Zapadni Balkan u raljama moćnika

Oružanom agresijom NATO pakta, izgradnjom Bondstila i stvaranjem NATO države na svetoj srpskoj zemlji, uz rušenje režima Slobodana Miloševića i instaliranje tzv. demokratske vlasti u Srbiji, Bela kuća je „odahnula“ smatrajući da je konačno završila svoje planove sa Srbijom, najvećim „remetilačkim faktorom“ na Balkanu. Tako devastiranu i ojađenu prepustila je čak nižim nivoima u Državnom sekretarijatu, a Bela kuća, Pentagon i CIA su se okrenuli drugim delovima sveta.

Pravce svog delovanja preusmerili su, pored arapskog sveta, na ugrožavanje bezbednosti Rusije kroz instaliranje vojnih baza i antiraketnih sistema u njenom neposrednom okruženju. Prvo Gruzija, a zatim Ukrajina trebalo je da budu test koliko je Rusija spremna i rešena da brani svoje vitalne interese u neposrednom okruženju. Otvaranjem krvavog građanskog rata u Ukrajini, uz optužbe zbog navodne umešanosti Rusije i Putinovih imperijalnih ambicija, kao najdirektnijoj pretnji Poljskoj i baltičkim zemljama, upoređujući ga čak i sa Hitlerom, trebalo je isprovocirati direktan sukob Brisela i posebno Berlina sa Moskvom, sa Vašingtonom u pozadini, koji bi svojim evropskim partnerima patronatski diktirao poteze od kijevskog Majdana do sankcija.

Odlučno i beskompromisno reagovanje Rusije u zaštiti proruskih snaga u Ukrajini, jedino racionalnom akcijom oko Krima i kontramerama na sankcije, najveći deo članica EU i posebno poslovni i intelektualni krugovi u Nemačkoj prozreli su namere SAD da Evropu gurne u rat sa Rusijom iz kojeg bi najveću korist izvukao upravo Vašington. Iako još pod starateljstvom Vašingtona, EU, taj još nedovršeni pravno-politički provizorijum, i posebno Berlin, realno sagledavajući svoje vitalne interese, uz državničku mudrost Putina, uspeli su da kroz "Minsk 2" stvore početne uslove i pretpostavke za smirivanje opasnog ratnog žarišta u Ukrajini, sa realnim izgledima da ono za neko vreme ostane u statusu „zamrznutog koflikta“, čime se u izvesnoj meri ublažava totalni fijasko SAD, kako u odnosu na Ukrajinu, tako još i više u odnosu na konfrontaciju EU, odnosno Berlina sa Moskvom.

Aktivnom ulogom u smirivanju krvavog sukoba u Ukrajini Berlin se profilirao na geopolitičkoj mapi sveta kao nezaobilazni faktor na koga se sve više mora računati. Narasli ekonomski džin, zahvaljujući ponajviše svojoj neprikosnovenoj poziciji u EU, koju je pretvorio u nemačku Evropu, ozbiljno kuca na vrata četvrtog najznačajnijeg geostrateteškog igrača.

Očekivanim prerastanjem ukrajinske krize u „zamrznuti konflikt“, uz odlučno reagovanje Moskve u zaštiti svojih interesa u okruženju i izrastanje Berlina u geostratešku ekomnomsku i vojnu silu, Vašington je shvatio da njegov uticaj na evroazijskom prostoru, a time i na širem geopolitičkom planu, dolazi u pitanje.

Iz diplomatske istorije je poznato da su velike sile, u silaznoj putanji svoje moći, a prema procenama mnogih analitičara čak i američkih, preduzimale veoma opasne i rizične aktivnosti reinstaliranja nekadašnje snage i uticaja u svetskim razmerama, što se po pravilu završavalo njihovim sopstvenim urušavanjem ili porazom od strane novih narastajućih svetskih sila. Ne treba sumnjati da Vašington, u takvoj poziciji, ima u rukavu još nekog nepromišljenog, ali veoma opasnog „ zeca“, koga će upotrebiti da otvori neko novo krizno žarište u ovom regionu, sa ciljem nove konfrontacije EU, odnosno Berlina sa Moskvom. Zlokobni nagoveštaj je nedavno dao državni sektetar DŽ. Keri izjavom da se „Srbija nalazi na liniji vatre između Moskve i Vašingtona“, koju nažalost aktuelna vlast u Srbiji nije izgleda ozbiljno shvatila, niti je adekvatno reagovala.

