање), чуо је да је много важно да се 24. септембра гласа на изборима и да се коначно заврши са Милошевићем јер да није њега, све би било боље.

Тај комшија раније је био „у некој странци“, а и тада се (2000. године) ангажовао у, ваљда беше „Отпору“. У општој еуфорији (чије је прављење, како се годинама касније испоставило, било добро пропагандно осмишљено и финансијски подмазано преко Будимпеште) Џо је изашао и 24. септембра 2000. гласао за ДОС. Потом је, на еуфоричном таласу, ишао у „тај Београд“ да одбрани победу.

Тог 5. октобра 2000, у излизаној пилотској кожној јакни коју је купио пре скоро деценију на бувљаку, фармеркама из Новог Пазара и поцепаним патикама „шверцеркама“ или „шиптаркама“, просечан српски Џо нашао се на Платоу испред тадашње савезне Скупштине и, како је он и већина тада и тамо присутних до пре коју годину тврдио, „међу првима“ је јурнуо на Скупштину.

За разлику од оних који су тај дан искористили да „обнове“ гардеробу, технику и намештај у кући, износећи ствари из полупаних радњи, РТС-а и Скупштине, просечан Џо није узео ништа. Не познајући довољно Београд, збуњено је стајао испред Градске скупштине, док су се на балкону смењивали Коштуница, Ђинђић, Човић, Протић... А Мићун је, иако га нигде било није, први дојурио до РТС...

У општој еуфорији која је тог 5. октобра 2000. владала на улицама, и Џо се размахао плакатима на којима је писао „Готов је“ и „Пук’о је к’о звечка“.

Када се вратио кући, Џо је дочекан као један од хероја. Док је он, заједно са осталим „Џоовима“ ишао аутобусом, онај комшија, што је Џоу и целом комшилуку рекао да је много важно да се гласа 24. септембра и обори Слоба 5. октобра, вратио се посебним колима и то право у општину, на чело „кризног штаба“. Већ тада је било јасно да су се комшијини и путеви осталих „Џоа“ разишли.

Комшија активиста из кризног штаба преселио се у општину. Први пут је виђен у оделу, а више није ни возио дрндаву „заставу“. У оној фабрици, коју су санкције осиромашиле а НАТО уништио, где је радио заједно са Џоом, комшија активиста виђен је у неколико наврата, када је била приватизација, односно „реструктурирање“.

Сада је тамо „неки шеф“ и представља се као угледни локални бизнисмен или мали привредник. Време углавном проводи на пословним састанцима, а за некадашње колеге махом нема времена. Као што су некада „они из Јул“-а гледали попреко чланове синдиката, сада и тај комшија активиста, који је постао бизнисмен и власник фабрике, попреко гледа те исте „Џоове“, међу којима је некада и сам био, и често се појављује у локалним вестима говорећи о томе како је тешко и како „мора да се штеди“.

О Џоу и осталим Џоовима широм Србије који су били 5. октобра 2000. на улицама, мало се прича и пише. Обећања и надања од тог дана заборављена су.

Зна се само да је просечан Џо узео кредит, па још један кредит, па кредит за море, па кредит за рефинаснирање постојећих кредита. Фабрика у којој је некада радио приватизована је од „домаћих привредника“, па продата странцима, а сада се води спор око приватизације, док стечајни управник говори о потреби „реструктуирања фабрике“, а неки министар који понекад успут сврати, наглашава потребу „хитног покретања производње“.

Већина некадашњих радника те фабрике у међувремену је отпуштена, а неки су и умрли.

Џо је 2008. успео да некако пронађе посао. Постао је радник обезбеђења у неком погону. Добио пиштољ и плату од 17.000 динара. Почетком јула 2008. године, седећи у кућици на улазу у погон који је обезбеђивао, Џо је у новинама прочитао да је формирана нова Влада у којој су СПС (који је изборну кампању те године водио тако што је на скуповима емитовао последње обраћање Слободана Милошевића јавности 2000) и ДС постали коалициони партнери. Убрзо је уследио и распад СРС-а, а током наредне четири године новоформирана Српска напредна странка постала је најјача опозициона снага у земљи.

Уочи мајских избора 2012. Томислав Николић, тада лидер СНС, поручио је Коштуници да могу да сарађују само ако ДСС прихвати Европу?!

Џоу је свега било преко главе. Рекао је себи да више неће да гласа и да једва чека да ћерка заврши школовање, да се „извуче из кредита“ и оде на село. Једног дана, седећи у чуварској кућици, пошто је одустао од читања новина, Џо је замишљао како ће уредити себи живот на селу. Мисли су му прекинуте телефонским позивом. Жена му је рекла да су звали из банке и да су одлучили да активирају хипотеку на кућу јер касни са отплатама камата и рата. Џо је спустио телефон, узео пиштољ и изашао из чуварске кућице...

