Убрзај, Србијо – одговор Јожи Менцингеру

(Политика)

Убрзај, Србијо – одговор Јожи Менцингеру

Не жели Менцингер да ми успоримо. Један део Србије то хоће, онај коме је ово до сада савршено одговарало. Они који нису живели од знања и рада него од познанстава, кланова и веза

Ничег новог у историји. Када год неко негде крене, са свих страна се чује, сложно – Успори мало.

Хоћеш да покренеш учмалу земљу – успори мало.

Хоћеш што пре у ЕУ – успори мало.

Хоћеш офанзиву на криминал и корупцију – успори мало.

Реформе – успори, бар мало.

Другим речима – куда си ти, уопште, кренуо. Још си и арогантан јер, ако ништа, покушаваш да испуниш оно што си као план направио и не одустајеш од тога. А, нама је увек било најбоље без плана, да преживљавамо, да кунемо све друге за наш, не тако лагодан, али не баш ни тако лош живот, живот у ком смо увек трошили више од онога што смо зарадили. Мислим и на државу и на већину нас.

Нама је, као што рекох, сасвим фино овако. Не радимо превише, а опет преживљавамо. Формирали смо читаву нову класу – социјално корумпираних, оних који увек нешто некоме дођу и њима увек неко нешто дође, запослених преко везе, с трочасовним радним временом, огрезлих у комбинацијама и повластицама... Земља нам је пропала, презадужена је, привреда нам не ради, инфраструктура уништена. Све заједно, готово да нам је супер. И? Шта ћемо сада? Да се зауставимо? Ништа да не пробамо? Нигде да не стигнемо?

Да ја, као премијер, послушам савет – Вучићу, успори мало?

И то не савет Јоже Менцингера, који и сам каже да није превише пратио шта се у Србији ради, него савет који су ми, на насловним странама и у хедовима, упутили бројни дневни листови и телевизијске станице, као и политичари који немају политику и не знају како би било каква политика могла да изгледа, осим безумног контрирања у свему, у нади да ће српска линија мањег отпора брзо и неумитно да однесе победу над сваким планом, редом, дисциплином и радом.

Јер, управо је то суштина. Не жели Менцингер да ми успоримо. Један део Србије то хоће. Сви којима је ово до сада савршено одговарало. Сви који нису живели од свог квалитета, знања и рада, него од познанстава, кланова, веза... Сви који су незнање и лењост прогласили за квалитет и за које је сваки рад – непријатељски. Они би да не идемо никуд. Да вечно останемо на истом месту и у месту, како се ништа у њиховом квазисистему не би пореметило. Да не би вредни и квалитетни испливали на површину. Да их нико, никада, случајно не би питао шта стварно знају и шта су, стварно, урадили.

Они су проблем.

Размишљао сам да ли да одговорим на све што је Јоже Менцингер рекао у интервјуу Слободној Европи или, бар, на онај део који је пренела „Политика” и закључио да нисам дорастао и да немам економско знање које Менцингер несумњиво има, те ћу мање полемисати с њим, а више с алтернативама плана и програма Владе Србије који сам изнео у експозеу пред народним посланицима у Скупштини Србије. Узгред, дозвољавам себи само једну примедбу на рачун свега што је изнео Менцингер, а то је да нисам чуо, видео ни прочитао ни један једини предлог који би говорио како, шта и на који начин би требало да урадимо да спроведемо оздрављење српске привреде, уз највишу могућу заштиту радника и њихових права, те каква је то шок терапија коју смо ми применили. Критика је увек добродошла, али најбоља критика је она која нуди решења, а не критика која каже да сте арогантни само зато што желите, коначно, после деценија великих неуспеха, нешто да промените.

