Како је Дан победе цинично маскиран „Даном Европе“

На данашњи дан, пре тачно 69 година, нешто иза поноћи, у 00.16 часова,  у Берлину је потписан акт о безусловној капитулацији Немачке у Другом светском рату.У име поражене нацистичке Немачке, овај акт је потписао фелдмаршал Вилхелм Кајтел, док су у име савезника, капитулацију немачких снага ратификовали совјетски маршал Георгиј Жуков и британски генерал Артур Тедер.

Историчари се слажу да су главну прекретницу у Другом светском донеле две победе Црвене армије над немачким Вермахтом, једна у Стаљинграду, а друга код Курска, у источној Украјини. Стаљинградска битка је била једна од најкрвавијих, а можда и највећа појединачна битка у људској историји. На површини од 100.000 квадратних километара, беснела је 200 дана, почев од 23. јула 1942. до 2. фебруара 1943. године. Однела је животе преко милион руских војника и цивила. У њој је учествовало више од два милиона људи, са 20.000 топова, око две хиљаде тенкове и исто толико авиона. Овом битком, у којој су учествовали руски мушкарци, жене, па чак и тринаестогодишњи дечаци, Русија је показала на какве је жртве спремна у борби против фашизма, охрабрујући многе ослободилачке покрете широм окупиране Европе.

Винстон Черчил је рекао „Стаљинград је био крај почетка, а Курска битка почетак краја“.

Курска битка одиграла се од 05. јула до 23. августа 1943. године. Ова битка је остала запамћена као највећа тенсковска битка у историји ратовања. Немачка је у Курској бици располагала са 900.000 војника и 2.700 тенкова, док је Црвена армија имала извесну бројчану предност у људству и 3.600 тенкова. Завршетком Курске битке завршена је и последња немачка офанзива на Источном фронту. После ове битке немачка војска се налази у константом повлачењу, а иницијатива дефинитивно прелази на совјетску страну, водећи ка коначној победи над нацистичком Немачком.

Победом у Курској бици отвара се пут за прелазак реке Дњепар и ослобађање Украјине, да би коначно, на пролеће 1945. Црвена армија пробила немачке линије у Пољској и кренула у незадржив поход ка Берлину. Снажна совјетска офанзива у делу Немачке који ће касније постати Источна Немачка (ДДР) имала је два циља. Напредак је морао да буде што је могуће бржи, да би се линија додира са западним савезницима померила што више на запад, док је други мотив био да се освоји Берлин. Освајање Берлина имало је не само велики послератни стратешки значај, већ и велики симболички значај. Онај ко освоји Берлин, тај ће бити прави победник Другог светског рата. Руски војник Михаил Минин, 30. априла 1945, попео се на зграду Рајхстага у пламену, и на њој истакао црвену заставу. Русија је однела победу.

У бици за Берлин, која је трајала од 16. априла до 08. маја 1945, страдало је 185.000 војника Црвене армије, док је на страни немачке војске, животе изгубило 170.000 људи. Суочен са неизбежним падом Берлина, а тиме и коначним крахом свог сна о хиљадугодишњем рајху, Адолф Хитлер је 02. маја извршио самоубиство у свом берлинском бункеру.

Седам дана после тога, у Европи је окончан Други светски рат.

У овом, до тада невиђеном ратном вихору, више од 50 милиона људи изгубило је животе. Највеће жртве у борби против фашизма поднела је Русија, односно СССР, чији се губици процењују на близу 25 милиона људи. Југославија је, према званичним подацима, имала 1,7 милиона жртава. Имајући у виду број жртава и размеру разарања које је свету донео Други светски рат, Дан победе на фашизмом, којим су та разарања заустављена, са разлогом се сматра једним од најважнијих датума у историји човечанства.

Током протеклих 69 година, Дан победе над фашизмом доживео је дубоки симболички и садржински преображај. Тај преображај је започет само пет година после окончања Другог светског рата, 9. маја 1950, када је француска влада објавила Декларацију о стварању заједнице угља и челика, западноевропске наднационалне творевине која је требало да обједини индустрију угља и челика два најкрупнија произвођача послератне Европе – Немачке и Француске.

Овај пројекат је у историји остао познат као Шуманов план, који је добио име по тадашњем француском министру иностраних послова Роберту Шуману.

Захваљујући овом пројекту, 9. мај се обележава не само као Дан победе над фашизмом, већ и као Дан Европе. Врхунски је цинизам да од свих 365 дана у години, Европска унија, предвођена Немачком, 1985. године, донесе одлуку да се Дан Европе слави баш 09. маја.

У свему овоме постоји једно питање, које се као лажна дилема, са јасном политичком димензијом, све чешће намеће у јавности: који од ова два догађаја, који се обележавају истог датума, данашња Европа треба да слави? Да ли је то дан који је означио победу уједињене Европе над злом нацистичке Немачке, или дан када је створена прва наддржавна организација у Европи која суштински представља претечу садашње Европске уније.

Неправедно је, али са њихове тачке гледишта можда и разумљиво, да Немачка, Хрватска или Мађарска, које су у Другом светском рату биле на страни агресора, желе 9. маја да славе Дан Европе. Али за Србију, земљу чији је готово сваки становник изгубио неког ближњег у Другом светском рату, та дилема не би смела да постоји.

Али упркос томе, у Србији се, у последњих неколико година, прослава Дана Европе третира са истим, ако не и већим значајем, него Дан победе над фашизмом. Да ли је Србији датум када је донета Шуманова Декларација о оснивању организације угља и челика заиста важнија од Дана победе над фашизмом? Или је то само још један, веома лукав, покушај да се тим догађајем засени, обезвреди и гурне у запећак онај други? И да ли Србија, заслепљена политиком безусловног придруживања Европској унији, треба да пристане и на тај услов, да учествује у ревизији сопствене историје?

Очигледна ревизија историје коју, у освит обележавања стогодишњице од почетка Првог светског рата и 70. годишњице од завршетка Другог, спроводе поједине чланице Европске уније, опасна је не само због тога што искривљује историјске чињенице, правећи од џелата жртве, и обратно, већ и због тога што води ка ренесанси идеје фашизма, која своје отелотворење данас има у фашистичком покрету који кроји нови државни поредак у Украјини.

Захваљујући повампирењу фашизма у Европи, данас, као и пре 70 година у белоруском селу Хатину, украјински фашисти – овог пута у Одеси – спаљују живе цивиле. Европа не сме да затвара очи пред овом појавом, већ мора стално на њу да подсећа и указује, како се ужасна прошлост Другог светског рата никада не би поновила. Зато је важно да читава Европа, а посебно Србија, 09. маја слави Дан победе.

Патријарх Павле је говорио: браћо, да праштамо — морамо јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо — не можемо. Не можемо да заборавимо Други светски рат, и не можемо да заборавимо НАТО бомбардовање Србије. Онај ко то може, нека 09. маја слави Дан Европе.  

(Печат)