Zapadni Balkan izrasta u značajan region geostrateških nadmetanja najmanje četiri moćna svetska igrača, dijametralno suprotnih interesa: SAD, Rusije, Nemačke i Turske. Njihovi interesi se prelamaju i prepliću preko nekoliko veoma opasnih potencijalnih kriznih žarišta: Kosova, Makedonije, BiH, Republike Srpske, Sandžaka, Velike Albanije, uz dodatak Grčke. Svoj interes za ovaj region pokazuje i Kina, koji bi joj poslužio kao svojevrstan koridor, tzv. put svile, za značajniji ekonomski prodor u zapadnu Evropu suvozemnim umesto vodenim putem kojim još nažalost gospodari SAD.

Berlinskom inicijativom okupljanja pet zapadnobalkanskih zemalja, plus Priština, pod firom unapređenja ekonomske, bezbednosne i dobrosusedske saradnje, Nemačka namerava da stvori politički savez pod njenim starateljstvom, čije će članice, raznim ucenama, držati na dugom štapu učlanjenja u EU. Iz tog zapadnobalkanskog političkog grotla izvukla je Sloveniju i Hrvatsku, a ostale zemlje će držati u svojevrsnom neoklonijalnom položaju koristeći njihove prirodne resurse i nerazvijeno tržište. Vešto i dalje eksploatiše izlizanu mantru njihove „evropske perspektive“ za članstvo u EU, što se u suštini svodi na status sličan onom u kojem godinama drži Tursku kao „povlašćenog partnera“.

Rusija je odlučna da ne sme izgubiti svoje prisustvo u ovom regionu, kao svojevrsni garant svoje bezbednosti, a braniće ga i učvršćivati energetskom politikom, tradicionalnim i bratskim vezama, pojačanim informativnim prisustvom i jačanjem niškog Centra za vanredne situacije. Dokaz te odlučnosti Moskva je demonstrirala nedavnom posetom predsednika Putina Beogradu, pozivom prdsedniku Nukoliću na obeležavanje 70-godišnjice pobede nad fašizmom, pozivom Medvedeva Vučiću da poseti Moskvu, kao i predstojećom posetom Lavrova Beogradu.

SAD će ucenama pojedinih lidera ovog regiona i provociranjem „kontrolisanih kriza niskog intenziteta“ stvarati klimu međusobnog nepoverenja i ekonomskog iscrpljivanja, sa osnovnim ciljem da onemogući jačanje ruskog, ali i nemačkog interesa i prisustva, uz njihovu konfrontaciju. Sagledavajući važnost ovog regiona u njenim strateškim planovima povratka uloge jedine supersile u svetskim razmerama, a ona se ostvaruje prvenstveno upravo u ovom evroazijskom prostoru, Bela kuća Zapadni Balkan preuzima od Državnog sekretarijata pod svoju ingerenciju. Pokazalo se da su za tu igru Keri i Dačić sitni igrači, što potvrđuje i poziv potpredsednika Bajdena premijeru Vučiću da poseti Vašington. IPAP i Blerovi „deliveri junits“, kao i najnoviji „Krajova savez“ dve NATO članice, direktno suprotstavljene Rusiji, i Srbije su deo njihovog plana dodatnog pokušaja uvlačenja Srbije u strukture NATO.

Turska će u realizaciji Davutogluove spoljnopolitiče doktrine „strateške dubine“ korišćenjem islamskog faktora jačati svoj neoosmanski uticaj, posebno kroz održavanje „Zelene transferzale“ i ekonomsko-propagandnim prisustvom u ovim sredinama.