Влада Србије формирана је 27. априла и није имала уобичајених сто дана уигравања. Суочили смо се, од самог старта, не само с амбицијом политичких противника да омаловаже сваку врсту напора и потребе да се ствари у Србији енергичније и брже мењају, већ и с природним катастрофама које су успоравале, отежавале предвиђене реформе и одузимале капацитет Србије да се снажније суочи с горућим економским проблемима. Наравно, као што сам у експозеу рекао, реформе неће донети одмах бољи живот сваком човеку у Србији, али после две или три године дисциплинованог провођења нашег темељног и озбиљно осмишљеног плана пружиће се прилика сваком човеку да својим радом обезбеди себи и својој породици нешто бољи живот. Циљ је да реформама створимо конкуренцију, такмичење или, једноставније, тржиште идеја, људи и капитала. После спроведених реформи, неће се чути вапаји о томе како нам постојећу ситуацију штити и чува одређени закон, већ како да својом марљивошћу, знањем и енергијом урадимо и зарадимо више. Да те наше жеље и захтеве увећавамо тако што ћемо своју иницијативу да појачамо, да не чекамо да нам посао падне с неба или да нам га поштар донесе на врата, да схватимо да је најбољи и најисплативији посао у приватном, а не јавном сектору. Да извршавамо обавезе према држави, да не учествујемо у избегавању плаћања свих рачуна држави јер тиме себи одузимамо и уређене домове здравља и добре школе, мотивисане наставнике и лекаре, као и модерне аутопутеве.

Не брините о брзини, већ о величини таласа који долази

Наше задатке, задатке за мандат ове владе поделио бих у шест група:

Стварање неупоредиво бољег пословног амбијента

Кренули смо да мењамо ствари. Поносим се што смо донели Закон о раду, за разлику од многих који су се сакрили у мишје рупе, да некога негде не наљуте. Тај закон представља угаони камен, камен-темељац за све промене које у Србији хоћемо да остваримо. Пре свега, промену сопствене свести и приступа радним обавезама.

Стварна и жестока борба против сиве економије

Донели смо нови закон о пореском поступку и администрацији, ангажовали 400 нових пореских инспектора и кренули у остварење оних прихода који држави по закону припадају. Први пут, имаћемо темељну контролу и санкционисање непријављивања запослених и у приватном сектору. Такође, безбедносна агенција постигла је прве, наглашавам прве, озбиљније резултате у борби против шверца цигарета и резаног дувана.

Суштинска реформа јавних предузећа

По мом суду, ово ће представљати највећу муку и проблем за српску државу, иако тако не изгледа. Наиме, не само да су државна предузећа доживљавана као партијске прћије, већ нико није водио рачуна о томе да смо у претходним годинама од тих компанија, којима смо дали монополски положај и обавезу да зарађују у име државе, направили привредне богаље којима држава даје новац како би могли да преживе и очувају високе плате својих запослених. У том смислу, није ни чудо што је у Србији сан сваког младог човека био посао у неком од јавних предузећа, а не сопствени, инвентивни бизнис у којем би могао да зарађује много више. Лакше је кад не мораш да се трудиш и бориш, када ниси на тржишту, а сваког месеца капље добра, веома добра плата. Таквим односом су оштећени и сви добри и вредни радници тих предузећа, јер као и ми политичари, сви су стрпани у исти кош. Зато, крећу смене и нови конкурси за избор руководилаца у јавним предузећима. Мерило успеха биће резултати, тј. смањење губитака и повећање профита. И ништа више. И, то није никаква представа, већ тешка борба да ствари покренете. Промене ће бити интензивне и у више корака. Неће бити директора који су се сродили са фотељом и функцијом, а некако, увек су бежали од резултата, а и резултати од њих. Те промене, крећу, колико данас.  