Не зна се тачно шта се десило са Џоом после, пошто је сличних „Џоова“ и судбина попут његове било и још увек има широм Србије. С времена на време се чује вест да се неки „просечни Џо“ због дугова за струју, воду, грејање, комуналије, кредите, камате... убио, обесио, одсекао прст, побегао, запалио...

И тако, дочекасмо још једну годишњицу 5. октобра...

***

Шта би рекао и помислио онај који је 5. октобра 2000. био на улицама Београда, а данас се, у сиромаштву и финансијском очају, са стидом и невољно присећа тог дана?

Оборен је Милошевић, то је добро. Али, да ли је баш све после морало да буде овако?

Дванаест година после пада Милошевића, на власти у Србији су Ивица Дачић и Томислав Николић. Социјалисти глуме националисте, а националисти (СНС) труде се да се што више прикажу као европејци и мондијалисти.

ДС, некада и сами више национално, а потом социјалдемократски оријентисани, у средиште своје идеологије поставили су бизнис и новац, и то на српски - буразерски начин.

Веља Илић, Млађан Динкић и Расим Љајић, тројица од осамнаесторице лидера некадашњег ДОС-а, данас су у коалицији са Николићем и Дачићем. Петооктобарски победник и човек који је виђен као носилац српског пута у Европу, Војислав Коштуница, данас је у тој истој Европи проказан као највећи непријатељ.

Скоро као Слоба!

Од лика и дела Зорана Ђинђића данас су остале само из контекста истргнуте флоскуле које злоупотребљавају његови самопрокламовани политички наследници.

Од великих постпетооктобарских надања у такозвани „шести октобар“, овог 6. октобра 2012, у Београду ће се окупити хомосексуалци и за њих прикачени дежурни пљувачи по Србији и Србима (злоупотребљавајући проблеме хомосексуалне заједнице).

Све то објашњаваће нам са ТВ екрана демократски аналитичари, махом бивши чланови ЦК СК, илити бар челници градских одбора, а већину новина водиће и даље бивши партијски секретар, илитуи чак, извршни секретар ЦК, који, данас, само као „демократе“ жаче што није било лустрације у медијима. И заиста је штета, јер већине од њих не би било - нигде!

Са друге стране, на улицама ће бити од државе одбачени и заборављени ратни резервисти. Са треће - махом клинци „навијачи“ који нису ни у вртић честито крочили 5. октобра 2000.

Ето како нам изгледа „шести октобар“ 12 година после.

Дакле, све је исто, само њега нема! 

ДОС-ов „Уговор са народом“: обећање - лудом радовање

Прво: Усвојићемо декларацију о хитним пипремама за доношење новог Устава, ради отклањања постојећег уставног хаоса.

Друго: Донећемо резолуцију којом се укида садашња економска и политичка блокада Црне Горе, а највиши државни органи обавезују се да одмах отпочну разговоре с легитимним изабраним руководством Црне Горе о карактеру и функцијама будуће државне заједнице Србије и Црне Горе.

Треће: Обавезујемо будућу владу да одмах поднесе програм конкретних мера Савету безбедности УН, којим би се омогућила доследна примена Резолуције 1244 о Косову, очувао територијални интегритет и суверенитет Србије, гарантовало право на миран и сигуран живот, и подстакла његова интеграција у институције земље.

Четврто: донећемо закон којим ћемо смањити број министарстава барем за трећину, укинути сва министарска места без портфеља и ограничити број потпредседника на највише три.

Пето: Донећемо закон којим се свим посланицима и члановима владе забрањује гомилање функција током мандата. Члановима владе током мандата биће изричито забрањено да током мандата управљају привредним организацијама.

Шесто: Нова влада ће се обавезати да у року од сто дана стави на увид надлежним скупштинским одборима сва тајна полицијска досијеа.

Седмо: Сви чланови владе и народни посланици биће обавезани да објаве детаљан преглед свог имовинског стања и стања чланова своје породице на дан ступања на дужност.

Осмо: Од Народне скупштине Републике Србије захтевамо да одмах обустави примену оних закона који производе огромну друштвену штету Србији и њеним грађанима.

Девето: Одабраћемо једну реномирану, независну ревизорску кућу да изврши ревизију буџета и обави темељан преглед финансијског пословања скупштине и владе током претходних мандата.

Десето: Скупштина ће формирати независну комисију експерата која ће преиспитати и обнародовати све релевантне документе, аудио и видео записе које је садашња власт држала у тајности, а односе се на вођење унутрашње и спољне политике Србије и Југославије у периоду од 1987. до 2000. године.