Da li se Srbija zaista nalazi na Kerijevoj „liniji vatre“ i da li će ona i kada biti aktivirana, ostaje da se vidi, nadam se uskoro. Jedan od pokazatelja biće i rezultati posete Nikolića Moskvi i brže-bolje prihvaćene posete Vučića Vašingtonu. Zgusnuti termini u samo nekoliko meseci važnih događaja i poseta na visokom i najvišem nivou između Srbije i ovih zemalja doneće određena razjašnjenja. Srbiji se, kao retko kada u nedavnoj prošlosti, poklanja toliko „pažnje“ i iskazuje toliko „pohvala za hrabre mere na unutrašnjem i konstruktivne stavove na spoljnem planu“, kao što se to ukazuje aktuelnoj vlasti. „Pažnja“ i „pohvale“, a „pesnica“ visoko uzdignuta, koju Srbija ne može skršiti, a da li ima mudrosti i znanja da se sa njom prijateljski rukuje, ostaje da se vidi.

Odlaskom na 70-godišnjicu proslave pobede nad fašizmom u Moskvu i učešćem gardijske jedinice na vojnoj paradi na Crvenom trgu, predsednik Nikolić je obelodanio svoje, ali i emocije značajnog dela građana Srbije, uz potvrdu svog strateškog opredeljenja „srpske kuće sa dvoje vrata“ u spoljnoj politici. Premijera Vučića Berlin i Brisel stavljaju na muke oko Kosova i „famoznih EU poglavlja“, a kakvo ga političko „čerečenje“ očekuje u Vašingtonu, osetiće na svojoj koži. Da li će i kada ići u Moskvu na poziv Meedvedeva, o čemu se još ne izjašnjava, doneće i neka razjašnjenja na unutrašnje političkoj sceni oko sve učestalijih rumora oko neslaganja u najvišem državnom vrhu kuda će zapoloviti srpski brod.

Uz „promenu svesti“, koja se nažalost sve više ukorenjuje u Srbiji, ima još toga što Srbija treba da „izdeliveruje“, samo ostaje da se vidi kome će više, a kome manje „isporučiti“. „Tu deliver“ (isporučiti), omiljeni termin činovnika Vašingtona u pripremama za pregovore sa srpskim partnerima, kao uslova koji Srbija treba da ispuni da bi dobila naklonost i sumnjivu podršku SAD, eto uselio se direktno i u aktuelnu vladu velikom „blagonaklonošću“ gospodina Blera. Od toga koliko ćemo kome „izdeliverovati“ može zavisiti i aktiviranje one Kerijeve „linije vatre“.

Kako Srbija, kao centralna i ključna zemlja Zapadnog Balkana, koja od svih najviše trpi pritiske i ucene, pored ekstremno teške ekonomske situacije, može da ostane svoja na svome i da iz ovakve nimalo zavidne situacije izađe sa što manje ozleda? Ako državno rukovodstvo bude raspolagalo relevantnim informacijama diplomatskog i posebno obaveštajnog karaktera iz naših DK predstavništava (što sada zbog stanja u našoj diplomatiji nije slučaj), ako bude konsultovala kolektivnu pamet, pa čak i onu „intelektualnu elitu“ koja joj, kako misli, nije naklonjena, podseti se na slavne tradicije svoje otadžbine i manje bude samouverena u svoje nepogrešive poteze kao rezultat „rada, rada i samo rada“, uz malo više znanja, uz oslobađanje tutorstva nekih stranih ambasadora u donošenju svojih odluka - mogli bi sačuvati svoju „kožu“ ako ne i košulju.

Na kraju, možda je krajnje vreme da Srbija, u formulisanju državne i nacionalne politike, u čemu se još luta, a da bi izbegla zamke inostranog faktora i ublažila negativne posledice svojih poteza, postavi sebi krucijalno pitanje. Da li se 5. oktobra, bez osmišljavanja i realizacije „6. oktobra“, ukrcala u pogrešan voz. Ako je tako, onda je i svaka stanica na tom putu pogrešna.