Србија треба да каже под којим условима је спремна да призна Косово. Једино тако што ће се север припојити Србији, а југ признати као независну државу. Српска национална политика, у којој сам ја спреман да учествујем, истовремено треба да буде припајање севера

Полемика између Бранка Павловића и Бошка Обрадовића око питања аутономије АП Војводине и могуће промене Устава Србије.

И Милица и ти несретни људи са Косова који су ту сахрањени, они су сви моји. Они су више моји него било који Србин или Албанац који је убијао, или онај фрик у аваксу горе. А ови који су их убијали - они нису моји. И никад неће бити моји, ма колико били Срби или Албанци. Не интересују ме. Нисам ја рођак са убицама.

Kако је могуће да новина, дан пре, објави – ко ће и у колико сати да буде ухапшен?! И, каква је то истрага? Кад новине пишу оптужнице, хапсе и пресуђују? Бизнис и политика су на овим нашим просторима, некако – у сагласности.

Главни политички циљ српске стране био је такозвано „дефинитивно решавање српског националног питања“, односно уједињење свих Срба са простора бивше Југославије, њихово одвајање од других народа и успостављање етнички чисте Велике Србије са границом на линији Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица. 

Оне који се и даље баве апологијом потеза нове власти само треба питати – како су реаговали док је сличне ствари радио Тадићев режим? И – како би реаговали да је Тадић победио на изборима и поново формирао Владу?

Na tribini „Srbija i Srbi 100 godina posle Kumanova“, koju su prošle nedelje u Novom Sadu organizovali desničarski pokret „Svetozar Miletić“ i Nova Srpska Fašistička Misao, među govornicima se pojavio sa suncem u kosi, mladi i nadahnuti Slobodan Antonić, da prisutnima prenese nacionalni bol koji ga žulja u grudima.

Политички односи Фидела Кастра с Москвом, ипак, нису били једноставни. Кастро се залагао за активну подршку револуцијама у целом свету, а противио се мирољубивој коегзистенцији са Западом.

Баш та особина – да непомирљиву критику српског национализма зачини смислом за хумор, ерудицијом, перфектним језиком и личном надареношћу учинила га је Моцартом грађанске Србије, који најтеже сонате пише са лакоћом, духовито и читљиво.

Кажем да ватрени идеолози обично скривају своје неуспехе великим паролама. Мени данас замерају исте ствари – извињавам се на поређењу – које су замерали и Зорану Ђинђићу пре скоро двадесет година: да ће пустити тајкуне у странку, да нема идеологије итд.