Између „ивента“ и "општенародног протеста"

Као што су сужњи певали о њој

Неће умети, али покушаћу да извештај са „Општенародног протеста“ у петак лишим нихилизма, у оној мери у којој је то могуће.

Два су утиска која сам стекла, и сасвим су у супротности један с другим. Али, како је све почело.

Можда недељу дана пре протеста један студент антропологије Лазар Вељковић предложио је или, како се то на Фејсбук језику каже, направио ивент, где је позвао „све“ да се окупе и искажу своје општенародно незадовољство.

Из разговора са њим, схватам да се ради о човеку који би се на првом месту борио против либералног капитализма, који прати сличне протесте у свету, који не жели да буде некакав вођа.

Након недељу дана свакаквих коментара на рачун позива на исказивање незадовољства, од пријављених седам хиљада дошло је око 500–600 људи, и то је, према Вељковићевим речима, успех.

Успех је, према речима културних радника, било и нешто мање од хиљаду људи, а према речима Милице Краљ, која је била у организацији овог „ивента“, успех би био и да их је (нас) дошло пет.

Најуспешнији протест (постали су све учесталији и тај се феномен не би смео игнорисати) био је протест научних радника. Али ниједан од ових наведених није, сам по себи, тема.

Тема, или питање, могло би да буде шта је заједнички именитељ свих ових, још увек „елитних“ протеста и да ли ће доћи тренутак када ће им се прикључити они мање елитни, мање тихи и мање „фини“? И шта ће се, уколико тај тренутак дође, десити?

И други утисак, причам о „општенародном протесту“, јесте подршка Бразилу, Турској, Египту, Грчкој. И брисање коментара или напади на исте када се помене најскупља српска реч Косово. На питање зашто је то тако, Вељковић објашњава да се Косовом увек манипулише у националистичке и патриотске сврхе и да партије и разне групе скупљају поене бавећи се Косовом, те да косовско питање не спада у социјално питање.

Кажем Вељковићу да је баш данас у Франкфуртским вестима изашао текст како се избеглицама с Косова одузима социјална помоћ (у вредности од око 8000 динара месечно) и како то спада у социјално питање. Не национално. Егзистенцијално. И зашто је протест, ако је општенародни, из те општенародности избацио Србе с Косова из страха од националиста. Млађи пишу „Немојте Косово, доћи ће нам оне патриоте“. И сад, ново питање које се намеће јесте следеће. Зна ли неко од тих људи искрено жељних побуне и промена разлику између патриотизма и национализма? И та сатанизација термина патриотизам, као тужан показатељ непознавања језика и идеолошке индоктринираности која се језиком служи само у сврси памфлета.

Не мислим да ови протестанти, углавном млади, имају лошу намеру када подржавају Бразил, али не и Косово. Мислим да се ради о збрци појмова. О, што би рекао левичар Брехт, вавилонској пометњи.

На питање шта је Лазара Вељковића понукало на овакав чин[1], позив, вапај, свеједно, овај студент антропологије одговара да је, наравно, пратио вести. О култури, науци, библиотекама, о третману слепих и слабоводих, особа са инвалидитетом, различитих... Разлог запостављања свега наведеног види у мерама штедње које намеће неолиберализација. Уз то све веће сиромаштво, уништено здравство и школство које постаје прескупо и привилегија богатих, омражени „Бус плус“, поново уведена Ђиласова прохибиција према којој се алкохол у радњама сме купити до 22 часа.

Каже, једна група људи донела је огроман транспарент где је на белој подлози исписано око педесет имена затворених фабрика. Питам га да ли је на протесту било радника. Није, каже. Наравно, они који су уопште привилеговани да буду радници немају времена за то и свакако не прате „ивенте“ на Фејсбуку.

У једном тренутку је, каже, хтео да подржи протесте у Сарајеву јер их је схватио као грађанске. Затим је схватио да се ипак ради о националној причи и скинуо то са подуже листе. Напали су га да је сарадник Наташе Кандић, муслиманског лобија и којечега. Након што је склонио, каже, Сарајево с дневног реда – тензије су се смириле. Исто као када је склонио оне који су питали „А где је ту Косово?“.

Нада се да су протести без вођа могући, без тога да неко инвестира у њих, без логистике. Можда и јесу, ја за сада за такве нисам чула.

Можда ова прича у свом почетку делује наивно, као и тај тренд протеста у Београду. Можда још увек свако мисли на свој случај, па уметнике не занима социјални проблем касирке у „Горици“ или оних момака који раде на градилиштима, а имали су дара за нешто боље, а научнике не занима Косово, а људе са Косова баш брига за проблем „културњака“ у Београду (њих разумем, из њиховог угла то заиста делује, најблаже речено, цинично); тек као такви, свако у свој проблем загледани, тешко да можемо ишта да назовемо „општенародним“. Овде нема општенародног, иако се  сви проблеми набројани у позиву на општенародни протест – тичу свих нас. Ми и даље умишљамо да постоје неки левичари, десничари, ми још увек нисмо схватили да се ради о лошој представи која је досадна и која исцрпљује. Управо ону снагу која је потребна за било какав озбиљан помак. Ми још увек замишљамо да нас деле неке идеологије и нисмо схватили да ово није век идеологија него новца. Можда једном схватимо.

Не знам да ли ће се и када то десити, добра је вест што маске јако брзо падају и више нико не верује ни у шта (не пропагирам нихилизам, али веровати у лаж је горе него не веровати ни у шта), добра је вест што су општенародни проблеми једнаки и лево и десно (без обзира на то што то лево и то десно одавно не постоји); можда ће се десити оног тренутка када људи – без вођа – почну да упадају у банке, радње прехрамбених производа, када почне оно што је у Грчкој направило хаос. А тај хаос је опет изнедрио Грцима непримерен нацизам, мржњу према имигрантима (и не само у Грчкој) и тако је хаос у Грчкој постао један контролисани хаос.

Тај тренутак, ако до њега дође, а предвиђају неиздрживу беду с јесени, плаши и бодри. Бодри зато што још увек нико не сме да дигне главу, оно мало запослених није лудо да штрајке, ово је држава у којој је највећи број пријављених на социјалној помоћи, младе људе издржавају пензионери, а запослених је најмање.

Ево шта на то каже Ками: "Да! Ја сам добро разумео ваш СИСТЕМ! Дали сте им бол, глад и одвојеност да заокупите њихову побуну. Исцрпљујете их, испијате њихове снаге и прождирете њихово време да не би имале ни снаге ни времена за гнев! Они тапкају, будите задовољни... Али ја, који сам поробљен као и они, понижен с њима, ја вам ипак објављујем да сте ништа.

Не смејте се! Не смејте се, будало... Кажем вам, изгубљени сте. Већ сте побеђени, у крилу ваших најзначајнијих победа, зато што постоји у човеку - гледајте мене - нека сила коју ви нећете укротити, нека бистра лудост, дело страха и смелости, незнана и заувек победничка. То је снага која ће се дићи и онда ћете знати да је ваша слава била од дима."

Не бих да опет будем дефетиста, али овај ме цитат у свом последњем пасусу мучно подсећа на монолог лудака у Чеховљевом „Павиљону Шест“ где се овај, држећи се за решетке, дере о томе како ће сванути сунце „и у нашој улици“ и доћи тај дан када ће слобода...