Економски рат Запада и Русије све жешћи

Како сукоби у Украјини не престају, економски рат Запада и Русије постаје све жешћи. Сви су изгледи да се мења политичка мапа света, у шта се уклапа и све видљивији енергетски разлаз Европске уније и Русије.

Личилио је на идеалну сарадњу, с обзиром да је реч о продавцу, односно купцу свих фосилних горива, али ни савршена трговина није одолела искушењу крупног политичког разилажења.

Лако је могуће да крајем текуће деценије унијске државе од Русије не буду куповале ни нафту, ни гас, упркос егзистенцијалном значају бизниса за оба партнера, а деценијама уназад вредност годишње купродаје премашује сто милијарди евра, чинећи 40 одсто укупне међусобне трговине.

Последњих дана Унија трага за другим добављачима, док Русија тражи друге купце. Мада обоје носе сјајан мираз, Брисел врећу новца, Москва понуду увек тражене робе, неће им бити лако у потрази за новим партнером.

Последњих дана Унија трага за другим добављачима, док Русија тражи друге купце. Мада обоје носе сјајан мираз, Брисел врећу новца, Москва понуду увек тражене робе, неће им бити лако у потрази за новим партнером

Русија је прошле године извезла 230 милиона тона нафте у вредности 110,5 милијарди долара, од чега је у Унију зарад 51,2 милијарде долара пласирано 108 милијарди кубика "црног злата". Мада је појединачно посматрано Кина са 70 милијарди кубика гаса највећи купац, унија је вишедеценијски партнер, а трећина испоруке обавља се 5.800 километара дугим нафтоводом "Дружба", којим дневно 110.000 тона нафте, безмало 40 одсто укупног пласмана, директно стиже до рафинерија по Источној и Средњој Европи. Остало пристиже танкерима.

Истворемено, Унија од Русије купује и велике количине деривата, пре свега дизела, мазута и вакумског гасног уља. Дневно, из Русије пут ЕУ се шаље око 4,5 милиона барела сирове нафте и цирка 2,5 милиона барела деривата. Када се прекину оволики аранжмани, наравно да буде стресно; замену није лако наћи.

Мање нафте, виша цена

Стога не чуди да када је Канада прва објавила ембарго на куповину руских деривата, тржиште је реаговало скоком цена за четири долара по барелу нафте. Раст цена на берзама је био све убрзанији како су бојкоту Москве почели да се прикључују САД, па Велика Британија, Јапан, Аустралија, потом велике светске компаније. Средином марта цена је узлетела на 132, потом се спуштала до 105, па опет нарасла на 126 долара.

Мада се државе Европске уније још нису прикључиле забрани куповине руске нафте и деривата, већ сада је сваки дан око два и по милиона сирове нафте и око милион тона деривата склоњено са тржишта. Управо тај недостатак је узрочио раст цена.

Уколико се настави бојкот руских енергената, процене су да би барел нафте могао достићи и 185 долара. У случају да се забрани прикључе и државе Уније, у понуди би дневно недостајало око три и по милиона тона сирове нафте и 1,8 милиона тона деривата. Ко зна у које висине би тада цена нафте узлетела

Уколико се настави бојкот руских енергената, процене су да би барел нафте могао достићи и 185 долара. У случају да се забрани прикључе и државе Уније, у понуди би дневно недостајало око три и по милиона тона сирове нафте и 1,8 милиона тона деривата. Ко зна у које висине би тада цена нафте узлетела.

Подсетимо, лане се цена, све док крајем августа није дошло до гасне, потом и енергентске кризе, кретала између 45 и 52 долара по барелу.

Невољне извознице

Логично је упитати се зашто остале извознице не би искористиле повољан тренутак и повећале понуду, подижући удео на тржишту?

Одговор је да свим извозницама одговара историјски рекордна цена нафте и свако покушава да за мање робе добије већу количину новца. Још је важније да нема много оних који могу брзо повећати понуду, поготово не у великом обиму.

 Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати су највећи извозници и могу веома брзо увећати пласман. Међутим, обе државе не само што су заинтересоване за високу тржишну цену нафте, већ су дуже време у нарушеним односима са САД и не желе својим потезима учинити било шта од користи Вашингтону. Подсећања ради, приликом гласања о резолуцији УН којим се Русија означава агресором, обе државе су биле уздржане.

Наравно да би САД и Канада могле повећати производњу, али у питању је нафта из песковитих налазишта, чије је црпљење не само технолошки сложеније и скупље, већ је и еколошки спорно. Бразил би, такође, могао повећати производњу, али је и он при гласању за Резолуцију остао уздржан, те су Канађани почели да притискају Гвајану, малену државу за коју "нафташи" тврде да би се за четири-пет сезона могла наћи међу двадесет водећих извозника.

Вађење нафте се не може на мах прекидати. Црпљење "цног блага" је континуиран процес, где су промене интезитета вађења континуиране и релативно скромне. Стога Русија мора да настави црпљење упркос драстично отежаном и више него преполовљеноом извозу

Прозилази да би једино Венецулела и Иран могли, не буквало одмах, али у релативно кратком року, знатније повећати производњу, тиме и инопласман. Међутим, обе државе су дуже време под својеврсним санкцијама истог тог Запада који забрањује и куповину руског фосила.

Но, и ако би обе ове државе истовремено повећале производњу, могле би да надоместе тек 3,5 милиона барела дневно, чиме би надокнадиле највише половину празнине насталу удаљавањем Русије са светског тржишта.

Русији ће, међутим, бити још и теже. Вађење нафте се не може на мах прекидати. Црпљење "цног блага" је континуиран процес, где су промене интезитета вађења континуиране и релативно скромне. Стога Русија мора да настави црпљење упркос драстично отежаном и више него преполовљеноом извозу.

Вишак чува у деценијама подизаним огромним складиштима каквих има по целој територији. Свакако да не може неограничено лагеровати робу, па се стога још и више узда у онај део света који се није приклонио кажњавању. Тако се највећи руски купац Кина још почетком 2022. обавезала да ће у наредних десет година куповати 100.000 тона годшње, што је 43 одсто више од досадашње рекордне дванаестомесечне набавке.

Попустом до купаца

Није спорно, дакле, да Запад може променити добављача нафте. Потребно му је две, евентуално три године да досадашњу куповину од Русије у целости замени набавком од другог купца. Међутим, не баш кратак период мањка понуде иницира скок цена нафе, што се већ и догодило, а биће још израженији ако се забрана куповине руских енергената, тиме и мањак понуде на глобалном тржиту, одужи и пооштри

Током марта месеца у берзанској куповини руске нафте посебно се истицала Индија, иначе традиционално највећи купац руског оружја. До сада је, због удаљенисти и високих трошкова транспорта, само повремено и у скромним количинама куповала руске енергенте. Лане је купила тек два милиона тона. Али, у марту је, користећи се знатним попустом који су Руси давали већим купцима, и по 28 долара по барелу, куповала и по 50.000 тона нафте дневно, збирно 1,5 милиона.

Рачуница је занимљива, при високој берзанској цени, и поред екстра попуста продавцу је остајало између 90 и 97 долара по барелу. У поређењу са ценама током дужег раздобља, више него пристојно.

Такође, неколико већих држава са југоистока Азије су потенцијални купци руске нафте. Уздржаним ставом при гласању у Уједињеним нацијама, Тајланд и Малезија су већ сигнализирали да су итекако заинтересовани, посебно уз евентуални солидан попуст. Берзанска цена је висока, простора за попуштање има.

Није спорно, дакле, да Запад може променити добављача нафте. Потребно му је две, евентуално три године да досадашњу куповину од Русије у целости замени набавком од другог купца. Међутим, не баш кратак период мањка понуде иницира скок цена нафе, што се већ и догодило, а биће још израженији ако се забрана куповине руских енергената, тиме и мањак понуде на глобалном тржиту, одужи и пооштри.

(021.рс)