Vučićev ekspoze i „spontani“ miting podrške novoj vladi

Dan kada je izabrana nova Vlada Srbije, ili, preciznije (da ne kažem – važnije), kada je Aleksandar Vučić konačno postao predsednik Vlade, ostaće upamćen po mnogo čemu.

Prvo, ekspoze koji je trajao oko tri sata nije upamćen u istoriji. Na početku izlaganja, tada još uvek mandatar, Aleksandar Vučić je pomenuo da je pročitao sve ekspozee prethodnih mandatara. U redu – svaka mu čast na tome. Ipak, svaka čast onom mandataru posle Vučića ako bude uzeo da čita ekspoze prethodnog mandatara. Imaće šta i da pročita.

Recimo, ovo je prvi ekspoze mandatara srpske vlade u kojem se pominje burek. Dalje, mandatar je usred parlamenta, pred predstavnicima najviše zakonodavne vlasti, ali i pred čelnicima Ustavnog i Kasacionog suda, direktno izgovorio presudu rekavši da su uhapšene UBICE Slavka Ćuruvije. Koliko mi je poznato, valjda je na sudu u ovoj državi da presuđuje ko je ubica? Ili, ipak, nije?!

Slušajući Vučića, nije mi bilo jasno (mada, i jeste) kako mrtav-ladan može da sedi Ivica Dačić i sluša (ako je uopšte slušao, mada je tako izgledalo) da čovek u čiju vladu upravo ulazi pljuje i baca drvlje i kamenje na prethodne vlade, uključujući i one u kojima je lider SPS učestvovao?!

Pored svega toga, svako ko je slušao mandatara sigurno je barem jednom morao postaviti pitanje: Izvinite, gospodine Vučiću, da li ste Vi učestvovali u vlasti prethodnih godinu i po, i da li ste Vi svojim delovanjem u SRS-u svojevremeno upravo doprineli da se proširi uverenje da može da se prima plata a ne radi, da se proizvodi hleb od tri dinara, ili je možda opština Zemun u vreme radikalske vladavine primer najefikasnije i za investitore najprivlačnije opštine u Evropi?! Pa, neće biti. Uostalom, da li se neko seća da su Arapi i šeici sa milionima obilazili Magistrat u Zemunu?!

Moram da priznam da je na momente bilo potrebno dosta napora čuti mandatara jer mu je glas postajao sve tiši. Ozbiljnost trenutka koji je trajao tri sata grubo je prekinuta u dva navrata, što Vučić nije propustio da naglasi: prvi put kada su dva poslanika iz DS-a razgovarala, pa je Vučić usred govora skrenuo pogled, zaćutao i „izvinio se“ što ih prekida; drugi put bilo je još neprijatnije – nekome u sali je zazvonio telefon. Na to je mandatar prekinuo izlaganje, u sali je zavladao muk, a oštri pogled sekao je u pravcu gde sede NDS i DS. Nije se videlo u koga je Vučić gledao, ali trenutak je podećao na onu neprijatnost sa školskih časova kada profesor naglo prekine izlaganje i strogim pogledom se okomi na đaka, a svi u zebnji očekuju neku kaznu.

Kazne nije bilo, ali je zato školski čas nastavljen. Zapravo, ovo nije ni bio školski čas, već blok nastava od četiri spojena časa od 45 minuta. Tako je i sam Vučić naslutio da će se novinari sigurno baviti pitanjem koliko je čaša vode popio u vreme ekspozea. Ja bih to pitanje preformulisao: Koliko čaša vode može da popije čovek a da mu se ne ide do toaleta? Nisam brojao. Ali sam sklon tome da verujem da je neki (američki medijski) savetnik i dalje tu, da sve prati i da je u stanju i taj podatak da iznese. Uostalom, da je to bitan podatak premijeru, potvrdio je i time što na kraju nije propustio da naglasi da je jedini on sedeo svih osam sati u sali i nije išao ni do toaleta!

I, naravno, ni ovo obraćanje Aleksandra Vučića nije moglo da prođe bez poslovica. To je bilo toliko inspirativno, da su na kraju neki poslanici, mahom podržavaoci nove vlade, citirali nekoga. A svakako je pravi kulturni šok usledio kada je Marjan Rističević citirao Linkolna!

Ipak, možda najznačajniji utisak nije bio onaj u Skupštini – već ispred nje. Pojavila se informacija da će ispred Skupštine biti organizovan „spontani“ miting podrške novoj vladi. Prvobitno je, navodno, trebalo da bude oko 15 časova. Ta vest se pročula i među poslanicima, pa je Borko Stefanović iz DS u svom izlaganju pomenuo taj skup i predložio da se zbog toga, „kako bi poslanici SNS stigli na miting“, produži rasprava o vladi. Na to je odgovorio Zoran Babić, šef Poslaničke grupe SNS, rekavši da SNS ne organizuje nikakav miting, i da jedini skup koji se organizuje jeste onaj DS-a u Sava centru, gde će se oni razračunavati među sobom (naime, danas je DS imao svoju radnu skupštinu).

