Nadam se da će 2009. doći do kolektivnog otrežnjenja

 (Politika, 04.01.2009)

Kako je biti šef diplomatije zemlje koja je nekada bila jedan od lidera globalne svetske politike, potom se našla u grotlu sankcija, ratova i bombardovanja, a sada je na margini velikih događaja prepuštena sebi, svojim problemima i ambicijama da uđe u veliku evropsku porodicu naroda?

U narodu koji ne ceni uspeh i ne trpi proroke u svom selu, sumnjičavo se pitajući kako neko može da bude ministar kada mu je deda još živ, taj posao dobio je diplomac fizike s Kembridža koji se primenjenom matematikom bavio u investicionom bankarstvu a potom izučavao državnu upravu na Harvardu, 33-godišnji Vuk Jeremić, najmlađi ministar inostranih dela u istoriji Srbije.

Teško je upravljati narodom koji ima više od 270 vrsta sira, govorio je Šarl de Gol. Čini se da nije ništa lakše biti na položaju u Srbiji kada vas u kratkom rasponu karijere prvo optuže da ste američki čovek, potom ruski, a sada ispade i islamski. Još je teže kada apelujete na „kolektivno rastrežnjenje” u situaciji krize, odbrane interesa Srbije sasvim ograničenim resursima, kada u 2009. očekujete oštre pritiske spolja zbog Kosova i kada apelujete na prekid unutrašnjih „konfrontacija i saplitanja”.

Ministre Jeremiću, pregovori sa Gazpromom određuju da Vas pitam: koliko je vlada složna oko spoljne politike?

Najčešće imamo jedinstveno glasanje, ali sve odluke u vladi se na kraju donose većinom. Što se tiče strateških, magistralnih opredeljenja spoljne politike, jedinstvo vlade ne bi trebalo dovoditi u pitanje.

Bili ste ministar i u prethodnoj vladi. Da li se dogodilo da niste bili potpuno saglasni s nekim odlukama koje je ta vlada donosila?

Pre nego što se donese odluka može da postoji i živa debata. Tako je bilo u prethodnoj, tako je i u ovoj vladi, ali što se spoljne politike tiče mislim da se tu radilo o najlakšem prelazu jer se radi o politici kontinuiteta.

Da li ste neke odluke donosili pre opštih konsultacija? Da li ste radili na svoju ruku?

Uvek je spoljna politika bila institucionalno utvrđivana i uvek su sve odluke donošene u skladu sa zakonom.

Da li zbog godina, da li zbog bliskosti s Borisom Tadićem, tek o Vama uvek pričaju kao predsednikovom mezimcu još iz dana kada Vam je predavao psihologiju u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Koliko u tome ima ličnog, koliko partijskog, koliko ideološkog?

Najviše ima institucionalnog.

Da li ste se oko nečega zakačili s Tadićem?

Nikada o tome ne bih govorio u javnosti čak i da se tako nešto i dogodilo, ali srećom nije.

Govorilo se da Vas je Tadić pripremao za premijera. Niste prošli zbog otpora dela DS-a. Kakvi su otad Vaši odnosi sa stranačkim kolegama?

Izuzetno korektni su bili, jesu i očekujem da će biti u budućnosti. Toliko je komplikovana naša spoljnopolitička situacija da bih se isključivo koncentrisao na ono što je pred nama.

Kako biste opisali Vaš odnos s ministrom Šutanovcem?

Korektan.

Koliki je značaj pitanja odbrane u kreiranju naše diplomatije?

Politika odbrane je jedan od najznačajnijih elemenata spoljne politike, pogotovo u svetu u kome danas živimo i mislim da će biti sve značajnija.

Da li se to odnosi na približavanje NATO-u?

Ne, to se pre svega odnosi na udruživanje odbrambenih resursa u traženju odgovora na zajedničke bezbednosne pretnje regiona u 21. veku. Na njih se ne može odgovoriti individualno, u izolaciji od drugih. Što se tiče integracija u evroatlantske strukture mislim da već dovoljno blisko sarađujemo sa sa svim susedima na otklanjanju zajedničkih pretnji.

