Више нема јефтиног новца, Србији прети мањак 11 милијарди евра

Мада се у наступима српских челника могу чути само лепи и преувеличани показатељи о успешности овдашње економије, сада већ ни администрација не може да прикрије како цифре другачије приказују стварност.

Тешко да ишта може тако упечатљиво говорити о лошој ситуацији у привреди као 2,78 милијарди евра минуса у спољнотрговинској размени током првог квартала.

Свакако, не мали део тога отпада на непланирани увоз струје и дела гаса по актуелним, историјски рекордним ценама и што не би морало да се у истом обиму дешава до краја године.

Ипак, и ресорна министарка Зорана Михајловић је јасно указала да стање у ЕПС-у неће бити у потпуности санирано пре краја наредне зиме, па чак и краја наредне календарске године. У том случају ћемо се још итекако наувозити струје, свакако и гаса изнад оне количине која нам из Русије стиже по више него братској цени. Реално, и даље нас очекују озбиљни девизни издаци на које нисмо рачунали.

Добро је знати да је лане наш спољнотрговински минус износио шест, а године 2017, коју председник Вучић наводи као кључну за стабилизацију српског финансијског система, био је снижен на само три миљарде евра. Сад опет узлет, и то до небеса.

Ако се настави истим трендом до краја године ће премашити 11 милијарди евра, више од петине националног друштвеног производа.

Узроци минуса

Није случајно наш извозни минус високо негативан, последица је одговарајуће економске политике. Стога се запитајмо - шта је обележје српске економије последњих сезона?

Оваква политика заснивала се на јефтиној цени новца на међународном тржишту, као последице става националних банака најмоћнијих држава на свету да се некако изборе за кризом разбукталом 2008. године

Није тешко одговорити, изградња бројних путева, луксузне пруге, стамбених квартова, стадиона, јавних палата и споменика. Доминантни финансијер био је државни буџет, али не на основу редовних прихода већ по основу сталног задуживања, што емисијом нових државних обвезница, што директним уговарањем са државама чије су банке финансирале а грађевинске компаније потом изводиле поједине радове.

Оваква политика заснивала се на јефтиној цени новца на међународном тржишту, као последице става националних банака најмоћнијих држава на свету да се некако изборе за кризом разбукталом 2008. године. Потоњи догађаји додатно су подстакли најаче на непрекидне емисије новца, а њихове монетарне политике итекако обликују дешавања на глобалном финансијском тржишту.

Бећарска политика

Но, оваквој, по многима бећарској, политици примакао се крај. Инлфација је озбиљно запретила да се у потпуности отме контроли, посебно у САД где је током маја достигла 8,67 одсто, рекордно уназад четири деценије.

Наравно, утицај Американаца на светски финансијски ток је доминантан, па је и широм света новац годинама био изузетно јефтин. Камата је ретко када прелазила два одсто, државе са добрим показатељима су се могле задуживати уз само пола процента камате, па чак и без било каквог оптерећења

Крајем пошле године отпочето релативно лагано заустављање инфлације је у среду 15. јуна озбиљно убрзано. Тог дана Америчке девизне резерве су референтну каматну стопу повећале чак за 0,75 одсто, па се сада креће измнеђу 1,5 и 1,75 одсто.

Толики скок основне камате у САД није забележен још од 1994. године. Подсетимо, неколико година, први пут у историји, камата је била негативна и управо тако јефтин новац је разбуктао манију позајмљивања широм најбогатије државе на свету.

Наравно, утицај Американаца на светски финансијски ток је доминантан, па је и широм света новац годинама био изузетно јефтин. Камата је ретко када прелазила два одсто, државе са добрим показатељима су се могле задуживати уз само пола процента камате, па чак и без било каквог оптерећења.

Корените промене

Наравно да је и овдашња власт, тако жељна новца, почела масовно позајмљивање, па је наш јавни дуг са 15, колико је износио  2012. године, нарастао на близу 31 милијарду евра, при чему сва задужења нису стигла до почетка отплате, па се административно још и не воде као дуг. Цени се да таквих обавеза има до седам милијарди евра, пре свега у аранжманима са Кином.

Но, промена америчке монетарне политике мења све, и то буквално за 180 степени. Тим пре што је промена бржа него што се очекивало, па тако стручњаци процењу да ће и наредно увећање, већ у јулу, такође износити 0,7 одсто.

Према ранијим назнакама америчког гувернера на јесен су планирана још два, а у наредној години још пет увећања. Процене су да би већ до краја децембра основна каматна стопа у САД могла премашити три одсто, дванасет месеци касније и 5,5 одсто. Сам Бог зна на колико ће тада нарасти камате пословног банкарства.

Мада Европска централна банка још није започела повећање своје референтне каматне стопе, на тржишу се промене већ осећају. Присутне су и на српској финансијској пијаци.

Камате у девизним кредитима већ су двоструко више него годину дана раније, а за Србију је најгоре што драматично опада могућност задуживања у домаћој валути. Од јануара Србија је четири пута излазила на тржиште нудећи на (ре)продају обвезницу вредну 15 милијарди, а ни након силних покушаја није успела у целости, мада је и камату озбиљно увећала.

Промена мора бити брза и темељна, из основа. Време је за оне које имају амбиције и умећа да воде дугорочне развојне политике, усредсређене на што потпуније искоришћавање домаћих ресурса, и на што снажније подстицање приватног српског капитала, чврсто везаног за домаће потенцијале

Нове прилике на финансијском тржишту изнуђују и промене у економској политици. Далеко од тога да је досадашња економска политика Србије, заснована на огромним јавним улагањима и директним страним инвестицијама претежно у нискофинализоване производне програме, донела неке веће резултате.

Јефтин новац и непрекидно позајмљивање су успевали да бројне проблеме, а пре свега стварну висину државних обавеза, привремено сакрију. Међутим, наставак овакве политике у време све скупљег новца био би, благо речено, погубан.

Подстицање приватног капитала

Промена мора бити брза и темељна, из основа. Време је за оне које имају амбиције и умећа да воде дугорочне развојне политике, усредсређене на што потпуније искоришћавање домаћих ресурса, и на што снажније подстицање приватног српског капитала, чврсто везаног за домаће потенцијале.

Дакле, за оне који ће убудуће водити економску полтику дијаметрално супротну од досадашње. Велико је питање има ли таквих међу онима који су на власти већ десет година, а недавно су поново успели да намагарче бираче и задобију њихово поверење.

(021.рс)