Решавање проблема тзв. предузећа у реструктурирању

Србија за предузећа у реструктурирању, плус „Железара” и „Симпо”, који само формално немају тај статус, издваја више од 750 милиона евра годишње. То је половина фискалног дефицита с којим морамо да се изборимо у наредне три године. Управо зато, на влади смо изгласали и послали у Скупштину законе о приватизацији и стечају, како бисмо коначно ушли у решавање проблема који су нам претходници оставили не трудећи се да те проблеме сагледају, а камоли реше. Неко мора. Свуда где је могуће да пронађемо стратешког партнера, свуда где постоји било какав бизнис кејс, влада ће помоћи и субвенционисати опстанак предузећа и запослених у њему. Тамо где то није могуће, радницима ћемо платити отпремнине, али систем у којем се не бавимо економијом, већ плаћамо социјални мир без икакве, или уз недовољну привредну активност, води нас директно у пропаст. И та предузећа, и те раднике и нас као државу.

Уређење јавних финансија и мере фискалне консолидације

Политички најосетљивије питање. Ове мере, било да је реч о смањењу плата у јавном сектору, или нечем другом, имају смисла само у случају да спроводимо све остале. У противном, те мере – неопходне због катастрофалне неодговорности претходних власти, које су своје проблеме решавале купујући гласове парама наше деце, трошећи њихову будућност и обавезујући све нас да увећавамо дугове, како бисмо исплаћивали њихове политичке промашаје – биле би контрапродуктивне. Смањиле би тражњу, а смањење фискалног дефицита било би само краткотрајно. Зато нам је потребна одлучност највећег дела друштва да спроведе у дело план реформи који смо усвојили, јер у противном, суочићемо се само са још већим проблемима и завршити као неке од земаља у нашем окружењу. 

Реформа јавне администрације

 У припреми је закон о планирању и изградњи који би требало да бирократске процедуре сведе на минимум и издавање грађевинских дозвола претвори у брз, рутински посао, али то је само једна од ствари које морамо да урадимо у промени односа наше администрације према грађанину. Ми у јавној управи добро смо плаћени од грађана, и то морамо да вратимо већим трудом, залагањем, да будемо слуге народу, а не да народ доживљавамо као оне који нама служе. Такође, држава са тако слабим приватним секторомне може да издржи овако гломазан административни апарат и зато ћемо покушати да, на правичан начин, ослободимо управу оних који недовољно раде и оних који су посао добили захваљујући партијској припадности, а не због своје стручности и знања.

Урадили смо и друге ствари. Послали смо у скупштинску процедуру сет медијских закона, преко банака српској привреди поделили, до сада, 700 милиона субвенционисаних кредита и тиме подржали ликвидност више од десет хиљада малих и средњих предузећа у Србији, донели Закон о обнови земље и без иједне примедбе, заједно са партнерима из Европе и света, кренули у обнову енергетског сектора, путне инфраструктуре, кућа које су срушене, или оштећене у мајским поплавама.

Пут пред нама није лак, и једино напорним и посвећеним радом можемо да испунимо наш сан о стварању модерне српске економије, која ће створити трајне услове за истински квалитетан живот читавог друштва.

И, на крају, још једном – не ради ова влада све ово, због неке имагинарне Европе, због чланства у било којој организацији, нити због било каквих снова о уједињеном свету, или неком његовом делу.

Ми, наравно и ја, имамо само један сан. Пристојну, уређену и задовољну Србију.

И исте такве људе у њој.

Зато смо научили, а научићемо и друге, да највећи део наше несреће потиче из свеопште неостварености. Из чињенице да смо држава у којој људи нису задовољни сопственим животом, па ни било чиме другим.

И да сви ми, цела та група заустављених, морамо једном да се покренемо. Да из лера пребацимо у брзину.

И, када се мало размисли, само смо то и урадили. Кренули смо.

Зато, свим душебрижницима поручујем – не брините о брзини. Брините о величини таласа који наилази и који је незаустављив.

У њему су сви они који хоће да раде, да се крећу, да иду напред и ка врховима. Они, који, после толико времена, хоће, коначно, нешто да ураде за себе и свој живот. Тако ће урадити и нешто за Србију. Промениће је.

Убрзај, Србијо.