Vaši kritičari znaju da ste nekada bili savetnik ministra odbrane i da dobro kuvate. Sada Vašu „kuhinju” sumnjiče da ste doskorašnjeg načelnika Generalštaba, generala Ponoša, bez Tadićevog znanja, naveli da reaguje kako je reagovao.

U tome nema nikakve istine.

Kako je došlo do te priče. Da li Vama neko radi o glavi?

Prvi put čujem takvu spekulaciju i ona uopšte nema veze sa istinom. Mislim da pošto je vrhovni komandant Vojske Srbije doneo svoju odluku nije korektno ni primereno više komentarisati ovaj slučaj.

Koliko ste samostalni u kreiranju i vođenju spoljne politike? Koliko se oslanjate na Ministarstvo na čijem ste čelu, koliko na Vašeg prijatelja i političkog mentora, predsednika Srbije, koliko na ostale?

Ministarstvo inostranih poslova predlaže spoljnu politiku koju usvaja vlada a koja se koncipira u dogovoru s predsednikom Republike. Što se Ministarstva tiče, ono je od velike pomoći prilikom formiranja predloga za vladu.

Kakva nam je diplomatija?

Ova država je prošla kroz izuzetno težak period u nekoliko prethodnih decenija, pa mnogo toga nije ostalo na nivou pre početka krize raspada Jugoslavije. Diplomatija SFRJ je bila jedna od najpoznatijih, najuticajnijih na svetu.

Da li Vam je žao što tada niste bili ministar inostranih poslova?

Bilo je to vreme kada ste kao ministar inostranih poslova imali veliki uticaj u svetu. Čak i danas možete da se sretnete s dubokim poštovanjem koje je svet gajio prema našoj diplomatiji.

Da li se taj kapital razgrađuje ili se koristi kao temelj na kome se nešto gradi?

Mislim da će to biti jedan od prioriteta naše spoljne politike u godinama pred nama da probamo da konsolidujemo umnogome razgrađen kapital iz tog vremena, da ga ponovo složimo i da se vratimo na neke geografske prostore na kojima smo bili prisutni. Smatramo da je u 2009. potrebno pojačati angažovanost u Pokretu nesvrstanih ali i u drugim regionalnim grupama i inicijativama u kojima je Jugoslavija nekada imala značajan uticaj.

Srbija je dugo imala samo dve diplomatske adrese: Brisel i Vašington. Sada se saobraćaj proširio. Tesno sarađujemo s Rusijom, imamo dobre odnose s Kinom, povratili smo saradnju s Pokretom nesvrstanih koji smo samoinicijativno napustili. Da li to znači da prepoznajemo da svet ponovo nije jednopolaran?

Svet definitivno prestaje da bude jednopolaran. Ova godina će biti izuzetno složena i zbog ekonomske krize koja će pogoditi sve delove sveta. Ta složena slika određuje da izgradite odnose sa svima koji imaju uticaja na tu priču. Mi kao mala zemlja s problemom koji je zainteresovao čitav svet – mislim na Kosovo – imamo potrebu da izgradimo bliske odnose sa što većim brojem zemalja.

Do sada smo mnoge cehove plaćali što nismo znali da prepoznamo šta se događa oko nas.

Apsolutno. U tome se krije tajna uspeha ili neuspeha spoljne politike jedne male zemlje. Morate dobro da razumete ta kretanja i da se stalno repozicionirate.

Šta Vi predviđate. Kako će se razvijati svet narednih godinu-dve?

Mislim da će se ključni igrači opredeliti za saradnju kako bi se izašlo iz svetske krize. Uskoro ćemo imati novu američku administraciju od koje se mnogo očekuje. Ona će u velikoj meri dati ton, a imajući u vidu predizborna obećanja nadam se da će to biti pristup zajedničkog angažovanja na problemima koji nas sve pogađaju.

