Речено је да један народ пре него пропадне отупи - да ли је то наша све изгледнија судбина?

Да Приштина не стаје у свом походу како би избрисала верски и културни идентитет српског народа на Косову и Метохији, жестоко ударајући и отимајући објекте СПЦ представљајући их као своје а наочиглед међународне заједнице која све немо посматра и ћути, доказ је најновије заузимање око 50 ари земљишта на којем се налазе темељи манастира и Цркве Богородице Хвостанске која датира из шестог века. Остаци овог сакралног објекта налазе се у селу Врело у општини Исток. Ово је само један у низу цитата из многих новинских текстова којим су пропраћени нови потези Куртијеве владе у сталном настојању да се ствара атмосфера за даљи прогон Срба са Косова и Метохије тако што ће се брутално негирати његов културни, национални идентитет и историјска традиција. То је само део укупног процеса заокруживања тзв. косовске државности као очити израз апсолутног пораза политике Александра Вучића коју је он водио као главни преговарач Србије у решавању положаја српског народа и одбрани наше државне суверености.

Данас је очигледно да он у отвореном сагласју са међународном заједницом оличеном пре свега у ЕУ и САД, спроводи прихваћени француско-немачки план као једини залог за његов даљи опстанак на власти и то као гарант стабилности и очувања мира у овом веома важном геостратешком региону.

Доказ његове отворене издаје виталних националних и државних интереса има веома много, најновији су садржани у одлуци о могућности да аутомобили са косовским таблицама тзв. косовске државе могу несметано да се крећу државном територијом Србије, ова одлука је донета одмах након завршетка ванредних избора на којима се одиграла до сада ретко виђена изборна крађа.

Одмах након ове скандалозне одлуке уследило је укидање динарског промета на Косову и Метохији, што није изазвало готово никакву озбиљну реакцију и реаговање наше власти. Амбасадор САД у Србији Кристофер Хил је тим поводом изјавио да је "неопходно избегавати једностране потезе и непотребна изненађења попут одлуке о укидању динара из платног промета на Косови и Метохији". Њега је вероватно изненадила и одлука САД да додатно заједно са Турском и Великом Британијом наоружавају и стварају војску Косова, вероватно као још једног гаранта стабилности на Балкану.

Ово је само пример више до којих неслућених граница иде лицемерство и хипокризија тзв. међународне заједнице, јер је јасно да Аљбин Курти не повлачи ни један „изненађујући“ потез без сагласности својих страних покровитеља. И представници наше власти су се могли придружити оваквој недостојној изјави Кристофера Хила и изразити своје велико изненађење као што су то чинили много пута до сада проглашавајући пре тога низ узастопних победа у преговарачком процесу који траје већ дуже од једне деценије.

Све се чини да се некада спорадични гласови и тврдње о томе да су Косово и Метохија дефинитивно и неповратно изгубљени и да се мора прихватити постојање тзв. косовске државе, сада постају опште прихваћени начин говора

Велики пријатељи и ментори Александра Вучића у ЕУ и САД, осим неколико маргиналних изузетака, нису реаговали на низ веома јасних доказа о изборној крађи на ванредним изборима у Србији, што је и било за очекивати јер он спроводи договорену агенду којом се обезбеђује признавање тзв. косовске државности.

Зато и не треба да нас чуди што ЕУ и САД ћуте на најновије отимање цркве Хвостанске Богородице. За нас је изнад свега најпоразније што наша јавност не реагује и ћути на очигледне примере велеиздаје и предају Косова и Метохије. Настао је општи и застрашујући мук и прихватање овог свршеног чина и све се чини да се тема Косова и Метохије и катастрофалног стања и положаја Срба додатно маргинализује и потисне "великим квантним скоком у будућност Србије", у којој очигледно Косово и Метохија неће бити као неодвојиви део наше државне и територијалне суверености. У тој одурној и инфантилној представи о "квантном скоку" је дато обећање да "ниједна српска породица неће до 2027. године на Косову и Метохији бити без крова над главом", само није речено колико ће српских породица остати да живи у овој нашој покрајини када буде спроведен до краја француско-немачки споразум.

Александар Вучић све чини да тему Косова и Метохије представи као део његовог рутинског вођења тзв. државних послова непрестано понављајући мантру да он никада неће признати независност "Косова", а да при томе све чини да створи такве друштвене и политичке околности у којима је могућа нова сеоба и прогон преосталих Срба, остављених на немилост режиму Аљбина Куртија. Као и да је то неминовност и резултат реалног стања на терену и његовог настојања да по сваку цену очува мир и стабилност.

Све се чини да се некада спорадични гласови и тврдње о томе да су Косово и Метохија дефинитивно и неповратно изгубљени и да се мора прихватити постојање тзв. "косовске државе", сада постају опште прихваћени начин говора. Треба само пратити тзв. независне и објективне медије као што су телевизије "Н1", "НОВА С", новине "НОВА", "Данас", "НИН", "Време" и "Нови Магазин" и ова тенденција се веома лако може препознати.

Навешћемо само један пример на који начин „слободни новинар“ Никола Крстић пише о Косову и Метохији у либералном "Данасу" који се декларише да баштини европске вредности и брани достојанство писане речи: „Од упада србијанске војске током Балканских ратова, која је починила свирепе злочине које речи не могу да опишу, преко репресије током Ранковићевог вакта и Милошевићевог људождерства над албанским становништвом до пљачкања демократско-напредњачке олигархије. То је такође и уклето поље на којем су наша војска и полиција спроводиле нацистичку сегрегацију током последњих година прошлог века, каква није виђена на тлу Европе од Другог светског рата. Са тог светог места, где су српски манастири, цркве и иконе, албански лешеви – жена, деце, стараца - у хладњачама су превожени у јаме по Србији. Зато су Вања и Жељко били само огледни пример како ће проћи свако ко се буде усудио да уздрма тисућугодишњу лаж о Косовском завету. Јер деконструкција тог чувеног завета јесте почетак обнове разума и људскости у овом друштву. Тај Косовски завет, који је представљен као нешто божанско и продуховљено, у ствари је само илузија иза које се крије на хиљаде мртвих, протераних и несталих. Косово није наша обећана земља, већ подла клетва“.

