Преносимо | |||
Неумрла Добрица Ћосић је умрла |
понедељак, 26. мај 2014. | |
Неумрла Добрица Ћосић је умрла. Испричавам се за овај испад: остатак Монтенегрињца у мени неочекивано је надвладао Југословена, што сам по националности вазда и био. Или пак није остатак Монтенегрињца, него је за ову неподопштину крив језик из мог дјетињства: у Црној Гори вазда је било Добрица, али сви они су били женскога спола. Пошто овој Добрици није пукло већ никло, мораћу испочетка: умро је неумрли Ћосић, који је иза себе оставио добар коњски товар књига, па ипак заслужује једну замјерчицу: написао је у четири тома “Време смрти“, у два тома „Време власти“, у једном тому „Време змија!“, у три тома „Време зла“, а “Време тла“ и „Време крви“ остао нам је дужан, мада смо та два његова романа гледали уживо, као риалити шоу, али је за жаљење што о њима Српчад неће моћи да пишу магистарске радње и докторске дисертације, а то му српска наука о књижевности неће опростити. Матија Бећковић, професионална нарикача у чакширама која више од четврт стољећа не мрда са гробља, блаженопочившега је похвалила да је добро “одабрао време смрти”, с чиме су уопће не слажем, јер потоп у Србији онемогућио је да четничија с ове и с оне стране Дрине тога партизанскога комесара оплаче како ваља и требује – ето зашто је онај једноћелијски организам који се зове Рајко Васић клетвама распалио из Бање Луке као из ВБР-а: „Когод није дошао на сахрану Добрице Ћосића, а требао је, дабогда му се душа распала од Деоба и Сеоба. Дабогда га јело Време Смрти. Дабогда му ноге ракама његовим ходале”. Од посљедње клетве, која ме подсјетила на Даринкине ријечи: “оће језик направо”, одмах сам се најежио, јер један Геџо може имати само једну раку, стога мораш замислити Србина кога је Бог, онај са Чичином кокардом, очалама и чибуком, осудио да хода по хиљадама рака које су, диљем Покојнице, остале иза недипломираног калемара из Велике Дренове. Али мора му се, и мртвом, честитати на бескомпромисности и досљедности са којима је тај Србисимус мрзио Бошњаке, Албанце, Хрвате, Црногорце и Европу искључиво зато да би тиме према свом народу показао љубав каква никад ни у једном србском срцу није планула од Косова наовамо, а бога ми ни наонамо, али пошто је та љубав била обострана, убијеђен сам да је Бог Србима скупа послао потоп и Геџину смрт да би њихова бол због елементарне несреће бар донекле умањила бол због смрти “оца нације“, како су га звали, с пуним правом уосталом, јер је Србима јебо матер. А мене је његова смрт толико изненадила да сам доносиоцу тог хабера, у стресу казао као јунак из једне Попине пјесме: „Шта му би? Никада то пре није радио“. Био сам чак запрепаштен, јер ме нико није могао разувјерити да ће ме Геџо наџивјети, из једноставног разлога: “њему његово зло вијек продужује“, како сам давно написао. Стога, и у часу док ове редове пишем, сматрам његову смрт непровјереном гласином, чак сам у наступу надахнућа спјевао двостишје оригиналније од свега што сам икад срочио: „Жив је Геџо, умро није, док је Шумске и Србије“. Јер умјесто Добрице, остале су кобре и кобрице које је одгојио, али ме занима хоће ли вршилац дужности Добрице Ћосића бити Владимир Кецмановић, највећи ћосићоид у српству свеколику? (Е-новине) |