Istine radi, neki mediji su navodno objavili da SNS organizuje skup, ali da neće biti skup nego „obraćanje premijera“. Međutim, zaista je bilo malo koga ko je znao ranije nešto o skupu, već je sve, zaista – izgledalo kao spontano.

Ipak, ne lezi vraže. Autor ovih redova se tragom informacije o „spontanom“ skupu našao oko 19 časova ispred Doma Narodne skupštine. Bilo je šta i da se vidi! Nekoliko hiljada ljudi stajalo je ispred platoa Skupštine. „Spontano“ su se okupili i to iz raznih gradova Srbije. „Spontano“ su došli iz Novog Sada, Vršca, Niša, Kragujevca... „Spontano“ su ispred ulaza u Dom Narodne skupštine postavljena i dva video bima i postolje za govornika, mikrofoni i zvučnici.

Kada je Vlada položila zakletvu i kada je predsednica skupštine, koja je izrotirala skoro sve stranke, pozvala prisutne na koktel, građanima se „spontano“ obratio novi premijer, a iza njega je bila cela nova vlada. Naravno, govor je obilovao za Aleksandra Vučića tradicionalnim pozdravom „dragi prijatelji“ i konstatacijom da Srbija ima čemu da se nada, a ne samo da se okuplja pred Skupštinom zbog uspeha Novaka Đokovića i drugih sportista. U govoru koji je, za razliku od ekspozea, bio puka sitnica – svega nekoliko minuta – novi premijer je pozdravio „spontano“ okupljen narod iz svih krajeva naše domovine.

Tu, međutim, nije kraj zanimljivostima koje su obeležile dan kada je izabrana 13. vlada po redu od uvođenja višestranačja. Nemali broj prisutnih ljudi na platou ispred Skupštine nije naročito pažljivo pratio govor, ali su uredno aplaudirali. Ipak, ni aplauza nije bilo onoliko koliko bi neko očekivao da je bio toliki put. Kada je novi premijer završio obraćanje zahvalnoj naciji, osetno je bilo razočaranje među prisutnima uz pitanje: „I, to je to?“ i konstataciju – „ovoliki put smo bili zbog ovoga“.

Autoru ovih redova bilo je veoma drago što je među silnim „spontano okupljenim narodom“ čuo i mnoge koji su došli iz Niša, Novog Sada, Vršca, pa je odlučio da ih isprati i vidi kako će svi oni sada „spontano“ da se vrate kućama.

Ne lezi vraže! Onaj ko je organizovao i osmislio ovo „spontano dešavanje naroda“ imao je ipak dovoljno visprenosti da to lepo zakamuflira – pa nije bilo centralnog mesta gde su stajali autobusi. Ne! Oni iz Vršca i Kragujevca nalazili su se negde kod Železničke stanice, ovi drugi negde kod autobuske. Autobusi nisu bili grupisani na jedno mesto, već onako – raštrkani. Pametno: Em ne prave gužvu, em da ih ne snimi neko ko je maliciozan i zlurado prokomentariše kako je narod dovezen na miting, i prikriju istinu da su zapravo svi poželeli na današnji dan da dođu „spontano“ malo u Beograd i prošetaju.

Na kraju, gorak ukus u ustima ostaje svakome kome je do napretka i do ozbiljne države i društva. Ne može se progres praviti na podršci socijalnog dna, već na dogovoru sa srednjim slojem i intelektualnom elitom. Ne može da se priča o reformi države, a za sve da se pita jedan čovek. Ne može da se priča o slobodi medija, a da se prvobitno samo pojedinim (u saglasju sa kabinetom PPV – odabranim) medijima dozvoli snimanje polaganja zakletve, pa je to posle promenjeno usled reakcije javnosti. Ne može da se priča o odgovornoj polici na Kosovu, a da nema tela u Vladi koje će se baviti Kosovom, i da nema ni slova o famoznoj Zajednici srpskih opština, koja je najavljivana kao pitaj boga kakav uspeh srpske politike. Ne može da se priča o ozbiljnoj politici a da se svaka kritika doživljava kao nasrtaj „tajkunsko-medijsko-mafijaškog-ko će ga znati još kakvog“ lobija.

Ne samo da sve ovo ne može, već i nije potrebno. Nije potrebno da sada, kada je ogromna podrška verifikovana na izborima, da se ide u populizam sa aplauzima na svake dve rečenice, da se organizuju „spontana“ obraćanja, da se stalno priča o tome kako neko mnogo radi i stvara utisak da jedino On radi, a mi svi ostali smo samo kritizeri koji ne znaju i ne razumeju, pa da nam uteha bude to što se On „ne ljuti na nas“. Nema potrebe za ovim...

Osim ako je cilj da se stalno pravi odstupnica i izgovor za svaki promašaj. Kao, recimo, rečenica da „Beograd na vodi može da se izjalovi samo našom greškom“, pa da posle, ako to ne uspe, bude unapred obezbeđen izgovor i da sleduje stara naša priča „drž’te lopova“...