Балканци у Берлину, Немачка на Балкану

(Прес РС)

Шта је донела дуго припремана конференција одржана у прошли четвртак у Берлину? Насупрот жељама и прогнозама наших "пријатеља" у ближем и ширем окружењу да ће се, мимо званичне најаве, на дневном реду наћи "Дејтон 2", сазивач Ангела Меркел није променила тему скупа. Није се разговарало ни о Босни, ни о политици, него, како је и најављено, о економској сарадњи балканских земаља на путу у ЕУ. И то, рекло би се, без великих амбиција и спектакуларних резултата, јер главни циљеви скупа били су шири и мање транспарентни...

По свему судећи, овај скуп је пре свега требало да промовише немачко вођство на челу ЕУ. И то се симболички могло препознати већ по томе што није одржан у Бриселу него у Берлину и што главну реч нису водили Ван Ромпеј, Барозо или Јункер, него Меркелова.

Затим, била је то прилика да се на стоту годишњицу Великог рата Немачка представи балканским народима у новом руху. Не као освајач два пута током прве половине XX века, него као земља која своју све већу економску и политичку моћ користи да би помогла развоју земаља Балкана.

Даље, немачки пример економског и политичког успона усред кризе која је мање или више захватила остале чланице, требало је да освежи привлачност ЕУ и удахне нову енергију процесу евроинтеграција, који је после пријема Хрватске упадљиво малаксао.

Напокон, поред евроентузијазма Балканаца и балканоентузијазма Европљана, скуп је требало да демонстрира и ексклузивно право ЕУ да се шири у регији. Јер, у "европском дворишту" већ одавно се играју САД, а током дугог "евроуспоравања" у њему су заиграле и неке друге ваневропске силе.

Први циљ конференције (промоција немачког вођства) остварен је, али већ с другим (промена имиџа изазивача два светска рата) баш и није сасвим тако. Покушаји немачких научника и новинара да ревидирају историјске узроке Великог рата изазвали су негативно расположење у српском делу Балкана. А сви остали економски и политички циљеви конференције остали су "на дугом штапу".

Пре свега, испоставило се да су инвестициона очекивања сиромашних Балканаца знатно испред актуелних потенцијала немачке ЕУ. Меркелова им је отворено ставила до знања да у ЕУ нема пара за већу подршку. Односно да новац за мегапројекте које су наивно упртили у Берлин треба сами да обезбеде регионалним "удруживањем рада и средстава" и да могу да рачунају само на мања допунска или иницијална средства. Напросто, ЕУ још троши милијарде да би стабилизовала своје посрнуле чланове, попут Грчке, Шпаније и Португала. Сада су дошле и ЕУ санкције и руске контрасанкције, које су угрозиле велике европске извознике и читаве националне привреде. А најугроженији траже обештећење на каси у Бриселу. Уосталом, управо немачке компаније су још прошле године одустале од хидроенегетског мегапројекта на Дрини, који је могао да удружи Србију, Црну Гору, Федерацију и Српску, а евентуална подршка обнављању пруге Ужице-Сарајево имала би мање економски, а више политички ефекат.

Природно право и политички монопол на "европско двориште" може се, истина, извести из чињенице да је Балкан географски део Европе и да су регионални лидери на почетку транзиције изразили интересовање за ЕУ. У међувремену, међутим, доста се тога променило. Због властитих унутрашњих проблема ЕУ је објективно изгубила на привлачности, а непрецизни и променљиви услови, те магловите и неизвесне перспективе прикључења довели су до масовног евроскептицизма у редовима западнобалканских народа. У БиХ, коју Берлин сматра "најосетљивијом тачком балканске слагалице", појавили су се нови партнери - Русија и Турска, који су понудили више, а са мање условљавања.

И што је најважније, ослобођени евро-америчке опсесије да се БиХ по сваку цену мора третирати као јединствена држава иако то реално није, нови партнери су се оријентисали према ентитетима који су, узети сваки за себе, отворенији и функционалнији за сарадњу. Пробуђена велесила Русија наслонила се на традиционалне славенско-православне везе са Српском и српским народом. Економски све јача Турска на традиционалне исламско-османске везе са Федерацијом и бошњачким народом. Бриселу то донедавно није сметало јер је Русија подржавала европску оријентацију како Србије, тако и Српске, а Турска је и сама имала европске амбиције. Русија је третирана као драгоцени снабдевач јефтиним гасом за развој европске индустрије кроз "Северни и Јужни ток", а Турска као промотор бенигног ислама и брана продору милитантног ислама на капији Европе.

Све се променило обновом хладног рата са Русијом, а коју су изазвале САД. Најпре су прекршиле договор са Горбачовом о неширењу НАТО-а на исток, затим започели инсталирање ракетног штита на пољској граници према Русији, па онда режирали улично рушење легално изабране проруске власти у Украјини. На Путинову одбрамбену реакцију на Криму и пограничном појасу, САД су мобилисале ЕУ за конфронтацију са Русијом и тиме изазвале унутрашњу поделу међу чланицама. Немачка је, уз велике политичке резерве и економску штету, прихватила да се придружи америчким санкцијама према Русији и очигледно је као компензацију добила могућност да уређује у балканском дворишту ЕУ и оствари давне снове о продору на топла мора.

Колико је та компензација искрена и трајна с обзиром на надигравање које Вашингтон још од почетка краја Југославије води са трансатлантским савезницима. Американци су стално тврдили да ЕУ треба да нађе решење за своје "запуштено балканско двориште", али су истовремено увек саботирали свако решење да би доказали да се ништа не може решити без њих и њихове продужене руке НАТО-а. Сада су презаузети жариштима по Блиском, Средњем и Далеком истоку која су сами произвели, али ће са дистанце наставити да прислушкују телефон Ангеле Меркел. Њој предстоји и надигравање са Путином и Ердоганом који су у међувремену постали "лоши момци", а и један и други у одговарајућим ентитетским половинама БиХ уживају неупоредиво већу популарност него ЕУ.