Случај "Недић" или закаснела доследност Демократске странке

У многобројним политичким анализама често се може чути сасвим основана оцена да Демократска странка не успева да се јасно идеолошки профилише, што доводи до њеног све израженијег лутања и ширења конфузије на нашој политичкој сцени. То има за последицу да је ова странка изгубила одлучност и доследност у заступању јасно одређених идеолошких и политичких ставова. Али покретање дисциплинског поступка од стране председника ДС Бојана Пајтића за искључење из странке историчара Бојана Димитријевића због релативизације фашизма и залагања за рехабилитацију генерала Милана Недића требало је да најзад покаже одлучност у заступању и одбрани тековина антифашизма.

Очигледно је да је процењено да је на овај начин Демократска странка најзад успела да покаже своју принципијелност и приврженост корпусу антифашистичких идеја кажњавајући члана који није следио зацртану страначку политику. У саопштењу Демократске странке каже се да је она своје јасно антифашистичко опредељење небројено много пута показала и потврдила. Ниједан њен члан, баш као и ниједан грађанин Србије, не сме себи давати за право да проналази оправдање за оне који имају симпатије и разумевање за колаборационисте и сараднике окупатора.

Међутим, Бојан Димитријевић је као историчар активно учествовао у процесу рехабилитације генерала Драже Михаиловића, а Демократска странка је гласала за закон о изједначавању права четника и партизана. Одакле сада толика изненадна доследност у одбрани антифашизма када се процеси рехабилитације са мање или више контроверзи и расправе одвијају у Србији већ неколико година.

Очигледно да је оваква иницијатива за искључење историчара Бојана Димитријевића дошла као резултат процене да ће на овај начин странка успети да се поново легитимише као политички представник тзв. либерално-грађанских политичких кругова, чији представници и идеолошки јуришници сматрају да имају неприкосновени монопол у одбрани антифашизма и давању неупитних оцена ко у овом друштву има право да припада антифашистичким снагама и заступа њене тековине.

Да ли Демократска странка настоји да на овај начин шири свој иначе ограничени коалициони капацитет, обраћајући се тзв. грађански оријентисаним бирачима који представаљају гро белих листића и неопредељених. Зато треба бити уз дежурне антифашисте и борце за људска права који се не либе да говоре и о постојању српског нацизма. А можда ускоро дође и до најаве нове либерално-демократске коалиције.

Пре ове иницијативе Бојана Пајтића у нашој јавности се одвијала права хајка против историчара Бојана Димтријевића, а „левичар“ и антифашиста Јово Бакић је у листу Политика објавио текст "Милан Недић и ДС" као неку врсту потернице и јавне прозивке. У нашим медијима се појавио велики број текстова о Милану Недићу као квислингу, говорећи о томе да покушај његове рехабилитације има велику подршку, иако истраживања јавног мњења показују да више од 60 одсто испитаника управо подржава историјску утемељену оцену да се радило о колаборационистичкој влади коју су инсталирали контролисали немачки окупатори.

Међутим, реакције наших дежурних антифашиста, који упорно понављау да је Србија земља у којој је почео Холкауст, не остављају много простора за уравнотежену расправу која неће бити у служби дневнополитичких и идеолошких обрачуна. Овде је реч о поновном увођењу идеолошко-политичке подобности, али се отвара и простор за идеолошко дисквалификовање и обрачунавање са оним људима који нису слепи послушници и следбеници партијске линије. Поготово за оне који настоје да о времену у коме је деловала колаборационистичка влада Милана Недића суде и расправљају пре свега са позиција своје историјске струке.

Управо је то покушао да чини и историчар Бојан Димитријевић, не наступајући као члан ДС, али то се не уклапа у начин мишљења и поступања оних историчара и партијских радника који више личе на подмладак СУБНОР-а него што су спремни да чују и уважавају другачије мишљење.

Они не желе да се упусте у аргументовану расправу изван њима познатих и давно успостављених идеолошких конона. Овакав начин реаговања председника ДС само показује да и ова странка, ма колико се позивала на своје демократске принципе и толеранцију, није у стању да раздвоји право на слободно мишљење, и то у оквиру историјског позива од захтева за поштовање страначких ставова који се прилагођавају и користе сходно дневнополитичким интересима.

Зато Бојан Димитријевић с правом каже: “Изненађен сам бољшевичком методом ДС, чији сам члан од оснивања. Одувек сам био и историчар и члан ДС, а никад нисам мешао те две ствари, а ни ранија руководства странке нису имала проблем с тим. Странка сада даје свој суд о прошлости сопственог народа и то само показује колико је садашње руководство ДС одвојено од народа и гласачког тела. Тенденцију да се Недић оптужи за Холокауст (па посебно и Србија) треба одбацити, јер су Срби и Јевреји заједно страдали од окупатора: Недићу треба дати оно на шта сви грешници имају право: поштено суђење и олакшавајуће околности.“

Потпуно другачије виђење можемо наћи у ставу историчара Николе Самарџића: "Идејна платформа Недићеве аболиције заснива се на негацији Холокауста изједначавањем жртава Холокауста у окупираној Србији са свим осталим жртвама, где су Јевреји и Роми били циљане, а сви остали колатералне и политичке жртве нацистичког новог поретка или жртве у нацистичким обрачунима са снагама покрета отпора. Недићева аболиција је политичка легитимација неке будуће квислиншке владе која би се успоставила успехом активног отпора европској интеграцији и европеизацији“.

Овако изнети ставови неће изазвати реаговање функционера ДС или антифашистичких бораца јер се само тврди да су Срби (сврстани у све остале) били узгредне и случајне, а не циљане жртве нацистичког терора и геноцида.

Проблем је тим сложенији што историчар Бојан Димитријевић није у својим јавним наступима ни доводио у питање колаборационистички карактер владе народног спаса Милана Недића, нити је негирао и умањивао вредност и тековине антифашизма. Али суд партије је и данас важнији од права историчара да, следећи своје професионалне стандарде, доноси своје оцене о суштини и природи неког историјског периода. Његови аргументи могу бити подложни и политичким просуђивањима, али они не могу бити предмет партијских стигматизација и политикантских ислеђивања.

Пре неколико недеља имали смо бурну дебату о праву на слободно и неспутано мишљење сваког појединца у друштву, а она је покренута након изјаве председника САНУ о потреби да признамо да је Косово за нас у овом времену изгубљено. Тад су ти исти припадници грађанских и антифашистичких групација који сада жигошу историчара Бојана Димитријевића снажно и одлучно бранили право на слободу мишљења и изношења ставова који не морају да буду израз колективног става институције или организације.

Сада се историчару Бојану Димитријевићу не пружа могућност да има право на слободно мишљење, већ му се оспорава намера да као историчар у оквиру своје професионалне вокације укаже на све изазове, недоумице и трагичне околности у којима је живела и страдала Србија након успоставлајна немачке окупације током Другог светског рата. Као и много пута до сада, закаснела доследност Демократске странке неће имати никаквог политичког ефекта јер служи само за дневно политичку и једнократну страначку употребу. Последице оваквог понашања само ће довести до даљег осипања и слабљења ове странке, која не успева да се консолидује и неколико година након силаска са власти.