Мора му се, и мртвом, честитати на бескомпромисности и досљедности са којима је тај Србисимус мрзио Бошњаке, Албанце, Хрвате, Црногорце и Европу искључиво зато да би тиме према свом народу показао љубав каква никад ни у једном србском срцу није планула од Косова наовамо...

Петооктобарски преврат 2000. године, изведен народним гневом и са снажном подршком страних обавештајних служби, био је идеолошки хетероген и са некомпетентним вођством. Тај поредак није испунио очекивања и наде измученог и осиромашеног народа Србије.

Неки воле да идеализују Владимиpa Путина као идеолошког следбеника совјетских лидера левичара, али то je чиста бемислица. Његови говори су јасан доказ да му je упориште у фашизму.

Неправедно је, али са њихове тачке гледишта можда и разумљиво, да Немачка, Хрватска или Мађарска, које су у Другом светском рату биле на страни агресора, желе 9. маја да славе Дан Европе. Али за Србију, земљу чији је готово сваки становник изгубио неког ближњег у Другом светском рату, та дилема не би смела да постоји.

Ако Јанукович није могао да одоли злоупотреби власти и клептократији, можемо се надати да ће неки нови лидери Малорусије знати да се паметније поставе. Већ само одбијање рецепата ММФ-а и улоге европејске колоније нешто значи.

Јасно је да је Вучић од Србије направио државу у којој се грађани плаше да кажу шта мисле; у којој се хапси и притвара; у којој таблоиди линчују и воде харангу против свих оних који се усуде да кажу било шта против режима. Одбијамо зато што Зорана Михајловић за две године није успела да направи рачун за струју, што је Гашић већ неколико фирми послао у стечај.

Заблуда је да се у Београду добро живи, јер Београђани деле судбину целе Србије. Највећи проблем Београда јесте незапосленост, мале плате оних који раде и бедне пензије оних који су до јуче радили. Београду су неопходни озбиљни домаћи и страни инвеститори који ће отворити нова радна места, баш као и у целој Србији.

Извор „Курира“ затим додаје како ће „наредних дана, захваљујући Мишковићевим парама, кренути брутална кампања, како у медијима, тако и на друштвеним мрежама, коју ће диктирати ’Мишковићеви опозиционари’.

Александар Вучић је, колико разумијем ствари, чврсто одлучио да остане упамћен као један од највећих реформатора у повијести Србије, он се толико више и не обазире на нападе и прозивке својих политичких опонената...

Штавише, незаслужена милост коју су им великодушно уделиле судије унеколико обесмишљава очекиване процесе пред србијанским правосуђем, ако, по обимној хашкој документацији и злочинима за миленијуме робије, уопште буду и покренути.