У овом медијском инжињерингу учествују и про-државни медији, без обзира што они само стварају привид тзв. изузетне државничке мудрости и стамености Александра Вучића понављајући до бесвести његову „одлучност“ да неће никада признати тзв. косовску независност. У тим послушничким и слугерањским медијима нема простора за оне људе и организације које на изузетно аргументован и сериозан начин указују на погубност и катастрофалне последице политике коју на Косову и Метохији води Александар Вучић и његова Српска листа.

Они никада неће пренети ниједно саопштење Покрета за одбрану Косова и Метохије, Српског националног већа или српских невладиних организација и удружења које нису део поданичке машинерије Александра Вучића на Косову и Метохији. Очигледно је на делу не само одмакли процес пузајућег признавања независности тзв. косовске државности већ и добро позната и често примењивана медијска припрема за нормализацију и прихватање отворене велеиздаје.

Не оглашавају се ни иначе веома агилне, људско-правашке невладине организације задужене за одбрану људских права широм света осим за одбрану људских права српског народа на Косову и Метохији који је свакако најугроженија национална заједница у Европи. Не може се чути ни глас протеста представника самопроглашене грађанске и проевропске опозиције јер очигледно да би јаснијим и одлучнијим заузимањем за поштовањем националних и људских права Срба на Косову и Метохији значајно окрњили њихов партнерски статус у ЕУ и политички капацитет у очима бриселске администрације који су уз САД главни гарант тзв. косовске државности.

Српска православна црква сноси велику одговорност за свој реактивни и често веома пасивни однос према потезима актуелне власти заклањајући се иза става да се она не бави дневном политиком 

Не јављају се ни у значајнијем броју истакнуте јавне личности како би дигле глас против ове отворене велеиздаје, осим часних изузетака, али има много оних који гостујући на тзв. независним медијима упорно заговарају признавање косовске псеудо-државе. Осим рутинских саопштења коалиције НАДА-Нови ДС и ПОКС о осуди спровођења француско-немачког споразума, реаговања Покрета за одбрану Косова и Метохије и иступања неколико истакнутих српских интелектуалаца, који заступају српске националне интересе указујући на погубне последице признавања независности тзв. косовске државе, не постоји одлучна реаговања и организована друштвена акција оних националних и друштвених политичких снага, које ће у нашој јавности изнова актуелизовати и заоштрити питање непристајања и пружања отпора све очигледнијој велеиздаји коју спроводи Александар Вучић на Косову и Метохији.

Није више довољно позивати се на анкете које показује да 80 посто грађана Србије не прихвата признање тзв. државности Косова ако је то основни услов за улазак у ЕУ. Српска православна црква сноси велику одговорност за свој реактивни и често веома пасивни однос према потезима актуелне власти заклањајући се иза става да се она не бави дневном политиком и да је њена улога да чува национални и верски идентитет српског народа. Сада је све јасније зашто је у овој изборној кампањи све учињено да се из политичког живота елиминишу оне политичке организације које су представљале истинску брану у настојањима да се обезбеди прихватање признавања тзв. косовске независности.

Шта још треба да се догоди да би се подигао јасан глас отпора и непристајања на могућу трагедију и изгон пред којим се све извесније налази наш ојађени српски народ на Косову и Метохији остављен све више на брисаном простору без одлучне и стварне подршке власти у Београду која се сада бави новим изборним инжињерингом и стварању шизофреног привида о некаквој сјајној и бајковитој будућности која долази 2027 године.

Што би наш народ рекао, дотерали смо цара до дувара, и више нема времена а ни простора да се и даље толерише и пристаје на већ добрано одмакли процес све отворенијег процеса признавања независности тзв. косовске државности. Зато је од пресудне важности вратити питање положаја Срба на Косову и Метохији и поштовања нашег државног суверенитета у центар пажње наше политичке јавности али и неопходности организовања политичке акције и политичког деловања на одбрани наших највиталнијих државних и националних интереса и то без икаквих политикантских и страначких калкулација.

Ради се о драматичном и далекосежном историјском изазову пред којим се данас налазимо и право је питање, да ли смо толико отупели и огрезли у националној демобилизацији о којој је својевремено говорио Слободан Јовановић, да ћемо без стварног и одлучног отпора прихватити одвајање дела наше државне територије које је у средишту нашег националног идентитета, историјске и културне традиције. Можемо ли данас замислити последице које ће настати ако и овога пута владајући режим успе да без одлучног отпора спроведе и ову своју политикантску обману о непризнавању независности Косова и Метохије на коме ће бити све мање српског народа, и који ће врло брзо бити сведен на статистички занемарљиву мањину као што се десило у Хрватској након злочиначке акције етничког чишћења Срба.

Ових дана често се спомиње Радоје Домановић и његове сатире Вођа, Страдија, Данга и Мртво море, али треба поново прочитати његову пророчку причу Марко Краљевић поново међу Србима и добро се замислити да ли смо извукли било какву поуку из овог његовог дела или ћемо и даље задовољавати тиме што ћемо певати песме о Косову и Метохији, говорити да је оно срце Србије а при томе немо гледати и пристајати да се оно претвара у још једну етнички чисту албанску државу. Речено је да један народ пре него пропадне отупи. Да ли је то наша све изгледнија судбина?