Вицепремијерове „ноћне море“ и задана беда на све стране

Мени је жао свакога ко има лош сан, и не бих волела да имам ноћне море при помисли на економију, као вицепремијер. Него је дању проблем. Где год се човек окрене, а ја у самом центру града – код сеоске џаде која се зове Кнез Михајлова улица – кад и тамо, беда. На шта личе предграђа ако је у мрском кругу двојке овако страшно? Или су веселија. Тамо има и кућа, нема везе што су трошне, има дворишта, дрвећа, има комшија и сви купују „на црту“. Снађе се народ, кад се не отуђи. А и овде. Само сви локали које знам прете да ће се затворити. Онда ни ја више нећу моћи „на црту“, и ту је вицепремијер сасвим у праву. Моје ће комшије позатварати своје локале у септембру. И све ће пући у септембру.

И то је нормално. У држави у којој је више пи-арова него радника у фабрикама, сељака на њивама и рудара у рудницима, шта друго може да се деси него да пи-арови, као људождери, почну да једу једни друге. Ко то може да плати? И шта промовише тај силан народ кад ничега нема? Ето, то је беда.

Сви су нам индустријски гиганти као олупине старих бродова. Сва су нам села пуста. Београд, држава за себе, спава дубоким сном. Становници посегли за седативима и чекају да прође. Беда? Све ово заједно? Њихов живот? Ко зна. Сви и даље живе у Београду, то је једино извесно.

А ја бих њих, када би то било дозвољено, све у села па лопате у руке. И мешалице за цемент па нек обнављају имања својих дедова. Или родитеља. Или већ нечија. И нек добију упалу мишића, и нек се смрзну понекад и нек се носе, кад боље размислим. Гладни малограђани. Пропали грађани. Шта год.

Ето то је економска ситуација у Србији. Мене радује што је вицепремијер рекао да је ствар гора него што можемо да замислимо.

Није крив, није био крив ни Тадић, нико није био крив, ни Коштуница, ни Ђинђић. Милошевић је крив, и Косово – тако каже вицепремијер, отприлике.

И то је још једна од манифестација беде. Пристајање на историју пропасти која почиње (и завршава се) с Милошевићем - управо као у албанским уџбеницима на Косову – ако занемаримо халуцинације о албанском Обилићу и слично. Дакле пристајање на фалсификат према којем је за све крађе, сав криминал, сав новац изнет из Србије – крив Милошевић. И Милошевићево Косово.

Зашто беда? Беда не бира средства и пристаје на све. Беда се сналази како зна и уме, она лаже, краде и убија. Беду је најбоље описао Орвел (Нико и ништа у Паризу и Лондону) цртајући нам живот и довијања талога. То је да се човек смрзне. Талог друштва ослобођен је свих норми, он не мора да брине о моралу, он је заправо као његова супротност – висока класа – слободан од свих закона, овоземаљских и оних других. Тај талог који је Орвел описивао у свом роману био је отеловљен у лицима најнижих слојева. Ту су луталице, људи који налазе послове на дан – два, краду, спавају где стигну, то је читав један поредак од којег се човеку (оном који живи у илузији да га штити држава или макар цивилизација) диже коса на глави. Јер, зашто бисмо се довијали ако поштено радимо своје послове, ишли смо у школе или имамо своја имања на којима поштено садимо шта већ садимо? Зато што смо талог. Талог нам је и самозвана елита која се такође довија мењајући странке и мишљења чешће него чарапе. Талог су нам културни радници који су се претворили у кукавице какве свет није видео. Новинари су талог, пишу, бришу, неко им диктира, потпаљују масу, хране екстреме, руше оно мало вере да на овом свету постоји ишта што би се могло назвати истином.

Дакле, талог смо. Као друштво, као људи, као земља. У том смислу, не треба да нас плаше вицепремијерове црне слутње, то јест најаве горег које ће доћи. Доћи ће. И биће горе. И то је истина. И шта сад? Већ је било горе па смо преживели. И ратове и инфлације и бомбардовања. И? Хоћемо ли сада умрети ако се Кркобабић саплете о кору од банане, далеко било, шлогира се и онда неко укине пензије? Нећемо. И неће нико укинути пензије. Гледамо лош филм, то је све.

Каже вицепремијер – у кризи смо због Косова. Много се, каже, крало. Свакакве малверзације и шта ти га ја знам, и сада плаћамо цех лоше косовске политике. За коју није одговоран он, као бивши радикал. Није ни Тадић, како јадан да се снађе с оним лопужама. Мислим да хоће да каже да је крив ДСС, али нисам сигурна. И да је крив покојни Милошевић, а тако сведоче и Албанци. И зато је Србија пропала. И тако то. Него, није тачно, у томе је проблем.

Бојим се да постајемо све беднији што се више удаљавамо од Косова, и стекла сам утисак да је Србија на „косовском проблему“ профитирала више него током свих ратова деведесетих. У сваком смислу. Цењкајући се, по ко зна који пут продајући већ продато (не кажем да је то лепо, али је тачно), узимајући новац од Албанаца са Косова што крими каналима што политичким подржавањем испод жита, продајући дакле тринаест година косовску причу и свету и Албанцима и правећи медвеђу неуслугу, у српском духу, само Србима с Косова.

И када напуштају Косово, они свој новац (који ми тако презиремо, јер „како могу да продају земљу Албанцима“) троше у Србији. Купују српске некретнине, остављају новац у српским радњама, плаћају порез држави Србији. Непожељни, јер нас је на њих нахушкало оно што се зове беда. Ту ни математика не помаже, нема логике, то је збогом памети.

Дакле, вицепремијер не говори истину када каже да нас је Косово упропастило. Упропастили смо ми и Косово и Србију и сада, као пропала земља, мислим да немамо зашто да бринемо. Тачно је да не постоји дно, јер увек може ниже, али ми смо као држава своје дно достигли. У духу. А када се у духу запати беда онда је готово немогуће створити материју. Или, једноставније, извући земљу из економске кризе.