Vama se pripisuje zasluga što je Srbija u UN progurala inicijativu da Međunarodni sud pravde u Hagu preispita jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije. Vaš diplomatski saldo krasi i sporazum od šest tačaka oko Euleksa. Tada ste govor završili rečima: „Srbija je rekla svoje”. Imate li ipak još nešto da kažete?

Mislim da smo pronašli institucionalno rešenje za problem dnevnog upravljanja Pokrajinom na način koji je bio prihvatljiv za sve i dobio eksplicitnu podršku Saveta bezbednosti. Očekujem da ove godine neće doći do pomeranja oko pitanja statusa, jer će se tim pitanjem sve vreme baviti Međunarodni sud pravde, ali imaćemo veoma mnogo posla da sprečimo pokušaje ignorisanja ovog procesa. Očekujem ogromne pritiske na oko 50 država širom sveta da priznaju KiM i time praktično ignorišu sudski proces. Aktivni smo. Nema odmora. Pokušaćemo da te pritiske skrenemo, ublažimo, zaustavimo. Nadam se da ćemo biti uspešni.

A šta će Srbija da kaže?

Izborili smo se da 2008. ne donese katastrofalne posledice po mir i bezbednost u regionu. Da Srbija nije reagovala na način na koji jeste, imali bismo daleko težu situaciju. Pošto smo se i u međunarodnoj areni i u regionu izborili da ne dođe do oštrih konfrontacija i pored toga što je jednostrano proglašena nezavisnost KiM, mislim da 2009. može da bude godina konsolidacije i smirivanja tenzija. Srbija ima kapacitet, energiju i snagu da bude lider u ubrzavanju procesa integracija čitavog Zapadnog Balkana koji obeležavaju dve izuzetno neuralgične tačke: Kosovo i Bosna i Hercegovina. Ta dva pitanja mogu da se rešavaju uz konstruktivno angažovanje svih, pre svega Srbije. Za to smo spremni.

Podsećate na uspehe u globalnoj areni, ali oni su odmah bili propraćeni oštrim kritikama Vas lično da vodite „diplomatiju konfrontacije” koja Srbiju udaljava od EU. Kažu da ste „tvrda linija”. Da li je i to deo pritisaka koje najavljujete?

Teško mi je da razumem da neko politiku Srbije kvalifikuje kao „politiku konfrontacije”. Srbija je zemlja na koju je u 2008. izvršen direktan udar koji je za posledicu imao ugrožavanje ustavnog poretka, suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Ova vlada je prva vlada u istoriji Balkana koja je na takvu vrstu udara odlučila da odreaguje mirno, diplomatski, koristeći međunarodne institucije. Zahvaljujući Srbiji, Međunarodni sud pravde prvi put u istoriji razmatra pitanje secesije. Ako takav pristup zaslužuje kvalifikaciju konfrontacione politike, onda ja za tako nešto ne mogu da imam razumevanje. Takvu kritiku nisam spreman da prihvatim. Na kraju, ovo nije moja politika, ovo je politika Vlade Srbije.

Srbija je dugo bila deo problema na Zapadnom Balkanu. Vas lično sada kritikuju da se povodom kontratužbe Hrvatske sukobljavate sa susedima što onemogućava da postanemo deo rešenja. Kako to tumačite?

Veoma je teško razumeti rečenicu: kontratužba je nanela štetu odnosima u regionu. A šta je onda nanela tužba? Srbija je učinila sve da odgovori Hrvatsku od te tužbe, ali Hrvatska je odbijala sve predloge. Ne mogu da verujem da naše ponašanje može da se proglašava za aktivno narušavanje dobrih međususedskih odnosa.

Delujete uvek nasmejano, pa Vas je teško zamisliti u tvrdim susretima. Umete li da budete oštri u ličnoj komunikaciji?

Bilo je mnogo tvrdih razgovora. Neću nikad zabraviti seriju razgovora koje sam imao sa (pomoćnikom državnog sekretara SAD) Danijelom Fridom. Uopšte, tokom svih međunarodnih susreta ja samo saopštavam naše državne stavove. U nekim svojim aspektima oni nisu podložni reviziji, pa se to možda može nazvati tvrdoćom.

Zapadu ste se posebno zamerili što je Srbija podržala rezoluciju oko Irana u UN. Ako je to kompenzacija za podršku nesvrstanih, islamskih, arapskih zemalja u UN, zašto otvoreno ne kažete: „Jeste, pa šta. To je dobro za naše interese”. Javnost bi shvatila da smo prepoznali sopstveni interes, što nije česta pojava, i da smo u stanju da se borimo za taj interes, što je još ređa pojava.

Potpuno ste u pravu. Sada smo u situaciji kada s limitiranim resursima moramo da branimo izuzetno širok front kada je reč o jednom od naših najvažnijih spoljnopolitičkih prioriteta, a to je odbrana ustavnog poretka diplomatskim putem. Dobrim delom smo u tome uspeli zato što smo imali podršku jednog dela nesvrstanih zemalja, uključujući i Irana. To se posebno odnosi na protivljenje Irana tezi da je kosovsko pitanje versko pitanje.

Ovakvih odluka biće još?

Definisali smo nacionalni interes u spoljnoj politici i branićemo tri ključna prioriteta: odbrana ustavnog poretka diplomatskim sredstvima, ubrzavanje procesa evropskih integracija i uspostavljanje što je moguće boljih odnosa u regionu.

Tako se branite od optužbi da ste prvo bili američki čovek, potom ruski a sada čovek islama?

Ja sam čovek koji ima zadatak da sprovodi spoljnu politiku Srbije.

Jednom ste rekli da Srbija ima „moralnu obavezu” da ispuni obaveze prema Haškom tribunalu. Koliko je srpska diplomatija angažovana na hvatanju dvojice preostalih begunaca koji bi mogli da se nalaze u inostranstvu?

Zanimljivo pitanje. Nismo do sada bili angažovani jer nadležni organi nas tako nešto nisu pitali.

Koliko prošle godine ste izjavili da očekujete da će Srbija biti u EU 2012. godine. Globalna kriza nesumnjivo će uticati da dodatno splasne entuzijazam EU za proširenjem. Pošto znaju koliko ste puta rekli da će se Srbija odreći ulaska u EU ukoliko joj se kao uslov postavi priznanje kosovske nezavisnosti, zar ne mislite da bi postavljanje upravo tog uslova bilo najlakši put da nas gurnu u stranu?

Takva opasnost postoji i naš zadatak je da sprečimo postavljanje takvog uslova koji bi potpuno zaustavio proces integracije. Mislim da možemo da se protiv toga izborimo jer postoji deo članica EU koje se suprotstavljaju nezavisnosti Kosova. Mislim da možemo da budemo uspešni.

Pokazuje se da je dovoljna jedna članica EU koja blokira napredovanje Srbije ka EU. Da li su realne šanse za deblokadu tog procesa?

Od najveće je važnosti da mi u Srbiji gradimo pravo evropsko društvo, da omogućimo građanima Srbije da se osećaju kao građani Evrope. Kada će konkretni institucionalni koraci ka članstvu biti napravljeni to umnogome zavisi od eksternog sticaja okolnosti.

A kakve su „interne okolnosti” kako bi se sve to realizovalo?

Teške su. Imamo paralizu nekih institucija, pre svega parlamenta. Nadam se da će 2009. doći do kolektivnog otrežnjenja jer se nalazimo u jako složenim okolnostima i zaista moramo da prestanemo s konfrontacijom i saplitanjima kako bismo se angažovali za interese građana Srbije.

(Razgovarao: Boško Jakšić)